Ma, što ne crknem

Gospođa Jelisaveta je češće gladna nego sita, meso je poslednji put probala pre četiri meseca na unukovom kršenju, priznaje da je „trpela ko kučka“ dok nije otplatila rate za drva. Gospođa Jelisaveta stoički podnosi svoju bedu

Jelisaveta Arsovska odevena je u jeftinu bluzu na pruge koja je davno izgubila svaki oblik i isto tako dotrajale plave pantalone. U jednoj ruci drži cigaretu a u drugoj veliku kofu sa vodom. Nošenje vode je njena svakodnevna rutina jer u jednoj od „Novogradnjinih“ baraka iza bolnice, u naselju poznatom i kao Kuso blato, gde je jedini stanar, vode nema. A gospođa Arsovska ovde živi dvadeset godina. Ono što je u početku trebalo da bude privremeni smeštaj, pretvorilo se u njenu sudbinu. Boljem se ne nada, naročito ne otkad joj je pre pet godina umro muž, vozač sa 40 godina staža u „Novogradnji“, građevinskoj firmi koja postoji još samo u papirima. Rodom je iz Kraljeva a muž iz Makedonije. U Vranju je preko 40 godina. Ipak, u rečima i gestovima ove žene nema patetike. Govori otvoreno o svojoj sudbini i kaže da se ne stidi bede. Za novine nije pristala da govori zato da bi kod nekoga izazvala sažaljenje.

PLAĆAJU MI KOMUNALIJE

– Nasledila sam muževljevu penziju od 10.000 dinara, pa nekako uspevam da preživim. Hvala im i na tome. Ja sam 25 godina radila u „Živinoproduktu“, ali od toga danas nemam ni iglu. Samo kostobolju i sekiraciju. Sreća što mi „Novogradnja“ plaća struju i komunalije, ja za to ne bih imala.
Iako se ovo naselje nalazi u gradskom jezgru, unutra je nestvarno tiho. Ali, cvrkut nekih ptica i ta tišina samo podstiču jezu. Jelisaveta čini sve da stvori nešto nalik domu: na stepeništu su saksije sa svećem, ispred nekoliko stolica i baštenski astal sa pepeljarom. U baraci, koja podseća na rudarsko okno, skromno pokućstvo, ali sve čisto i uredno – dva gvozdena kreveta, sto i stolice, nekoliko tegli sa turšijom, šporet i dva prastara, pokvarena televizora. Mastori su joj za opravku tražili tri hiljade dinara, novac koji ona jednostavno nema. Svuda u sobi su slike njenih sinova i unuka.
– Oba sina su prizećena, imaju svoje porodice. Gde ovde da žive. Od njih ništa ne očekujem i ne tražim, kad njima pretekne pomognu. Mlađi je u Italiji, al` za mene slaba fajda od toga. Šalje ženi i detetu, meni se retko i javlja; kad dođe, ako navrati da me vidi, donese kafu, i to je sve.
Sa 10.000 mesečno Jelisaveta jedva uspeva da se prehrani. Priznaje da je češće gladna nego sita. Budžet ponekad dopuni ako opere tepih ili prozore u nekoj kući, ali to čini veoma retko. Ne može da rinta kao nekada jer je skoro operisala tumor na dojci.
– Kad primim prvu polovinu penzije kupim osnovne namirnice za 15 dana – so, šećer, brašno, zejtin, kilogram dva krompira, malo pirinča i kafu. Ostane mi još za `leba i cigarete. Šta ću, strastveni sam pušač, bez leba bih i mogla al` bez duvana nikako.

KROMPIR, PIRINAČ I KAFA

– Ma, što ne crknem – uzdiše dok pripaljuje najjeftiniju marku.
Nabavku ponavlja kad primi drugi deo od pet hiljada. Meso je poslednji put jela pre četiri ili pet meseci na krštenju unuka, u sinovljevoj tazbini. Dete je, inače, videla svega nekoliko puta u životu, i ima utisak da je se prijatelji, kaže uz kiselkast osmeh, stide.
– Struju i komunalije, rekoh, ne plaćam, ali drva kupujem. Svake godine po šest metara na šest rata preko Penzionerskog. To je 180 evra, po trideset mesečno. E, tad trpim kao kučka.
O kupovini garderobe i ne razmišlja. Nosi stvari koje joj pošalje bratanica iz Kraljeva.
– Od imovine nemam ništa, samo ovo ovde, ali ni to nije moje. Kad „Novogradnja“ proda ovo danas-sutra, moram na ulicu. Kod dece ne mogu, ne bih kod njih čak ni kada bi me pozvali, imaju oni svoje porodice i svoje živote. Za kiriju nemam…
Gospođa Jelisaveta više ne veruje da će se nešto u njenom životu promeniti nabolje. Ako je ikada i verovala u to.

BROJKE
Prema zvaničnoj statistici u Vranju ima oko 8.000 nezaposlenih a 870 porodica živi ispod granice siromaštva. Prema rečima Verice Mihajlović-Nikolić, direktorke ovdašnjeg Centra za socijalni rad, toliko porodica prima materijalno obezbeđenje ili, kolokvijalno, socijalnu pomoć jer njihovi prihodi ne prelaze granicu socijalne sigurnosti. Ta granica za pojedinca iznosi 5.000 dinara mesečno, za dvočlanu porodicu 7.000, tročlanu 9.000, četvoročlanu 10.000 a za porodice sa pet i više članova 10.700 dinara. Međutim, broj stvarno siromašnih u Vranju mnogo je veći ako se zna da je četvoročlanoj porodici sa dvoje zaposlenih za najosnovniju „potrošačku“ korpu potrebno oko 35.000 dinara, za iole normalan život, prema procenama stručnjaka, bar 70.000, a da pri tom zaposleni u Vranju mesečno u proseku zarade 25.220 dinara. Vranje se, inače, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZZS), po proseku zarada nalazi na 116 mestu od 170 rangiranih gradova i opština. U Srbiji su 2008. najviše u proseku zaradili zaposleni na Novom Beogradu (49.533), a najmanje u Beloj Palanci (13.189 dinara). Najveća prosečna plata u Pčinjskom okrugu je u Surdulici, 26.136, a najniža u Vladičinom Hanu, 14.945, po čemu su iza Hana samo još Bela Palanka i Svrljig. U Pančevu je prosečna plata oko 38.000, u Požarevcu 36.000, u Boru 31.000, Leskovcu 26.000, Zrenjaninu 33.000…

GLAS NARODA
DA LI U VRANjU IMA LjUDI KOJI GLADUJU?
Jovana Stojilković (18), učenica:
– Plate su male, ima dosta takvih
Ljiljana Petrović (53), penzionerka:
– Gladuju oni koji su ostali bez posla.
Anđela Nikolić (18), učenica:
– Romi najviše gladuju.
Slavica Micković (48), nezaposlena:
– Dosta je takvih slučajeva, nažalost.
Slađan Nikolić (46), nezaposlen:
– Ima, uglavnom su to nezaposleni i izbeglice.