Samo jednom se ljubi

Eko Taxi Vranje

Samo jednom se ljubi

Svake se godine sastaju, porazgovaraju, podsete se svoje lepe i produktivne mladosti. Eh, kamo lepe sreće da su nam i ove današnje takve…



Te, 1955. godine, deset godina nakon završetka rata, zemlja se ubrzano gradila i obnavljala; u Vranju se polako nazirao početak industrijalizacije; hladni rat između SAD i SSSR bio je u punom zamahu; skandal svetskih razmera izazvao je pogrom u Carigradu, kada je u neredima orkestriranim od turske vlade pobesnela rulja izvršila strahovito nasilje nad preostalim grčkim stanovništvom; Nobelova nagrada nije dodeljena, ne sećam se iz kojih razloga, nisam bio rođen; prvak države u fudbalu bio je splitski Hajduk; upokojila su se velika imena svetske nauke i umetnosti: Aleksandar Fleming, Albert Ajnštajn, Moris Utrilo; rođeni su, pak, engleska rok legenda Bili Ajdol, a na sam dan oslobođenja Vranja, 7. septembra, čuvena jugoslovenska filmska glumica Mira Furlan. Te godine, maturirala je generacija Učiteljske škole, prva koja je pet godina učila, da bi svoje znanje prenela brojnim pokoljenjima Vranjanaca. Njihov rad i dan danas se i te kako prepoznaje, učenici su im bili najuticajniji i najuspešniji predstavnici našega grada.
Generacija Učiteljske škole 1955. brojala je 140 učenika, raspoređenih u četiri odeljenja. Maturirali su sa prosečnom ocenom 3,77. To je tada bio veliki uspeh, jer su kriterijumi bili vrlo strogi. Šta više, polagalo se pred izaslanikom Ministarstva prosvete, a troje učenika bilo je oslobođeno usmenog maturskog ispita, pošto su na pismenom delu ocenjeni najvišom ocenom.

