Volela bih da upoznam Sergeja Trifunovića

Šta je to „klasična rabota“, kada TV pojačava „do daske“, o pivopiji Sergeju i „kiselom“ Koštunici, zašto je njen muž praktičan i razuman, o erotici, strasti i vernosti, zbog čega uskoro putuje u Kanadu i da li je pobedila strah od letenja, o dijetama, prejedanju i održavanju forme…

Krstareći ulicama Vranja, u tandemu sa kamermanom, postala je jedno od prepoznatljivih televizijskih lica. U najlepšim godinama, optimističkog stava i upečatljivog stila, komunikativna i vedra, Beba Kanački skromno kaže da sebe ne doživljava kao „poznatu facu“ već kao sasvim običnu devojku iz komšiluka.

NEKI KISELI LjUDI

VRANjSKE: Koliko volite televiziju?
KANAČKI: Kod nas u kući je uvek uključen barem jedan televizor, uz, naravno, kompjuter i Internet koji se i ne isključuju po ceo dan. Bez televizije ne mogu da zamislim život. Volim televiziju, a kako su mi dostupni kablovska, Total tv i IPTV paket, imam ustaljeni raspored šta u koje vreme i na kojoj televiziji gledam. Uglavnom kombinujem različite informativne programe iz zemlje i iz okruženja, potom različite kanale koji nude isključivo filmski i serijski program. Redovno gledam i sve ono što gledaju članovi moje porodice. Svi u kući imamo različita interosovanja, pa se često desi da iz kuhinje pratim, s tim što uvek pojačam, „Utisak nedelje“ Olje Bećković, dok mi deca prepričavaju emisije sa Viasat History, Animal Planet i National Geographic.
Da li ste oduvek želeli da radite na televiziji ili ste hteli da se bavite nečim drugim?
– Prvi put sam konkurisala za posao na lokalnoj RTV Vranje 2000. godine, i to na nagovor prijatelja od kojih sam i doznala za oglas. Niko ko se tada prijavio nije bio novinar po obrazovanju. Primljena sam na probni rad, a potom su događaji sustizali jedan drugi i eto mene do današnjih dana na televiziji. Prijatelji koji su me na neki način naveli da se bavim ovim poslom i danas mi kažu da nisam pogrešila, misleći, pre svega, na moju komunikativnost, pravdoljubivost, činjenicu da poštujem ljudsku muku i da na mene jedino može da utiče istina. Smatram da svako ko se bavi ovim poslom mora da bude takav. Sa druge strane, imam sreću da ne moram da živim od novinarske plate, pa mogu bez opterećenja da radim ovo što radim. Ja novinarstvo ne doživljavam kao „klasičnu rabotu“, već kao priliku da pomognem koliko to mogu onima kojima je pomoć potrebna. I iz te perspektive gledano, ovo jeste životni poziv o kome sam uvek maštala.
Kao televizijsko lice ljudi vas prepoznaju na svakom koraku. Koja je najprijatnija, a koja najneprijatnija situacija koja vam se desila?
– Ne doživljavam sebe kao poznatu ličnost, ma šta se pod tim podrazumevalo, pogotovo ne u ovom našem „malom mistu“ gde se svi znamo. Ja sam samo obična žena koja je ovde rođena, koja voli ovaj grad i ljude u njemu sa svim njihovim vrlinama i manama. Sve oko sebe sam navikla na to i obično me sugrađani prijatno pozdravljaju kao nekog svog, bliskog, iz komšiluka… Komunikacija sa njima nikada nema predznak razgovora sa „poznatom facom“. U svakom slučaju prijatno mi je kada mi potvrde da dobro radim svoj posao, kada mi „dobar dan“ požele potpuno nepoznati ljudi. Bilo je i nekih sitnih neprijatnosti, ali njih doživljavam kao deo posla. Recimo jednom su me napali i žestoko izvređali šibicari koje smo snimali u krugu Zdravstvenog centra. Upamtila sam i kao veoma ružno iskustvo kada su u vreme „Dana Vranja“ članovi obezbeđenja isuviše revnosno obavljali svoj zadatak.
Bili ste u kontaktu sa mnogobrojnim ličnostima iz javnog života. Ko je i zbog čega ostavio poseban utisak na vas?
– Iako mi je suprug izričito sugerisao da ne pominjem političare, neću ga poslušati i izdvojiću izuzetno pozitivne utiske koje nosim iz razgovora sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, kada je bio ovde. Ostavio je na mene utisak pristupačnog čoveka koga interesuju problemi „malih ljudi“. Izdvojila bih i gospođu Dženifer Bras iz američke ambasade u Beogradu, izuzetnu ženu, profesionalca, državnog činovnika, ali toplog i prijatnog sagovornika. Negativno me je iznenadio svojevremeni premijer Srbije Vojislav Koštunica, koji prilikom dolaska u Vranje, kada je puštana u rad brana Prvonek, okupljene kolege u sali Skupštine nije udostojio ničim do „kiselim“ trzajem usana što je trebalo da bude osmeh. Nije izgovorio niti jednu jedinu reč, a njegovo obezbeđenje nas je izvelo iz prostorije. Volela bih da upoznam Sergeja Trifunovića, zato što ima izvanredan kontakt sa publikom, a čula sam i da može da popije nenormalno mnogo piva, a da ostane trezan!
Koju životnu prekretnicu posebno pamtite?
– Vodim prilično buran i unutrašnji i spoljašnji život! Za mene je ponekad prekretnica i kada promenim put kojim odlazim na posao. Volim da mislim da život čine male stvari i zato im se svakodnevno prepuštam do iznemoglosti.
Kako ste upoznali svog supruga?
– Slaviša i ja se znamo skoro čitavog života. Naši roditelji su radili u istim preduzećima tako da su se kao priljatelji posećivali još dok smo bili deca. Slaviša je od mene stariji osam godina i od vremena zajedničkog detinjstva prošlo je neko vreme, kada je bio na studijama pa nije bio u Vranju, do trenutka kada smo se ponovo „upoznali“, 1988. godine. Tada sam imala 18, a on 26 godina. Od tada pa sve do danas, a ja iskreno verujem da će tako biti do kraja života, među nama postoji ljubav.

