Ako te on ne opravi

Kad su restrikcije ili kad iznenada nestane struja, moji ukućani ne moraju da brinu. Moja kuća uvek blješti. Dovoljno je pola sata da se uključim na gole žice, da akumuliram struju, posle toga sijalica gori u mojim rukama, na rešou skuvam kafu, pržim kobasice

Neverovatno! Nema kablova, a Biba me „drma“. Krivi mi lice, srednji prst mi se koči baš kao da je u struju uključen, usta mi se spajaju sa ušima kao da sam, daleko bilo, šlogirao. A samo nekoliko minuta ranije nisam verovao da je ovako nešto uopšte moguće. Lokal u prizemlju kuće preko puta Zatvora. Ispred automobil sa nalepnicom „Biba Struja“, što je pseudonim za Slavišu Pajkića, Ginisovog rekordera imunog na struju. To je to, mislim u sebi dok mi komšija iz ulice otvara vrata i govori „Ajde, ajde, tu je Biba. Će te opravi, ne se sekiraj“. Dočekuje me ne baš reprezentativan prizor: prostor od četrdesetak kvadrata sa itisonom koji ne pokriva celu površinu i desetak stolica. Tu je i sto za asistentkinju koja čita knjigu. Nema kompjutera, nema zakazivanja, samo skromna mala čekaonica. Sekretaricom koja me ljubazno nudi da sednem. Na zidu fotografije – Biba sa srpskim „selebritijima“. Odmah pored su i sertifikat iz Nacionalnog instituta za biomedicinska istraživanja u San Hoteu u Kaliforniji iz `95. kao i sertifikat Ginisove knjige rekorda za neverovatni poduhvat: zagrevanje vode rukama na 97 stepeni Celzijusa.

