Nemoj, brate, molim te

Eko Taxi Vranje

Nemoj, brate, molim te

Donesem aparat a čovek iz prve izduva 3,76! Gledam u displej i ne mogu da verujem. Pokažem mu rezultat, a on bez ustezanja: „Aaaa, nije ovo ništa u odnosu na to koliko sam popio“



„Nemojte da pišete, molim Vas, sačekajte!“, moli klinac koji je upravljao skuterom bez potvrde o položenim saobraćajnim propisima. Ali, saobraćajac je neumoljiv a preklinjanje ne pomaže . Pirekršajna prijava već je napisana, pa će se stvar rešiti kod sudije. Dolaze i roditelji koji žive nedaleko od mesta gde je maloletni Rom zaustavljen.
– Nećeš ti motor više da vidiš! Pa, p…. ti materina, ovo ti je deseta prijava – grmi otac, dok majka, ko svaka majka kumi i moli policajce koji samo rade svoj posao.

SVE PO „PS“

Ako je suditi prema rečima saobraćajaca, naših „domaćina“ u patroli u ponedeljak uveče, ovakve situacije su svakodnevne, odnosno svakonoćne. Oko pola devet uveče na znak „stop“ zaustavlja se „golf kec“ kod Šapranačkog groblja. Uredno pozdravljanje i legitimisanje vozača i vozila. U saobraćajnoj stoji da je vozilo registrovano do kraja maja ove godine. Zna vozač da je načinio prekršaj; ne buni se, skida tablice, što je redovna procedura, potpisuje zapisnik i uzima svoj primerak.
– Da ste samo bili sa nama prošle subote – kaže Nebojša Veličković, vođa patrole.
Te noći su saobraćajci iz sve četiri patrole oduzeli 27 vozačkih dozvola zbog alkoholisanosti. A da stvar bude još tragičnija, zaustavljeno je 28 vozila. Alkoholisanost je, pored prekoračenja brzine, nevezivanja pojasa i nenošenja kacige, faktor koji najčešće doprinosi tragičnim ishodima u saobraćaju. „Naša“ patrola se ne zadržava na jednom mestu.
– Možda novinar ima neki predlog gde bi smo mogli da idemo – kaže Nebojša, pomalo u šali.
Na kraju Kosovske ulice, negde na ulazu u naselje Bunuševac, nailazi traktor koji je, gle čuda, osvetljen. Vozač trezan, traktor ispravan, doviđenja, prijatno. Tačno u pola deset nailazi žuta `zastava 101`.
– Nemam saobraćajnu – vadi se vozač, dok na suvozačkom mestu žena počinje da se nervira.
Opravdanje mora da se proveri: iz centrale Saobraćajne policije javljaju da je vozilo registrovano do 20. aprila 2007. Sledi uobičajena scena:
– Čekaj, brate, stani, nemoj…
Bezuspešno, naravno, jer Nebojša vođa patrole i Nebojša, njegov kolega rade po „pravilu službe“ I to, kako naglašavaju, ne zbog vašeg reportera. Još jedna prijava i još jedno skidanje tablica, dok žena iz kola dovikuje da kasni za treću smenu. U deset krećemo u suprotni deo grada – naselje Gornja čaršija, ugao Pržarske i Devet Jugovića. U kolima se priča o fudbalu, o tome kako je Nole izgubio u polufinalu veče pre toga. Nailazi kombi pun nekog nameštaja, ali sve je kako treba. Posle njega ispravna su još dva vozila. Sad sledi priča sa početka teksta. Petnaestogodišnji Rom sa svojom devojčicom na motoru. Nemaju kacige, ni lične karte. Molbe su uzaludne, saobraćajci ubeđuju dečaka da prijavu pišu za njegovo dobro. Dolaze roditelji, nervoza, molbe, na kraju mobilni u ruke. Traži se „pomoć prijatelja“, koja je beskorisna. Skupljaju se i komšije, konstatuju kako je klinac „težak baksuz“, jer kad god sedne na motor dobije prijavu. Majka pokušava da `izvadi` situaciju: te kako su imali probleme oko upisa u saobraćajnu školu, te nisu uspeli da izvade detetu ličnu kartu, obećavaju položiće propise. Neumorna je majka, ali neumoljivi su junaci naše priče. Gužva oko policijskog `pežoa` traje desetak minuta, taman koliko i pisanje prijave. Dok odlaze, tihu noć remeti samo dreka nervoznog oca.
– Izađe mu na nos skuter – konstatuju uz osmeh dvojica komšija koji su bili prisutni sve vreme.
Taman kad se situacija smirila, patrola dobija hitan poziv.
– Idemo na Partizanski put, jer nekoga jure kolima, prete pištoljima.
Na ulazu u Vranje parkiran `Fap` sa drvima. Ekipa iz kamiona uzbuđena. Kažu da ih je neko jurio iz Vrtogoša, sustigao ih tu i pretio pištoljem. Nije to posao za saobraćajce, pa se zove interventna jedinica. Stiže vozilo sa četvoricom policajaca i saobraćajna patrola može da se vrati na svoju dužnost.