EROTIKA I HODANjE

Da li verujete u ravnopravnost polova?
– Možda ću sada razočarati mnoge koji me poznaju, jer ja u javnosti ističem da verujem, radim kao da verujem, u suštini to podržavam i zagovaram, ali sam lično, nažalost, duboko uverena da je u stvarnom životu drugačije. Za to su krive žene jer tradicionalno ne dopuštaju da neke od poslova preuzmu muškaci. Tako im ostaje manje vremena i snage da zaista budu ravnopravni pol.
A u prijateljstvo između miškarca i žene bez erotizma?
– Volim da kažem da je moj idejni i duhovni guru moj suprug. Slaviša je inteligentan, razuman i praktičan čovek koji je još na početku naše veze učinio sve kako bih ja bez nepotrebnih negativnih iskustava spoznala mnogo toga što je u životu važno. Ono što sam naučila i što prenosim svojoj deci, jeste da je u životu sve moguće, da vam niko ne može dati garanciju ni za šta, ali da je čovek najvredniji i najmoćniji u celoj toj zbrci. To znači da on nije životinja koja mora da se ponaša instiktivno, nego da poseduje razum, svest i savest koji su mu savetnici u svim životnim situacijama. Da, sve je moguće, ali koliko je to u datom trenutku dobro za nas moraće svako da zakljući sam.
Šta je važnije: ljubav, erotika, strast ili vernost?
– Sve je podjednako važno jer ume da ispuni na različite načine. Najsrećniji ste, verujem, ako sve to imate sa jednom osobom. Ja sam sve to pronašla u Slaviši i zato imam razloga da verujem da sam se rodila pod srećnom zvezdom.
Koje putovanje pamtite i po čemu?
– Nedavno sam se vratila sa Krfa. Bilo je to zanimljivo letovanje sa svojevrsnim putovanjem kroz istoriju, sa obilaskom ostrva Vido, počasnog srpskog konzulata i muzeja „Srpska kuća“. Još više se radujem putovanju koje mi tek predstoji. Za vreme Božića, posetiću brata i njegovu porodicu koji žive u Kanadi, u Vankuveru. S obzirom na to da sam se konačno osmelila da putujem avionom, verujem da će biti nezaboravno.
Kako održavate fizičku formu?
– Ono što me održava, jeste život, sve ono što radim ili ne radim! Svuda gde mogu idem pešice i uporno odbijam da koristim prevozna sredstva. Potpuno sam posvećena porodici i deci. Uvek sam tu za sve, kad god im je potrebno, što iziskuje poprilično energije. Više sam, stoga, u mentalnoj nego u fizičkoj formi!
Koliku važnost pridajete hrani i čemu ne možete da odolite?
– Malo ko zna da sam u detinjstvu bila prava buca. Hranu obožavam, veliki sam gurman i sve u vezi sa hranom je za mene fetiš. Smršala sam u pubertetu uz velika odricanja i čvrstu volju. I dan danas odričem se mnogo čega zarad dobre linije, koja utiče na moje zadovoljstvo sobom. Mogla bih da pojedem ogromne količine hrane, samo kada bih to sebi dopustila. Bolesno mislim da nisam dovoljno vitka i ako neko želi da me najžešće uvredi najbolje će to učiniti ako mi kaže da sam se ugojila. Svoju strast prema hrani kontrolišem na taj način što se trudim da jedem isključivo ono što baš volim i onda sebi dozvoljavam i povremena prejedanja, ma koliko te zvučalo ne ženstveno.

PROFIL
Beba Kanački (1969, Vranje) je kao student generacije završila Višu tehničko-tehnološku školu u Vranju. Radila neko vreme na RTV Vranje, a sada je na TV Fokus. Udata je za anesteziologa doktora Slavišu Kanačkog sa kojim ima Anđelu i Milana.