Sulimen, made in bordžija

-Još onomad ti reko, novinare, slobodno naruči pred fajront, ja konobar li sam, ne li sam, znam kako razmišlja kolega – vidi alkosi, pa na kratak stap: aa bee, ne može to tako, fajront, ja cel noć li će alujem ovde s vas, a gazde što će kažu, pa inspekcija ako ti upadne… vi li to će platite? I mora da ga podmitiš, da ti da ono najslatko, poslednje pijenje pred fajront, ono za pupak što ti se zalepi. Daj be, dete, će te podmitim! E tako… A znaš li, novinare, kako će ga podmitim? Će ga turim pod mitu, i onda je, ne li, podmiten?
-A što ti ne sam se nagledao u moju bogatu konobarsku karijeru. Recimo, radio sam u jednu javnu ustanovu, ona se bavila sportom, zdravim životom, a direktor je bio… eee… kako mu imešeee… ma, napiši Giša, nije tako ali rimuje se – diša Giša. I tu sam ti ja bio šef bifea; sportsmeni, a sve ovoliki bandzovi u zrele četrdesete, mešinati, kad iskeče mali fudbal, ili basket, oni što prežive sportinglajf dođu kod mene na osveženje, gajba-dve vino i kiselu vodu, baška meze. I ti misliš, diidiiij, žetva!
-Kad ono, gazdinska rabota – mi će pijemo, a ti će gledaš, ni od mandru nema ništa, kažu, kad si pođu, stavi to na moj račun, diša Giša je upoznat. Mi radnici ljige do kolena, pije ni se, pa ne vidimo na oči. Ali, nane tarja. Pa se setimo – iskršimo pe`-šes flaše vino u jednu šerpu, onu za mešanje ajvar, procedimo kroz đerđif, srča da ostane, i kao ljudi si se lepo nadrvimo. Odem ja sutra kod dišu Gišu – direktore, ja ne znam što će pravimo, očajan sam. Noćas opet pretrčao pacov preko rafovi, sobalio mi šes kila vino, evo grlići od flaše, provalio u frižider, što izeo meso, što opoganio, ko bre to će plati, ja li, sirotinja?
-Gleda ono diša Giša, dođe da izvrši inspekciju, ono sačuvaj bože i brani. Pa, kaže, zašto čuvamo onoga mačora, on golem kao tigar, pa li pušti ga da udavi pacova! Jeste, direktore, seti se i ja, i pušti mačora, ali on kad se suoči s onu alu žitnu, ono bre nije pacov, nego osmi putnik, dožive infarkt! I mačor mulo, sad računaj i troškovi sarane, mora da vikam Cizu ili Totoreju! Pogleda Giša ono, kaže, piši u rashod ono vino i meso, a mačor će bude saranjen o opštinskom trošku, mi smo ustanova na budžet!
-A što ćemo, reko, s pacova, s onu aždaju? Ništa, kaže Giša, zovi higijenski zavod, neka postave oni njihovi otrovi, sulimeni, made in bordžija, neka umre zlotvor u muke! Aaa, reko, dišo, ne biva to tako. To je ugostiteljski objekat, za koji sam ja odgovoran, tamo pijenje, jedenje, onoga pacova ni atomska bomba ne mož da utepa, a kamoli nekakvi otrovi. Što ako se oni sportsmeni istruju, ko će robija za nji? Pa što da pravimo, pita Giša. Ništa, reko, zovi ti higijenski zavod, oni sad imaju neki novi program za rat s pacovi, koji ne podrazumeva otrovi, nego nekakvi laseri, i de ga laser ufati, pacov mož se slika za Šaprance, ma ni tolko vreme mu ne ostavi. Na mrtvo mesto ga utepa!
-I Giša mobtel iz džep, zove direktora higijenskog zavoda, kaže, odma to će rešimo, mi smo partijski drugari, ili koalicioni, ne sećam se više, a i isti ti čindo. Alo, direktore! Pa de si be, karaš li nešto? E, Giša ovde! Kako koji Giša? Pa Giša be, Giša, iz centar za sport i rekreaciju. E, seti li se… Slušaj, direktore, ovde imam jednoga pacova predatora, pa reko da mi pošalješ ekipu s oni tvoji laseri, naša tehnologija je pošukar, ne li, pa da ga terminiraju. Što me pitaš, kad sam poslednji put bio kod psihijatra? Zašto be?
-I, novinare, ja begam niz hodnik, vido na što će ispadne, a on po mene trči, vika, celo Donjo Vranje odjekuje – džigericu će ti izvadim! Ti ne znaš s koga si se zakačio, ja sam bre dinamit momak! Pa će vi`š ti kad viknem onoga Purka iz Nedeljkovicu, čiva nana crnu vunu prede!
-Jedva, novinare, živu glavu izneso, ali diša Giša ako je tako pritrn, on be dobar čovek, pa me vrna na rabotu. Ali, mene đavol me tera, te opet napravi pizdariju s Gišu, ali to će ti pričam kad se vidimo pa na neki fajront, evo, konobar nas zamete…