Ništa bez kokarde i gibanice

Nema obeležja po kojima su četnici, barem nama koji smo išli u školu kad su partizani pisali istoriju, bili prepoznatljivi. Bez masnih brada, bez redenika na grudima, bez gibanice i proje. Takvi su četnici 21. veka

„Gospodi pomiluj, gospodi pomiluj, goooospoodiiii pomiiiiluuuj“, ori se iz četrdesetak grla u crkvi Sveta Petka na Šapranačkom groblju, a ostale glasove nekako nadjačava onaj Siniše Antonijevića, policijskog inspektora, inače inicijatora okupljanja potomaka osnivača, vojvoda i boraca Četničkog pokreta prvog dana septembra 2009. leta gospodnjeg. Crkva je jedna od retkih ustanova gde Siniša ne nosi svoje naočare za sunce, a sasvim sigurno ni pištolj. Obučen je građanski, kao i svi prisutni. Nema, dakle, šajkača sa kokardama, ni brada do pojasa, glavnih obeležja Četničkog pokreta. Tako svi, pa tako i Siniša, koji tvrdi da je srpski četnički pokret nastao upravo u Vranju. Sinišina nije totalno bezbrad; brada mu nije klasična četnička, već ona takozvana „trodnevna“, kao strnjika, a obučen je malo svečanije nego obično, primereno prilici. Crna košulja, farmerke i cipele, svedoče o ozbiljnosti situacije. Takva je bila i opšta atmosfera, svečana. Prošlo je dovoljno vremena da ovo bude pomen bez plakanja, tako da je skup više ličio na svečanu akademiju, nego na parastos. Međutim, u vazduhu se žal za prošlim vremenima mogao opipati. No, četnici i partizani danas su i zakonski jedno te isto, pa mu dođe na svejedno da li ste se 45. kleli u Dražu ili Tita (iako se Siniša i ekipa koja se ovde okupila verovatno sa ovim neće složiti).

IDE DjENERAL

Ali, pre ulaska u crkvu, Antonijević stoji u ispred u lipovom ladu, dok uzvanice polako pristižu: Pera Stošić Ježa, Aleksandar Jakovljević – Aca Pekar, Miša Vlajinac, Slobodan Stošić Žokan, Milorad Djorđević Bonde, Svetomir Nikolić Džimi… Na planini, na Jelici… Tog prvog septembra, za 11 sati zakazan je pomen, a pobrojanim poštovaocima i simpatizerima, rečju nastavljačima tradicije Jugoslovenske vojske u otadžbini, pridružuju se potomci, unuci, praunuci i njihovi prijatelji da bi održali opelo, četvrtu godinu za redom. Antonijević se, kako priliči pravom srpskom domaćinu, sa svima pozdravlja sa „Pomaže Bog“. Neobavezno ćaskanje prekinuo je jedan od prisutnih paničnim povikom: „Ide general, ide general. Stvarno ide general. Milosav Simović, glavom, koji je došao ne kao predstavnik vojske, već kao, službeno rečeno, privatno lice, jer mu je deda bio u četnicima. Uostalom, red da na ovaj način obeleži dan kada je pre 106 godina Živojin Rafailović, sa još 30 najuglednijih Vranjanaca – advokata, profesora, apotekara, trgovaca – formirao Srpski četnički pokret. Gde je vojska tu je i drugo oko u glavi: pristiže i načelnik vranjske Policijske uprave Stole Filipović u pratnji dvojice inspektora. Odeven u klasičnu nebo plavu košulju i crne pantalone, ništa svečanije nego bilo koji drugi dan. Nije ni on došao kao predstavnik policije, nego verovatno, da uvaži kolegu organizatora. Jedan od poznatijih vranjskih vokala, Strahinja Stošić, je takođe tu. Priča se o tome kako je „upekla zvezda“, pominju se oni koji su izostali ove godine… Antonijević na mobilnom objašnjava nekom gde je okupljanje i poručuje mu da požuri, jer samo što nisu ušli u crkvu. Na stolu, pored kojeg stoje tri starije gospođe, pogača, vino i žito, koji, pored onih spomenika na groblju, jedino odaju utisak da se ljudi okupljaju zbog pomena. Sve je spremno za obred.

