Kao jedna familija

Eko Taxi Vranje

Kao jedna familija

Eh, koja su to bila srećna vremena. Radili smo zajedno u „Koštani“, a svaki ponedeljak u bašti hotela „Vranje“ pesma i igra, sto pun sa ćevapi, piće koliko hoćeš. Pa kad Tika zavede kolo sa Djošini i ostali. Trese se zemlja do ujutru



Ulicu Jovana Hadživasiljevića ili bivšu Zagrebačku deli na dva dela oštra krivina ispred kuće familije Kuzmanovića. Saobraćaj u ulici je izuzetno živ, automobili prolaze kao na traci. Kuća Steve Radisavljevića, poznatog molera, isturena prema ulici direktno gleda na krivinu.
– Voze brzo i mnogi mi kažu: „Stevo, uleteće ti neko u krevet kolima“. Ne bojim se, dovoljno visoko sam izdigao stepenice, pa neka udaraju. Doduše, bilo je udaranja motorom u drvo pored, kao i u drvo pored kuće Ljubomira Ristića Sisija – počinje priču o delu svoje ulice Steva.
Kod krivine ulica se širi prema bočnom Govedarskom sokaku ili današnjoj Hercegovačkoj ulici. Žitelji to mesto zovu „širina“.
– Tu smo nekada, dok je bila kaldarma, igrali loptu. U blizini je bila ulična česma i mogli smo da se osvežimo hladnom vodom. U čelo je bila kuća Žike Pipca, koji je uvek strepeo da li će lopta da prebaci ogradni zid i polomi neki rozor. Znao je da burno reaguje, ali ni mi nismo ostajali dužni. Jedino, kad bi roditelji zapretili batinama, prekidali smo utakmice na male goliće – kaže Sreten Gera ANDjELKOVIĆ.

MASNE SANKE

Danas se deca na ulici ne igraju zbog gustog saobraćaja.
– Od malena smo ih učili kako i gde da prelaze ulicu. Kakvo igranje, jedino su mogli da na trotoaru razgovaraju – navodi Goran STOŠIĆ Bokčan.
Na početku krivine, pored kuća Kuzmanovića i Steve molera, pruža se uzak, slepi sokak koji je u sastavu ulice. Kuće su načičkane, jedna pored druge, a žitelji su gostoljubivi.
– U sokačetu nikad nije bilo svađe. Družimo se, vezani smo jedni za druge i lepo nam je. Nema bolje nego kada ima sloge, a mi smo primer za dobar komšiluk – ističe Snežana PEŠIĆ.
– Evo, Sneža sa sinom pravi ajvar u garaži. Okupimo se tu, em toplo, em lepo miriše i još se se siti izlafimo – dopunjuje je Milevka RADISAVLjEVIĆ.
U sokačetu se uveliko spremaju drva.
– Stiže jesen, nije greota da se založi jedan oganj – prolazi sokakom i dobacuje Nedeljko NEDELjKOVIĆ.
– Svi u sokaku se ispomažemo oko spremanja drva. Ne treba nikog da zoveš, uvek neko sam dođe i ponudi se. Družimo se, i stari i mladi, ne pravimo razliku u godinama – kaže Ivan STANKOVIĆ.
Kad se prođe krivina ulica ide pravo, a onda naglo skreće prema Monopolu pored kafane Tekija.
– Nekad je ulica išla pravo, pored zgrada „Braća Bajić“, gde su sada vojne zgrade. Zbog zgrada je deo Tekije promenio svoj izgled – navodi Zarije ANDjELKOVIć Zare, poreznik.
Zna sve žitelje ulice, i u „staro i u novo“, kako kaže. Krepki osamdesettrogodišnjak žali za minulim vremenima.
– U donjem delu ulice gde su bili Bokčanci, Kolarci, Kukini, Dejanci i ostali; bili smo kao jedna familija. Uveče, kad zađe sunce, žene naprskaju trotoar vodom, pa onda posedamo na kamenje i klupe, druženje do ponoći. Ljudi su tada bez ustezanja znali da otvore dušu, znajući da će od komšija dobiti pravi savet ili zbor koji je melem za dušu. Danas ljudi se podvojiše po sistemu jedan ima, a drugi nema. To dovede do zavist, a ona nikad dobro ne donosi. Ljudi se povlače u sebe i osim kurtoaznog pozdrava ne možeš ništa drugo da očekuješ. A šta ko kome misli niko ne zna, zato i nema povernja, nema druženja i otvaranja duše kada naiđe neka muka – ističe Zare.
Za ranijim vremenima mnogi žale, posebno za bezbrižnim detinjstvom kada su mogućnosti za igru i druženje na ulici bile neograničene.
– Igrali smo loptu na travnjaku gde su sada zgrade. To mesto smo zvali „livače“, čuvali su ga stražari iz DIV-a. Kad bismo počeli da se igramo, dolazi bi da nas rasteraju. Oni dođu, mi pobegnemo, odu, mi se vratimo i tako po ceo dan – kaže Sreten Gera.
Vreme su provodili i u obližnjem voćnjaku ispod Duvanske, gde je sada dečji vrtić.
– Igrali smo se, učili da sviramo gitaru, stariji su igrali karte, bilo je prvih ljubavi – navodi Jovica DEJANOVIĆ, akademski slikar.
Posebno su zime u vreme njegovog detinjstva bile idilične. Mnogo snega koji se zadržavao po tri meseca donosio je deci radost i veselje.
– Naša ulica je bila posebno atraktivna za sankanje i klizanje. Imali smo jedinstvene sanke koje nam je donosio Pera Kuzmanović iz vranjske bolnice gde je radio. Bile su veličine tri puta dva metra i služile su u bolnici za razvoženje hrane bolesnicima. Nije nam smetalo što su uvek masne. Važno je bilo da možemo da na njih stanemo, nas dvadesetak, i da se sankamo od početka ulice, od familije Manasijevića pa sve do upravne zgrade „Koštane“. Sanke je na sličugi vozio Moca Čapa, naš pravi predvodnik. Sličuga je bilo raznih vrsta, ja sam kupio gvozdene koje su tada koštale pet hiljadarki. To je bilo skupo za to vreme, i morao sam da ih krijem od oca. Ali, kada bih se pojavio sa gvozdenim sličugama koje su se navijale malim ključem i pripijale za gojzerice, sva deca u ulici i kraju su uzdisala od želje da ih imaju ili jednom da se na njih puste niz ulicu – priča Jovica.

