Vranjance gledaju kao Papuance

Mislim da se ljudi u Vranju bukvalno plaše da „odskoče“ iz sredine, da imaju neki stil koji se ne viđa na svakom koraku. Draže im je nekako da se sakriju u prosek, u ono što je moderno, pa svi izgledaju isto

Ako bi Miloša Živkovića trebalo ukratko opisati, onda bismo rekli da je klasični modni sladokusac . Nakon što je završio Fakultet umetnosti na klasi kreator – kostimograf , u potpunosti se posvetio modnom dizajnu. Njegova glavna preokupacija uvek je bila kreativnost, modne revije ga dovode u stanje umetničkog delirijuma, a Džon Galijano, jedan od najkreativnijih i najekscentričnijih modnih dizajnera, njegov je guru.

‘LEBA DA JEDE

– Najvažniji začin za uspeh u poslu upravo je ljubav prema tome što radiš. Uvek sam gledao na posao modnog dizajnera kao na pozitivan izazov. Volim sam akt kreiranja, čak i kad sam u najmračnijim trenucima. Uz kreiranje slušam filmsku muziku i uživam. Moj cilj je da u životu postignem nešto čime ću biti zadovoljan. Voleo bih da se bavim kreiranjem visoke mode, ali i ako uspem da uradim mnogo manje od toga znaću da sam dao sve od sebe pa ću i dalje raditi i truditi se da život proživim što ispunjenije i kreativnije – počinje svoju priču Miloš.
Kao dečak Miloš je non-stop bio okružen bojicama, flomasterima, papirima i blokovima, stalno je nešto crtkao, a nešto kasnije, u srednjoj školi, tome je dodao i fanatično gledanje modnih revija na televiziji. Njegova majka, lekarka, koja i sama ima umetničkih sklonosti i vrlo lepo crta, nikada nije bila ljuta na sina zato što se ne bavi nečim od čega će sutra „`leba da jede“, nego ga je, dirnuta tim dečačkim entuzijazmom, podržavala. Otac, vojno lice, mada potpuno netipično, bio je potpuno uz njega. Miloš se seća da je čak, kao predstavnik familije, dva puta bio na Belgrade fashion week (Beogradska nedelja mode) na kojima su bili i Miloševe kreacije.
– Za mene je to bilo neverovatno iskustvo, imao sam toliku tremu da sam stalno virio iza zavese, a noge su mi se odsekle kada je trebalo da izađem i poklonim se publici. Ali to je sve nestalo kada su me obasjali reflektori na modnoj pisti. Osećao sam se božanstveno. To je mesto gde se okupljaju najznačajniji domaći modni dizajneri i modne kuće, atraktivni inostrani brendovi sa domaćeg tržišta, talentovani mladi dizajneri, studenti Fakulteta primenjene umetnosti, zanimljivi dizajneri iz inostranstva, kao i veliki broj medija, jednostavno događaj koji niko ko se bavi modom ne propušta. A i moj otac je bio jako ponosan na mene – kroz smeh se priseća Miloš.
Miloš je prvi put izlagao na Belgrade fashion week-u kada je bio na drugoj, a potom i u trećoj godini srednje škole. Međutim, iako to izgleda lako i jednostavno, to i nije bilo baš tako. Miloš nam objašnjava da je najpre trebalo konkurisati sa crtežima, pa tek onda, ako žiri sastavljen od najznačajnijih ljudi iz našeg modnog biznisa vaš rad oceni kao dobar, vaši modeli se i realizuju.
– Najbolje je da se, ako uspete, spojite sa nekim od etabliranih imena i onda vremenom polako sebi počnete da gradite put i identitet. Ali to je upravo i ono što je najteže. Da biste „ušli“ sa svojim kreacijama na bilo koju reviju, morate u startu platiti 3.000 evra, a ako vaše kreacije budu prihvaćene, za njihovu izradu morate obezbediti još nekih pet, šest puta toliko novca, znači treba vam oko 20.000 evra. To, priznaćete, malo ko od nas može. Isto tako teško je doći do karte za bilo koju modnu reviju, čak i da želite da je kupite. onda možete da zamilsite koliko je teško upoznati nekog od kreatora, pokazati mu svoje radove… Kada govorim o praksi, mislim pre svega na to da je jako važno da mi mladi budemo prisutni u poslu i da učimo na svim poljima. Važno je da ne odustajemo, da guramo naše ideje, važno je da ih branimo i da budemo strpljivi iako nam se mnogo puta učini da nam vreme u kome živimo ne ide na ruku – ražmišlja Miloš.

