Za sebe kažu – pokoljenje koje je dalo dosta pupoljaka, a tek očekujemo zrele plodove
Te, 1993. godine, patriotska Srbadija je uveliko ratovala širom bivše nam SFRJ, dok je u kući, Srbiji, vladao haos; hiperinflacija je razjedala supstancu zemlje; posle velikih demonstracija u kojima je stradao jedan policajac, uhapšeni Vuk i Danica Drašković, pa milošću Slobodana Miloševića abolirani; po sistemu „što gore to bolje“, na vanrednim izborima SPS osvojio 123 mesta u Narodnoj skupštini; Srebrenica je pod srpskom opsadom; „otac nacije“, Dobrica Ćosić, smenjen sa mesta predsednika SRJ, što nikako ne znači da je prestao da vlada; Srbi odbili Vens-Ovenov, a Muslimani Oven-Stoltenbergov plan za prekid rata u BiH, nismo ludi da radimo, kad možemo da pucamo; Partizan je bio prvak SRJ u fudbalu, Zvezda u košarci; upokojila su se značajna imena na svetskoj i domaćoj sceni: Rudolf Nurejev, Dizi Gilespi, Federiko Felini, Frenk Zapa, Desanka Maksimović, a među srpskim glumcima je zavladao pravi pomor – Taško Načić, Miloš Žutić, Gidra Bojanić; oni pak koji su rođeni 1993, tek treba da se proslave, još su pilištari; a te godine u Vranju je maturirala poslednja generacija Pedagoške akademije, i postala prva generacija Učiteljskog fakulteta.
AKVARIJUM
-Bili smo specifični – kaže Ivica MITIĆ – po tome što je u generaciji bilo mnogo više devojaka, pravi akvarijum. Recimo, u mom odeljenju je bilo 27 devojaka, a samo četiri momka. Kad slavimo maturu, kao da slavimo osmi mart! Ali, bez obzira na polnu strukturu, iznad svega je bilo drugarstvo, solidarnost, uzajamno pomaganje. Bilo je teško vreme – ratovi, inflacija, nemaština, tako da nije bilo ekstrema u smislu nekontrolisanog trošenja novca, isticanja u megalomaniji, podela na grad-selo, bogate i siromašne. To je generaciji dalo kompaktnost, vezivno tkivo, koje nas održava i danas.
U generaciji su bila tri odeljenja, i svako je imalo neku svoju priču, prepoznatljiv znak; prvo se isticalo znanjem, treće drugarstvom, a drugo je bilo kombinacija ova dva principa.
-Veliki kvalitet naše generacije – kaže Predrag JOVANOVIĆ – bila je mešavina učenika iz raznih sredina, i svako je sa sobom nosio određena iskustva iz svog kraja. Bilo je učenika iz Bujanovca, Vladičinog Hana, Surdulice, Trgovišta, Grdelice, Leskovca, Lebana, vlasinskog kraja… Ma, Pčinjski i Jablanički okrug u malom! Školovali smo se i maturirali u jednom haotičnom društvenom okruženju, ali to nas je samo prekalilo, da postanemo ljudi na svom mestu.
-U naše vreme – kaže Marina ATANASKOVIĆ – Pedagoška je bila stecište društvenog života mladih u gradu, zahvaljujući učeničkom klubu u zgradi škole. I sama škola je bila izvrsno opremljena, sa televizorom u svakoj učionici, bilo je svetlo i čisto, bez neukusnih grafita. Kulturna zbivanja su bila na visokom nivou, ceo grad se okupljao u Pedagoškoj na našim žurkama. Znači, jedna generacija sa stilom i ukusom, i sa širokom dušom.
-Naša je generacija – kaže Ivica STEVANOVIĆ – među poslednjima gde je drugarstvo bilo na ceni, ali ono drugarstvo po starim kriterijumima, a ne kao danas, iz interesa. I nismo mnogo „brljavili“, osim u granicama koje mladost sa sobom nosi. Voleo bih da i današnje generacije tako „brljave“; ali, ovo sada je nešto potpuno drugačije, naopako.