VRABAC

-Naša je generacija – kaže Borivoje POPOVIĆ – bila svojevrsna prekretnica prelaska sa klasičnog na savremeno obrazovanje i osposobljavanje učitelja za rad u osnovnoj školi. Mogu slobodno da kažem da smo generacija koja je promenila socijalnu strukturu upisa učenika u Učiteljsku školu; naime, po prvi put, upisivala su se gradska deca, za razliku od dotadašnje prakse, kada su većinom upisivani đaci iz nerazvijenih, seoskih sredina.
-Na prijemni ispit u Učiteljsku školu u Vranju – kaže Živka ANTIĆ – došla sam iz Boljevca, cele noći sam putovala. Ispit je bio u sadašnjoj zgradi Narodnog muzeja. Imala sam tremu, izađem pred komisiju, tamo direktorka Anđa Protić i profesor Josif Stošić. Primete da se plašim, i kažu: „Dete, slobodno otpevaj ono što znaš i voliš, vidimo te, bićeš dobra učiteljica“. Ja gromko otpevam „Ide Tito preko Romanije“, Anđa kaže, dobro, ovo je bilo lepo, ali ajde sad nešto onako razdraganije. I ja opet onako u zanosu, „Razvila se grana jorgovana“. Odlično, kažu, dete, rekosmo ti mi da si „pečena“ učiteljica.
-Morala sam – kaže Vera SIMIĆ – u šestom razredu gimnazije da pređem u Učiteljsku, jer roditelji nisu imali dovoljno sredstava da me dalje školuju, a velika želja mi je bila medicina. U početku, bila sam deprimirana, dok nisam shvatila da je ovo još bolja generacija, nego ona iz koje sam otišla. I nikada nisam zažalila, naprotiv.
U početku, kažu, gimnazijalci, elita, gledali su ih s visine. Većina ih je bila sa strane, učenici su bili smešteni po internatima, muški u današnjoj zgradi Narodnog univerziteta, ženski u Dančinoj kući kod Vatrogasnog doma. Hranili su se u menzi, u suterenu gimnazije, pa čak i tu nisu svi mogli.
-U domu tada – seća se Bora – nije bilo ni dovoljno vaspitača, pa su taj posao obavljali stariji učenici. Imali su veliki autoritet, većinom su to bili omladinski rukovodioci, pa smo imali strahopoštovanje kao prema profesorima. Sećam se Vitomira Blagojevića, zvanog „Ban“, bili su Dodić i Cupe, kasnije čuveni fudbaleri.
Generacija je imala veliki radni elan, ali nije bilo nastavnih sredstava, udžbenika, učila.
-Zbog toga – seća se Vera – morali smo da se sastajemo po grupama, da prepisujemo beleške jedni od drugih, tako smo savlađivali obimno gradivo. Ali, nikada nije bilo zavidljivosti među nama, svi smo davali drugima koliko smo mogli, da bismo svi bili što bolji, jer nam je ideal bio da što bolje radimo sa decom.
-Niko iz generacije – kaže Živka – nije posle redovno studirao, odmah smo po maturiranju morali da radimo, potreba za kadrovima je bila ogromna. Dalje stručno usavršavanje bilo je isključivo uz rad, najčešće po seoskim školama.
Društveni život generacije odvijao se uglavnom u okviru škole. Završne razrede pohađali su u zgradi gimnazije, pa je došlo do dogovora sa gimnazijalcima, koji su vremenom „omekšali“, kad su videli sa kim imaju posla. Pa su jedne nedelje matine organizovali gimnazijalci, a druge „učiteljci“.
-Igranke su – kaže Vera – bile upravo matinei, popodne, od tri do pola osam, da imamo vremena da odemo do kuće, jer ne daj bože da te neko od profesora vidi posle osam. Svirali su Vlada Depa, Grandža… I oko sedam, izađe na binu neko od starijih, sećam se Dragana Ostojića, i kaže – pionirima je dalji boravak na igranci obustavljen, ajde, razlaz!
-Povodom državnih praznika – kaže Živka – organizovalo se takozvano „veselo veče“, koje smo jedva čekali. Humoristički deo je bio „vrabac“, ali niko nije smeo da tera šegu sa profesorima, samo sa učenicima. I obavezno je tu bio dežurni profesor, pa ti idi ako smeš, zbliži se sa simpatijom. Ma, samo kad se pogledamo, od toga živimo nedeljama.
– Išlo se obavezno na korzo – kaže Bora – ali samo do osam. Tada je, za razliku od danas, u Vranju radio i bioskop, i to ne jedan, nego tri, ali smo smeli da idemo samo na dnevne predstave, od pet. One od osam, samo po naredbi direktora, i to organizovano. U pozorište se išlo kolektivno, takođe uz prisustvo profesora.