ISKLjUČITE MOBILNI

Sveštenik Eparhije vranjske na poziv organizatora kreće ka ulazu u crkvu. Antonijević moli sve prisutne da isključe mobilne telefone, jer „neće niki da presvisne bez telefon za pola sat“. Unose se žito, vino i pogača, kako to nalaže običaj, ulazi se u crkvu, uzimaju se sveće, pali se kandilo. Antonijević predaje svešteniku spisak osnivača i vojvoda, jer ovaj, naravno, ne može da zapamti 144 imena koja treba da pomene, tridesetčetvoricu koji su formirali Četnički pokret, po ugledu na bugarske komite i još 110 vojvoda tog pokreta. Prisutni rade sve što nalažu običaji: Stoje poređani u polukrug i krste se kad god to molitva propisuje, odnosno kad to učini sveštenik. Jedan od njih, zbog godina, primoran je da sedi dok traje pomen. Nisu potomci mladi ljudi. Škljocanje Džimijevog blica jedino je što remeti savršen mir. Tačno kako je inspektor i rekao pre isključivanja mobilnih telefona, pola sata i to je to. „Vječnaja pamjat, Bog da im dušu prosti“. Na izlazu iz crkve, ponovo Siniša, poziva sve da popiju po koju za pokoj duša. „A, ako je rakijica, onda može“, čuje se . General i načelnik nemaju vremena za piće, jer obaveze zovu, treba braniti otadžbinu, treba hapsiti kriminalce. Nema gibanice, po kojoj su četnici, barem nama koji smo išli u školu kad su partizani pisali istoriju, bili prepoznatljivi. Za kraj, kao da je skup maturanata, slikanje. Bez kokardi, bez masnih brada, bez redenika na grudima. I, bez gibanice. Takvi su četnici 21. veka.

Osnivači četničkog pokreta 1903. godine u Vranju
Jovan ATANACKOVIĆ, Jelena BAJLONI, Ljubomir DAVIDOVIĆ, Milica DOBRI, Boža DRAGIČEVIĆ, Milorad GODjEVAC, Milan GRAOVAC, Toma DjURDjEVIĆ, Vasilije JOVANOVIĆ, Ljubomir KOVAČEVIĆ, Branislav NUŠIĆ, Živojin RAFAJLOVIĆ, Luka DjELOVIĆ, Stevan ĆIRKOVIĆ, Delfa IVANIĆ, Golub JANjIĆ, Marija JELAČIĆ, Ljubomir JOVANOVIĆ, Panta JOVANOVIĆ, Velimir KARIĆ, Pera KUŠAKOVIĆ, Jelena LAZAREVIĆ, Svetislav LUKIĆ, Nadežda PETROVIĆ, Jaša PRODANOVIĆ, Petar PEŠIĆ, Nikola SPASIĆ, Živka SPASIĆ, Toma STAJIĆ, Svetozar STEFANOVIĆ, Milutin STEPANOVIĆ, Živan ŽIVANOVIĆ, Sima ZLATIČANIN, Mile CUPARA

ULOGA VRANjA
Od 1903 – 1912. godine generalštab Četničkog pokreta bio u Vranju, a Gorski štab na planini Kozjak. Vranje je odigralo veliku ulogu u stvaranju četništva u Srbiji. Nažalost najugledniji Vranjanci platili su glavom, to što su milsili drugačije od tvoraca nove srpske istorije, partizana. Pred kraj Drugod svetskog rata, 1944. godine, komunisti su za tri dana ubili oko 700 Vranjanaca pristalica Četničkog i Monarhističkog pokreta, ali i nedužnih građana. Taj podatak je dugo sakrivan od javnosti. O ubijenima u Vranju, ali i njihovim ubicama, postojao je trag u Istorijskom arhivu grada sve do 1990. godine kada je nestao.