Klub u Pedagoškoj je bio mesto okupljanja generacije kada se pobegne sa časa, pre i posle škole, za vreme odmora… Izbor kafića u to vreme je bio skučen: „Peda“, „Rič“, čuvena „Mrtvačnica“, a od „dnevnih“ kafića „Bolero“ i „Getsbi“. Što se tiče muzike bili su popularni Valentino, Bora Čorba, Balašević, Merlin, Zdravko Čolić, od domaćih, od stranih Modern toking, Vitni Hjuston, Majkl Džekson, ABA…
-A i nije bilo para – kaže Ivica Mitić – u vreme one hiperinflacije. Ko ima marku-dve, taj je car. Zato je okupljanje bilo uglavnom po kućama, žurke; i gde se okupimo, tu kućni bife nastrada, genocid.
Te godine, u Vranju se snimao film „Nečista krv“. Bili su Ceca, Šerbedžija, Neda Arnerić, Ljuba Tadić, Meto Jovanovski…
-Filmadžije su tražile statiste – seća se Mitić – pa dođu i u Pedagošku. Mi se prijavimo, časovi opravdani. Išli smo u Stropsko, na Markovo kale, Pribojčićevu i Borinu kuću… Scena svadbe, peče se vo na ražnju. Ali, nikako da je ugode, režiser Stojčić je ponavlja hiljadu puta. Ali, vo ne sme da se proba dok scena ne uspe, a nama ljige do kolena. I kad je najzad snimljena, posle nekoliko dana, mi drž` onog vola, ali džabe, on se ucrvljao!
-Ja sam u Pedagošku – kaže Peđa – došao iz Bujanovca. Prvi dan, nikoga ne poznajem. Šta ću, zapalim cigaru, da vidim ko će da se priključi. Odmah srodna duša, Ivica Stevanović, ovde prisutni. Zapalimo duvan, upoznamo se, i odmah zbrišemo u „Mrtvačnicu“, na litar-litar. Sutradan, čeka nas profesor Bora Ćuković, sa čijeg smo časa pobegli, vadi neke pare iz džepa. Šta je ovo, profesore? Da si kupite ispisnice, kaže Ćuković, niste vi za ovu školu. Aman, profesore, pa samo što smo upisali! Pa to vam i kažem – ako vi prvog dana bežite sa mog časa, niste za ovu školu; nego, na pare, kupite si ispisnice. A nisam znao da je on drugar moga oca, koji nikad nije došao na roditeljski sastanak, a sve je znao! I koje ocene imam, i kad sam pobegao sa časa… Šta je ovo? Kad ono, dojave! I rekli su mi tek kad sam maturirao.
NANETI GA
Kad smo već kod predavača, Marina se sa velikim pijetetom seća profesora matematike Veneta, koji je imao svojevrsne „bisere“.
-Izvede Vene Sašu Leskovčanina na tablu, a kraj godine, da odgovara za dvojku. Bio je brižan profesor, dobar čovek, i pokušava od Saše, koji pojma nema, da izvuče bar dve rečenice, da mu da prelaznu ocenu. Onaj samo zeva, ne zna o čemu se radi, mi svi počnemo da se smejemo. Sad, ne nervira se Saša, koji može da ponovi godinu, nego profesor Vene. „Šta se bre smejete“, viče, „ja ga ovde vadim, a vi se smejete“!
-Prozove me Vene – seća se Ivica Stevanović – lekcija „sabiranje vektora“. I kaže – na jednoj polupravi, uzmete rastojanje vektora šestarom, i onda: naneti ga jednom, naneti ga dvaput, naneti ga beskonačno puta! Reko, nane ti ga i tebi!
-Imali smo – priča Marina – profesora rodom iz Leskovca. Mnogo nas je voleo, i mi njega, ali je bio prznica, „ložio“ se na naše nestašluke, pa se žali kolegama, ali govori u dijalektu, pa sad, ko ume da spoji… kaže: „Umu da pušu, umu da se ljubu, a umu da ne uču“!