KAMENjE U DžEPOVIMA

Vrlo značajan oblik društvenog života ove generacije bile su radne akcije, od kojih su neke znamenite: Šamac – Sarajevo, Brčko – Banovići, Doboj – Banjaluka, Vlasina…
-Na radne akcije – seća se Bora – išlo se teretnim vozovima, ili na karoserijama kamiona. Pa ipak, bilo je „tepanje“ ko će da ide. Pošli smo za Doboj, kamionima, za tri dana puta dali su nam po tri hleba i kutiju marmelade. Kad, tamo lekarski pregled, izmere nas, i pošto mnogi od nas nisu imali dovoljno telesne težine, odmah nas vraćaju. Mi kukamo, molimo da nas ostave, kažemo, ako treba, vodu ćemo da nosimo! Ma kakvi, odmah vraćaju.
-Da – kaže Vera – sećam se da je moja sestra Divna stavljala kamenje u džepove, da bi dobila na težini i ispunila normu. A reč predsednika omladine je bila zakon; naš je bio Fomičov, i mene odredi u sanitetsku ekipu. Pa kako ću, pitam, ja u životu ni flaster nisam zalepila. Naučićeš, kaže.
-Kreveti su bili na dva, pa i na tri sprata – seća se Živka – ali to nikome nije smetalo. Uveče, logorske vatre, pesma, čitaju se imena onih koji su tog dana prebacili normu, aplauzi.
I tada je bilo ekskurzija, ali ne kao što su ove današnje.
-Nije se besnelo po inostranstvu – kaže Bora – išlo se širom naše tadašnje lepe i velike Jugoslavije. Putovali smo prugom uskog koloseka, „ćirom“, do mora, a onda od Dubrovnika do Pule brodom dva dana. To nam je bila prva prilika da vidimo i voz, i more, i brod. U Dubrovniku smo spavali na klupama u školi, u Puli po privatnim kućama.
Slet mladosti, rođendan druga Tita 25. maja, bio je veliki događaj, i prilika za druženje.
-Čim prođe prvo polugođe – kaže Živka – počinjalo se sa pripremama sleta na gradskom stadionu. Vežbe je vodio profesor Aca „Fis“, bio je vrlo strog. Iz škole si mogao da izostaneš, to bi ti nekako i oprostili, ali sa vežbi za slet nikako. Sećam se, vežbamo mi u šortsevima, a Predrag Antić došao u nekim belim pantalonama. I Fis komanduje čučanj na onu travu, svi kleknemo, Predrag stoji; kad mu priđe Fis, pa kad ga pritisnu za ramena, ovaj kleči samo tako, sve uzeleni kolena. Posle kuka – leleee, ove sam pantalone pozajmio od Stajića, za randevu, kako sad da mu ih vratim?
Premda u ozbiljnim godinama, ova se generacija drži kompaktno i složno. Svake se godine sastaju, porazgovaraju, podsete se svoje lepe i produktivne mladosti. Eh, kamo lepe sreće da su nam i ove današnje takve…


MI SMO TRSTOVI
-U Puli, na ekskurziji – seća se Živka – spavali smo po privatnim kućama. Odjednom, usred noći, počinju demonstracije, tršćanska kriza. Ide masa okolo, lomi prozore, viču – Trst je naš! Život damo, Trst ne damo! Ovi pa naši, šereti, Blagoje Mitić Kokordak i ostala bratija, i oni viču s prozora, ali novu parolu – mi smo Trstovi! I stanodavci nas u nijedno vreme odmah izbaciše iz stanova, na ulicu.

MILjAN
-Staviše mene – kaže Vera – u sanitet, tako odem na prugu Doboj – Banjaluka. To je bila međunarodna radna akcija, i jedne noći, upadaju u spavaonicu, viču „sanitet, brzo sanitet“! Ja skočim s gornjeg kreveta, šta je sad, uvode Miljana Stanisavljevića, krv mu libdi iz noge. Šta je, bre, bilo? Potukli se momci iz naše brigade i oni iz Češke, pa ih Miljan dobro izboksuje, i oni kad vide da mu ništa ne mogu ovako, ašovom ga raspale po nozi, ovakva rana. Šta ću ja? Nego isperem ranu, stavim mu burovu oblogu, zavijem, i to mu je to. Sve je, srećom, dobro prošlo, posle se nije javljao sanitetu.

GENERACIJA 1955.
Zagorka Aleksić, Savka Antić, Stana Veljković, Vukosava Marković, Gordana Minić, Jelica Djorđević, Ljiljana Pešić, Jelena Ivanović, Radmila Stanković, Pavlina Andonova, Stanimir Živković, Ljubomir Pavlović, Lazar Tasić, Stanoje Trajković, Nedeljko Cvetković, Borivoje Ćuković, Vladimir Djorić, Stoičko Andonov, Milorad Stajić, Aleksa Jovanović…



  • Ostavi komentar