NjUJORK – VRANjE – NOVA GVINEJA

No, bez obzira na sav optimizam koji gaji, svoju šansu traži u daljem usavršavanju. Zato i traga za odgovarajućom školom i stipendijom za još godinu dana poslediplomskih studija. Naravno, okrenut je najpre Njujorku, ali razmišlja i o Parizu i Londonu, modnim mekama, jer je odavno shvatio da u Srbiji ostvariti snove apsolutno nije moguće.
Miloš se divi Darku Kostiću i Dragani Ognjenović, dvoma srpskim kreatorima koji su već uveliko poznati van granica naše zemlje. Oni, iako sasvim različitih umetničkih senzibiliteta, nude ogromne količine kreativnog, svako na svoj način:
– Modni dizajner nije žensko zanimanje. Među deset najboljih u svetu imate jednu ili dve žene, sve ostalo su muškarci. Ja bih voleo da se bavim ženskom modom, ali ne bežim ni od muške. Najviše bih voleo da se posvetim visokoj modi jer ona pruža najviše prostora za iskazivanje lične maštovitosti. Ali i najveći svetski kreatori se bave industrijskom modom, jer na taj način finansiraju ovu „umetničkiju“ tj. visoku modu – tvrdi Miloš.
Miloš Živković je do sada uradio više kolekcija, inspirisan različitim temama. Nekada je to Japan, nekada Egipat, jednom je to bila Odri Hepbern i njen film „Doručak kod Tifanija“, drugi put film „Briljantin“…
– Da bih mogao da kolekciju iznesem onako kako sam je zamislio moram dosta da se obrazujem i informišem o temi koju sam odabrao. Na taj način sam saznao mnoge lepe i neverovatne stvari iz istorije zemalja Dalekog istoka, o životima poznatih glumaca, običajima nekih nama stranih kultura… Nije moj posao, kako ga neki shvataju: samo sedneš, crtaš i imaš reviju! On je ustvari sve, samo ne to – zaključuje Miloš.
Miloš kaže da na ulicama Vranja, ali i ostalih srpskih gradova ima mnogo uniformisanosti, ali da njemu to ne smeta. To čak i ne smatra nedostatkom kreativnosti, već jednostavno željom mladih ljudi da „prate modu“. Smatra da je možda bolje tako nego da sami „kreiraju“ i stavljaju sve i svašta na sebe, jer nisu svi za to nadareni.
– Mislim da se ljudi ovde, u Vranju, bukvalno plaše da „odskoče“ iz sredine, da imaju neki stil koji se ne viđa stalno, na svakom koraku. Draže im je nekako da se sakriju u prosek, u ono što je moderno, pa su isti, isto vredni, kao svi oko njih. A trebalo bi da je drugačije. U poslednje vreme primećujem pomak, kada govorimo o tome kako se Vranjanci oblače, posebno kada su mladi u pitanju. Taj pomak je vidljiviji kod muškaraca nego kod devojaka. Pohvalio bih i njihovu potrebu da generalno više vode računa o svom izgledu i kada su frizura i nega u pitanju, a ne samo „krpice“ – dodaje Miloš.
Naš sagovornik se seća da je uvek voleo da se lepo obuče, a da ga prijatelji i dan-danas pitaju za modne savete, koje im on rado daje. O tome nam priča:
– Na dobro obučenim osobama vi prvo vidite osobu, a na loše obučenim prvo vidite odeću. Odelo zaista ne čini čoveka, ali pomaže da čovek „proda“ ono što on predstavlja i što jeste. Takođe, da biste uspeli trebalo bi da nije važno ni odakle ste. To što sam iz Vranja svuda mi je bio „kamen oko vrata“, svi se nešto pitaju, u stilu: da li vi tamo uopšte znate za modu, Vranje, gde je to i sl. Mi ljudima u Beogradu i drugim većim, urbanijim sredinama koje imaju neku kulturu, verovatno izgledamo kao Papuanci sa Nove Gvineje. Kultura jednog društva je i moda, hteli mi to da priznamo ili ne – ubeđen je Miloš.

PROFIL
Miloš Živković (1985) je završio srednju Umetničku školu u Leskovcu, a potom i Fakultet umetnosti u Nišu, u klasi kreator – kostimograf.