-Odvedemo mi njega – seća se Peđa – a dobar je drugar bio, samo cicija, Leskovčanin, odvedemo ga u pivnicu, naručimo girice, krilca, krigle samo lete. Pojedemo, popijemo, i saopštimo mu na polasku tragičnu vest – profesore, mi nemamo ni kršenu banku. Nego, vi regulišite ovaj račun, a mi ćemo sutra. On poče da vije kao zaljubljena mačka, da čupa kosu i da grize prste – lelkee, žena mi će me utepa, pa ja štampam li pare! Na kraju plati nekim čekovima…
Ekskurzije su ovoj generaciji ostale u najlepšem sećanju, kao i svakoj. Ali, i tu ima nekih specifičnosti.
-U Aranđelovcu – priča Ivica Stevanović – zateknemo „zlatnu“ generaciju Crvene Zvezde, onu koja je osvojila Kup šampiona, bili su na pripremama, a mi u istom hotelu. Upoznali smo se u liftu. Igrači su već bili ušli u lift, a mi, da ga ne ispustimo, zatrčimo se i naguramo u onu kabinu, nismo ni videli ko je tamo. Kad, čujemo iza nas: „Ne se be gurajte! Sigurno ste Vranjanci“! Ko nas ovo provali? Okrenemo se, ono Vlada Stošić Cincar, gleda nas i smeje se.
-Bio je kavaljer – seća se Marina – posle je celoj ekskurziji u restoranu naručio piće na njegov račun.
-Sportski život – smeje se Peđa – odem u obližnju prodavnicu da kupim cigarete, pušio se „malboro“. Daj jedan štek, tražim od onog prodavca, on širi ruke, kaže, nema sinko, tu su Zvezdini igrači na pripremama i nekakva ekskurzija iz Vranja, boga popušiše! Nema! Ako oćeš, evo „morava“…
Uspomenama nikad kraja, pogotovo kada se radi o ovako uspešnoj i duhovitoj generaciji. Za sebe kažu – generacija koja je dala dosta pupoljaka, a tek očekujemo zrele plodove.
DjAČKO SAMOUPRAVLjANjE
-U početku – seća se Ivica Mitić – malo smo zakačili i komunizam, bilo je takozvano „đačko samoupravljanje“, kada su najbolji đaci menjali profesore na nastavi. I bez obzira što smo svi bili drugari, nekako se osećao taj autoritet predavača, dok ne padne dogovor da se beži sa časa. I onda beže svi, bez izuzetka, i učenici, i „profesori“.
GORIVO
-To je generacija – seća se profesorka Jasna TASIĆ, koja je bila razredni starešina jednom odeljenju – koja se školovala u najtežim uslovima. Nisu bili ekstra đaci, ali, bogu hvala, svi su postali dobri ljudi. Bili su puni nestašluka, ali valjda je samo tako moglo da se prebrodi ono vreme ratova, inflacije, demonstracija…
-Sećam se, dvojica ne dođu u školu, gde ste vi bili? Kažu, razredna, išli smo u Bugarsku da kupimo gorivo. E lepo, rekoh, sad imamo i švercere; ali, opravdam im to. Kad, sutra ih opet nema! Gde ste pa sad bili? Pa, razredna, to gorivo koje smo prošvercovali mora i da se proda. Ide matursko, roditelji ne rade, nema se, a treba da kupimo odela, da platimo… Kao da me neko polio hladnom vodom. I sve sam im opravdala.
GENERACIJA 1993
Biljana Momčilović, Sonja Djorić, Dragana Slavković, Snežana Spasić, Biljana Ivanović, Olivera Tomić, Biljana Zafirović, Valentina Zdravković, Zorana Petrušijević, Jasmina Pešić, Lolica Stanković, bliznakinje Danijela i Gabrijela Jović, Stanislav Rudolf, Nenad Stošić, Predrag Stojković, Srđan Mihajlović, Saša Djorđević, Dejan Nikolić, Miodrag Zlatanović, Goran Trajković, Slađan Mihajlović, Miodrag Damjanović…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.