Sporo razvijanje scene

Eko Taxi Vranje

Sporo razvijanje scene

U poslednje vreme došlo je do nekih pozitivnih pomaka u lokalnoj kulturnoj politici, jer je po prvi put u gradskoj vlasti čovek iz naše branše



Dejan Rusimović je odmeren, smiren, između dva dima cigarete izuzetno skoncentrisan na ono što govori, ne želeći ni jednog trenutka da razgovor povuče na neku drugu stranu van umetnosti. Jedan je od onih umetnika koji svojim radom i aktivnom ulogom koju već godinama ima na vranjskoj likovnoj sceni, sigurno i kontiunirano gradi prepoznatljiv opus. Retko se odlučuje za samostalno izlaganje, možda i zato što iz sebe uvek želi da izvuče maksimum.

TENDENCIJA DECENTRALIZACIJE

VRANjSKE: Vaše slike se razlikuju od ostalih na vranjskoj sceni po specifičnom odnosu prema prostoru. Stiče se utisak da akcenat stavljate na vizuelno percipiranje prostora. Odakle takav pristup?
RUSIMOVIĆ:
Specifičan pristup u građenju dela proizašao je iz moje tadašnje potrebe za preispitivanjem slike kao forme. Od tada na slici često postavljam trodimenzionalne elemente, istretirane tako da ih posmatrač percepira kao dvodimenzionalne površine. Naravno to je samo fomalni ili likovni aspekt mojih slika dok su neki dublji motivi teško objašnjivi.
Sami nazivi slika (Formalno tretiranje horizontalnog oslonca, Lociranje centralnog nagoveštaja, Desni pokušaj pozadinski oslonac idr.) upućuju na novo, mada, ispravite nas ako grešimo, drugačije od onoga što ste ranije radili. Kako je teklo to vaše umetničko traženje?
– Može se reći da je novo mada se to oslanja na neke slike koje sam davno radio, tako da mislim da ipak postoji jedan jasan kontinuitet u mom radu. Što se tiče naziva, smatram da su oni veoma bitan deo mojih slika pa ih uvek sa posebnom pažnjom definišem. Smatram da je vrlo neodgovorno slikama ne davati nazive, odnosno krstiti ih kao: „bez naziva“ ili „kompozicija“.
U čemu se ogleda vaše reagovanje na svakodnevicu ili društveno-politički kontekst u kome ste radili tokom 90-tih, šta je presudno uticalo na vas?
– Dela koja sam stvarao tokom 90-tih nisu bila društveno-politički angažovana, sem možda instalacije «Fragile» bez obzira što je bilo dosta materijala i razloga za to. Ipak, smatram da nose refleksiju tog vremena kao što i ove slike koje danas radim verovatno poseduju, sadrže u sebi, duh ovog vremena.
Šta vas je podstaklo da koncipirate radove u vangalerijskom prostoru (recimo intervencija u prostoru „Odgovor“) i koji bi rad izdvojili?
– Ove godine me istoričarka umetnosti Biljana Tomić – Denegri pozvala da učestvujem u kulturnoj manifestaciji „Noć muzeja“ u Vranju. Dopao mi se njen koncept o buđenju emotivne memorije koja najavljuje izlazak iz dramatičnih procesa prelaska stare u novu civilizaciju. Prihvatio sam prostor dvorišta kuće Bore Stankovića gde sam i postavio svoj rad „Odgovor“. Rad je bio takav da je sama publika radila na njemu, ali u strogo određenim okvirima i sa elementima koje sam im dao. Ja sam bio u ulozi posmatrača i snimao sam čitav proces foto aparatom. Kasnije su svi ti snimci spojeni u film koji traje nekih šest minuta i time je proces nastanka ovog dela zaokružen.
Sarađivali ste sa dosta umetnika, kako Vranjanaca tako i onih iz drugih sredina. Kako doživljavate umetničku kolaboraciju na projektima?
– U principu su to za mene bila pozitivna iskustva iz kojih nosim dosta korisnih poruka. Te saradnje sa meni umetnički bliskim temperamentima na određenim projektima na kojima smo radili, bile su jako inspirativne. Naravno radi se o ljudima koji su imali sličan likovni senzibilitet sa mnom tako da su i rezultati najčešće bili dobri, bilo da se radilo o nekom udruženju ili grupi koja radi na nekom projektu.
Tokom 90-tih smo živeli u izolovanoj zemlji i zatvorenom umetničkom sistemu, okrenutom samom sebi. Sada se situacija promenila. Kako vidite svoj rad u tom novom kontekstu, u vreme sve učestalijih razmena i težnji ka praćenju i uključivanju pre svega u srpske pa i globalne tokove umetnosti?
– Umetnici su u tim klaustrofobičnim vremenima iznalazili raznorazne načine da plasiraju svoju umetnost i da iskomuniciraju sa svetom. Ne mislim pritom samo na umetnike iz Srbije u odnosu na inostranstvo već i na umetnost iz malih sredina u odnosu na veće kulturne centre. Danas postoji sve jača tendencija decentralizacije umetnosti, oličena u sve očiglednijoj činjenici da su „glavni umetnički tokovi“ i lokalna umetnost paralelni nosioci novih pristupa u afirmisanju savremenih kretanja umetnosti.