TUDjE TREŠNjE SU SLADjE

Pamtim, bilo je i skijanja. Skije su pravljene od otpalih taraba, a štapovi od pritki koje smo donosili iz vinograda. Odlazili smo na Šapranački rit da se sankamo i igramo na visu koji se pored sadašnjeg dela groblja spuštao prema reci. Znali smo da odemo i do Gornje čaršije i odatle se sankama spustimo do Monopola – navodi Sreten Gera.
Kao deca voleli su da obiđu komšijska dvorišta i posebno „napadnu“ trešnje.
– U dnu ulice, u dvorištu gde je živeo Doke inženjer, bilo je voća, od ranog prolećnog do kasnog jesenjeg. Čuvao ga je i danju i noću, ali nije vredelo. Predvođeni Mocom i Stoletom Šimširom bili smo prava napast – seća se Dragan STOŠIĆ Bokčan.
– Sviđa mi se što i današnja deca vole da uđu u tuđe dvorište i uberu voće, posebno trešnje. Imam trešnju u dvorištu i vidim ih kako se šunjaju pored zida. Izađem i kažem im: „Deco, uđite slobodno i berite“. „Nećemo, čika Sreto, nije nam slatko“, odgovaraju. „Dobro, onda kradite, ali ne lomite granje“, kažem im i uđem u kuću. Gledam ih kroz prozor i setim se svog detinjstva – dopunjuje ga Sreten Gera.
Familija Bokčanci u mnogim delatnostima obeležila je Vranje sredinom prošlog veka. Tika Bokčan, vrstan šuster, poslovođa u „Koštani“ bio je veliki igraorac i član „Sevdaha“.
– Eh, koja su to bila srećna vremena. Radili smo zajedno u „Koštani“, a svaki ponedeljak u bašti hotela „Vranje“ pesma i igra, sto pun sa ćevapi, piće koliko hoćeš. Pa kad Tika zavede kolo sa Djošini i ostali. Trese se zemlja i tako do ujutru. Pare smo imali i da se provodimo i da napravimo kuće na spratovi. Danas, se mladi muče za koru hleba, od sekiraciju kako decu da oškoluju razbole se u najbolje godine. Svi piju lekovi za pritisak, a ja samo čaj od kantarion. Žao mi je što naše vreme nikad više neće da se ponovi, kada je i običan radnik mogao da uživa, da ide u kafanu na večeru, da kupi „fiću“, dve svinje „moravke“ i tele za godižbinu, i da letuje i odmara se na more – kaže Radmila STOŠIĆ Bokčanka.
Svi u ulice naglašavaju da su komšijski odnosi dobri, ali da ovo „smutno i teško doba“ udaljava ljude.
– Nemam s kim da popijem kafu, takvo vreme dođe – završava priču o svojoj ulici Radmila.