POMOĆ PRIJATELjA

U povratku, iz jedne od sporednih ulica koje se ukrštaju sa Partizanskim putem, bukvalno izleće bela `opel korsa`. Ne poštuje „obrnuti trougao“, znak za nailazak na put sa prvenstvom prolaza, iako mu odozgo nailazi vozilo. Za metar-dva izbegnut je sudar, što je dovoljno da se upali „rotacija“, okrene za 180 stepeni i pojuri za nesavesnim vozačem. Akcija ne traje dugo, jer se „korsa“ zaustavlja.
– U životu gluplju kaznu nisam platio -pravi se važan vozač, golobradi mladić, na šta mu policajac odgovara da baš zbog takvih prekršaja ljudi ginu.
Podseća ga i da je sudar bio veoma blizu. Vozač ne odustaje, pokušava da započne raspravu sa saobraćajcima, ali se oni ne uzbuđuju. Drugari iz kola vade mobilne telefone, opet „pomoć prijatelja“, i opet uzalud. Dok traje pisanje zapisnika momci se smeju i pričaju o „besmislenosti kazne“.
– Nemam primedbe na zapisnik, ali neću da potpišem – uporan je vozač.
Kasnije, negde oko 15 do 12 nailazi još jedan skuter. Momci na njemu nemaju kacige, iako, kako Nebojše kažu, svi znaju za akciju „Kaciga glavu čuva“, ali svesno ulaze u rizik. Kazne idu i za vozača i za saputnika na „kimko“ biciklu sa motorom (BSM, u saobraćajskom žargonu). Za razliku od prethodnih „srećnika“, ovi devetnaestogodišnjaci se ne bune i ne mole. Deluju smireno, ali i veoma zabrinuto – 3.000 dinara za kaznu nije malo. Nemaju primedbi, potpisuju i odlaze. Nekih 20 minuta posle ponoći vozaču džipa alkotest aparat u pasivnom režimu pokazuje prisustvo alkohola u dahu. Zbog toga se aparat prebacuje na aktivno testiranje, što podrazumeva postavljanje nove usnice. Počinje čuveno „duvanje“. Čovek je uznemiren: vidi da nije pijan, a opet mora da duva. Ne uspeva mu iz prvog pokušaja, ni iz drugog, ali je treći bio ispravan. Nivo alkohola je u na polovini granice dozvoljenog – ima 0,26 promila, a aktuelni Zakon odobrava do 0,50. Kamo sreće da svi vozači ovako piju. Setite se one subote s početka teksta.


ALKOHOLNI REKORDER
Veličković se uvek sa osmehom seća rekordera po količini alkohola u krvi.
– Kamion sa prikolicom punom drva, ide bez vijuganja Partizanskim putem. Zaustavim ga zbog redovne kontrole. Vozač iz svoje kabine priča sa mnom najnormalnije, smeje se. Na moje pitanje: „Jeste li pili nešto od alkohola?“, ‘ladno odgovara potvrdno. Gledam ga, uopšte ne deluje pijano, pa mislim da se šali. Da sve bude još čudnije, njegova supruga, koja sedi na suvozačkom mestu potvrđuje da je pio. Na moju molbu da izađe iz vozila radi alkotestiranja, odgovara mi da ne može da izlazi, ali da će duvati ako mu donesem aparat. Zašto ne možete da izađete, pitam ga, a on: „Ne mogu na noge da stojim, druže!“. Donesem aparat a čovek iz prve izduva 3,76! Gledam u displej i ne mogu da verujem. Pokažem mu rezultat, a on bez ustezanja: „Aaaa, nije ovo ništa u odnosu na to koliko sam popio“! Nimalo se nije bunio kad sam mu rekao da sledi oduzimanje dozvole na licu mesta, isključenje iz saobraćaja i da treba da pozove nekoga da odveze kamion, jer supruga mu je tu. Onda je usledilo još jedan šok. Izlazi ona iz kamiona, pokazuje mi dozvolu sa položenom `C` kategorijom, dok on prelazi na suvozačko sedište. Sede gospođa za volan i lagano odveze kamion sa drvima. Od tada ne verujem prvom utisku, već koristim pasivni režim alkotest aparata – sa osmehom priča veličković.



  • Ostavi komentar