ULUV NE FUNKCIONIŠE

Da li tu negde smeštate i redovno učestvovanje na izuzetno kvalitetnom Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu gde ste bili i nagrađivani?
– Da, to je očigledan dokaz kako i jedna mala sredina može organizovati jednu tako ozbiljnu i značajnu međunarodnu izložbu na kojoj učestvuje više od pet stotina autora sa oko hiljadu dela. Gajim veliki respekt prema ovoj manifestaciji tako da ne propuštam priliku da im pošaljem svoje radove.
Koji je način adekvatan da umetnik predstavi i promoviše svoj rad u Vranju i kako vidite svoju sopstvenu promociju, s obzirom da se o tome ovde, na žalost, ne vodi mnogo računa?
– Na svu sreću u poslednje vreme došlo je do nekih pozitivnih pomaka u lokalnoj kulturnoj politici, posebno ako pričamo o onome čime se ja bavim i što najviše pratim, jer je po prvi put u gradskoj vlasti čovek iz naše branše. Mislim da Zoran Najdić, lokalni ministar za kulturu, ima dovoljno energije i sluha da načini neke kvalitativne pomake u kulturnoj politici grada. Što se tiče promocije, moje i bilo kog drugog umetnika, gradske institucije kulture su te koje treba da se bore da na adekvatan način plasiraju i predstave umetnika i njegov rad.
Provincija nikad ne može da bude kreativnija od metropole zbog resursa, i ljudskih i materijalnih, koje metropola poseduje, ali ne treba podcenjivati ni provinciju. Koga ovde vidite kao sebi blizak umetnički senzibilitet? Sa kim biste voleli da, eventualno, uspostavite saradnju i kakvu?
– Već u prvoj polovini oktobra ću imati zajedničku izložbu sa dvojicom kolega – Zoranom Mladenovićem i Branislavom Nedeljkovićem, slikarima sa kojima sarađujem već dugi niz godina. Među mlađim generacijama ima dosta talentovanih ljudi koji veoma prate aktuelne likovne tokove pa smatram da ću sarađivati i sa nekima od njih.
Kada je pre nekoliko godina formirano Udruženje likovnih umetnika Vranja (ULUV), razgovarali smo, a bilo je tu i par vaših kolega, i tada se sa mnogo entuzijazma pričalo o željama i planovima. Koliko ste danas zadovoljni radom ULUV?
– Naše udruženje, ULUV, dobro je funkcionisalo prvih nekoliko godina. Tada je bilo organizovano nekoliko kolektivnih izložbi u Vranju i u još nekim gradovima Srbije, ali se nažalost sve završilo samo na tome. Već nekoliko godina Udruženje likovnih umetnika Vranja uopšte ne funkcioniše. Skoro se pojavila inicijativa, koja je potekla od jedne grupa mlađih umetnika, da se rad ULUV obnovi. Ne znam dokle se došlo s tim.


PROFIL
Dejan Rusimović (1966, Vranje) je diplomirao na Fakultetu likovne umetnosti u Skoplju 1991. godine u klasi profesorke Ane Temkove. Izlagao je na mnogo kolektivnih izložbi, a imao je i dve samostalne 2002. u Vranju i 2004. godine u Nišu.



  • Ostavi komentar