ŽITELjI ULICE
Steva i Sunčica Radisavljević, sinovi Slađan i Slobodan; Vlada i Darinka Nedeljković, sin Moša i Olica, deca Irena i Marijana, sin Žika i Vinka, deca Lazar i Nikola; Nedeljko i Ljubinka Nedeljković, sin Budimir i Dragana, deca Miloš i Dušan, ćerka Stanka; Staniša i Dušanka Stanković, sin Ivan i Ana, ćerka Nina, sin Aleksandar; Stojan i Snežana Pešić, sinovi Dragan i Micko; Vidosav i Ruža Tasić sa porodicom, Ljubiša Tasić Šuca; Slobodanka Tasić Dacka; Momčilo i Mira Stamenković, sin Saša sa porodicom i ćerka Lidija, Tihomor i Radmila Stošić, sin Dragan i Zorica, sinovi Miša i Vlada; sin Goran i Gordana, deca Maja i Bratislav; Milan Krstić i Mileva, deca Dušanka, Rada, Vera, Jovan i Branko; Miodrag i Jagoda Pešić, deca Sultana i Marija; Steva i Mara Krstić, Jovica i Zaga Dimitrijević, deca Nebojša i Milena; Dušan i Persa Janković; Ratko Pešić Čuklja i Radmila, deca Miroslav i Dušanka; Vojislav i Kruna Pešić, deca Jovanka i Ljiljana; Radmila Popović i ćerka Ljilja; Duša Vidosavljević grnčar sa porodicom; Djorđe i Radmila Milenković, sin Petar i Dobrica sa porodicom, ćerka Nadica i Dobrovoje Aleksić, deca Jelena i Ivana; Milorad i Savka Ristić, sin Dragan, sin Ljubomir i Dikica, ćerka Jelena; Dragan i Marica; Živojin Stošić Pipac i Nada; Zarije i Mirjana Anđelković, ćerka Stanče, sin Sreten i Verica, deca Aleksandra i Verica; Jovan i Ljubica Dejanović, ćerke Mira i Jelena, sin Branislav i Radmila, deca Blagica i Jovica, Jovica i Ljiljana sa decom Natašom, Draganom i Bogdanom; Ananije i Brana; Srba i Boce Krbla; Radomir i Nadica Mitrović, sinovi Miša i Cale; Slobodan i Radmila Popović, ćerka Milena; Bage Stolar; Pera Nešić…

VIDI, ŽIV NOVČANIK
Bilo je i dečjih nestašluka koji su ih zabavljali i upotpunjavali druženje.
– Trotoari su bili pod sušnicama duvana. Tu bismo se sakrili, vezali tankim najlon koncem novčanik i ostavili ga na ulici čekajući žrtvu. Tada nije bilo automobila, ljudi su prolazili peške idući prema gornjem delu grada. Subotom su seljaci prolazili na konjima prema pijaci gde je sada Dom kulture. Sećam se, jednog seljaka iz Tibužda smo svake subote stavljali na muke zbog novčanika. Znali smo da će se sa pijace vratiti oko tri popodne konjem, i to vidno nakresan. Iako pod „gasom“, postavljeni novčanik uvek bi ugledao. Polako, ljuljajući se silazio je sa konja, i taman da dohvati novčanik mi bismo povukli konac. Novčanik se pomerao, a on gegajući se išao bi za njim. Onda bi odustao, stao bi raširenih nogu i, podbočivši ruke na kukove, mrmljo bi: „Vidi vidi, živ novčanik“. Peo bi se na konja, češajući se po kosi i odlazio vrteći zamišljeno glavom – pričaju Gera, Jovica, Dragan i Goran.
Dešavalo se da se neko od pomeranja novčanika prvo uplaši, a potom naljuti znajući za prevaru. Pojurio bi i uzeo novčanik koji je bio star i prazan. Dečaci bi pobegli preko zidova u susedna dvorišta, a prolaznik bi zbog pretrpljenog stresa, ali i sramote, otkidao niz duvana, stavljao ga ispod miški i žurno odlazio



  • Ostavi komentar