TRETMAN 1.000 DINARA

Starija gospođa čeka svoju rođaku koja ima problema sa lopaticama, leđima, rukama, nogama… Zašto se odlučila za Bibu?
– Ma, dete, će ide ona u banju, ali pred banju da pokuša i ovoj – odgovara rođaka i dodaje da joj lekari nisu mnogo pomogli.
Sekretarica se ubacuje u razgovor. Tvrdi da lekari ne pomažu na način na koji to Biba čini, jer on je svetski fenomen. Otvaraju se vrata i ulazi penzioner koji, pre „dobar dan“, pita za cenu seanse, jer ima muku sa kičmom.
– Ne li je toj malka mnogo – odgovara kada je čuo da tretman košta 1.000 dinara.
Odlazi, verovatno misleći da kad je 70 i kusur godina živeo bez Bibe, pa će i ostatak života. Kriza je. Sekretarica nastavlja započeto izlaganje o svom poslodavcu:
– Biba je pomogao mnogima, njegova biostruja je svetsko čudo, on sa svakim čovekom radi onoliko koliko je potrebno…
Blagougodni razgovor ova ženica nastavlja kazivanjem o sebi.
– Ja sam njegova koleginica, posedujem bioenergetske sposobnosti.
Posle desetak minuta iz Bibinog kabineta izlazi žena i sa rođakom , ruku pod ruku, odlazi. Valjda da se sprema za banju. Kaže da će doći opet čim se vrati.
Biba, onizak čovek bez kose i uopšte bez ijedne dlake na telu, nasmejan i opušten odlazi da opere svoje čudotvorne ruke. Dočekuje vašeg izveštača kao da se znaju godinama. Uvodi me u malu prostoriju u kojoj, kako kaže, pokušava da pomogne nevoljnicima. Unutra, začudo, mimo očekivanja nema kablova, džidža-bidža za određivanje voltaže, nema nikakve skalamerije.
– Punim se kao akumulator – na golim žicama. Sam kontrolišem i jačinu struje koja izlazi iz mog tela – kaže Biba.
Oporavljajući se od šoka što sam se pozdravio s` njim, a da me nije zdrmala struja makar, čudim se što nije obmotan izolir trakom. Biba zbija šale na svoj račun i za svoj fenomen kaže da je zahvalan svom tati, jer ga je „pravio uz banderu“.
– Posedujem elektro-bioenergetsku moć, biostruju koja pomaže u lečenju glavobolje, sinusa, pri okoštavanju kičme, reume… a tretman se sastoji od masaže golom desnom rukom obolelog mesta. Lečio sam mnoge u gradovima širom Srbije i Republike Srpske i ljudi su zadovoljni na pomoći koju sam im pružio – kaže Biba.
U Vranje je došao pre dve nedelje iz Bujanovca gde je boravio tri meseca.
– Ja nisam lekar, ja ne lečim, ja samo posedujem fenomen kojim pokušavam da pomognem ljudima – odgovara na pitanje kako on to leči ljude.
Prekida ga gospodin srednjih godina koji mu još sa ulaznih vrata saopštava da će doći kasnije sa bratom. Ginisov rekorder nastavlja da najveće uspehe ima u lečenju migrena, sinusa, problema sa kičmom, depresije, masnog tkiva, šloga, reuma, epilepsije, cirkulacije, štitne žlezde… Biba je odlučan kad kaže da migrenu leči bez ikakvih kontraefekata. – Nemoj da piješ lek kad te boli glava, kad imaš migrenu. Dođi kod mene i ideš kući kao nov – tvrdi on i dodaje da pored svih nabrojanih problema voli da eksperimentiše sa ljudima koji imaju problema sa distrofijom mišića, cistama, tumorima, sterilitetom.
– Tom svojom strujom ja verovatno probudim nešto u čoveku, proradi mu nešto što ne radi, da se desi neko čudo, da upalimo neki prekidač – kaže Biba.
Imao je 17 godina kad je slučajno osetio da mu struja ne može ništa. O tom vremenu uvek priča sa zadovoljstvom.
– Padala je neka kiša, a ja sam sa kolegama pravio metalnu ogradu i uključio švajs-aparat. Bio sam mlad i nisam se ničeg plašio. Moj drug, koji je bio naslonjen na ogradu, uzviknuo je: „Struja!“. Ja sam prišao i dodirnuo vlažno mesto, ali ništa nisam osetio. Moj drug samo što nije doživeo šlog, od straha je počeo da doziva u pomoć i da me gleda čudno. Nisam bio zaprepašćen, ali sam tada shvatio da mi struja ništa ne može i da ću od tog dana živeti sa strujom u sebi.
– Kad su restrikcije ili kad iznenada nestane struja, moji ukućani ne moraju da brinu. Moja kuća uvek blješti. Dovoljno je pola sata da se uključim na gole žice, da akumuliram struju, posle toga sijalica gori u mojim rukama, na rešou skuvam kafu, pržim kobasice… Moje Ginisove rekorde i mogućnosti sa strujom ću uskoro prikazati na polusatnom CD-u i Internetu.

„JA IMAM TALENAT“

Slavišine ambicije se, međutim, ovde ne završavaju:
– San mi je da na trafou od milion volti, dodirujući varnicu, iz mene izađu određeni električni efekti na daljinu. Na primer da dam sijalicu nekome da drži na stotinak metara, a da je ja palim i gasim kad hoću. Ali, za to treba mnogo para i sponzor. Od septembra ćete imati prilike da me gledate na Pinku, u emisiji „Ja imam talenat“ gde ću se boriti za nagradu od 100.000 evra – završava Biba.
Ali, ljudi sa mukom nas prekidaju. Gospodin srednjih godina pati od diskopatije i interesuje se da li Biba može da mu pomogne. Biba dozvoljava vašem novinaru da prisustvuje masaži. Seansa počinje. Biba mu najpre daje neku šipkicu koja je, kako objašnjava, uzemljenje. Nestvaran prizor se odigrava pred očima – jednim dodirom prsta na obrazu Biba krivi usta čoveku kao da je šlogiran i osmehuje se namigujući mi. Tera ga da ispruži desnu ruku, dok u levoj drži obavezno uzemljenje, i, ponovo dodirom prsta desne ruke, tera ga na potez koji ne priliči čoveku u njegovim godinama – podiže se srednji prst. Smejemo se, naravno. Zna Biba da nasmeje čoveka i kad mu je najteže. Gospodin ni sam ne veruje šta ga je snašlo.
– Osećam kako mi struja prolazi kroz telo – kaže.
Ispred „ordinacije“ već čeka onaj gospodin koji je rekao da će doći sa bratom. Kaže da su mu samo dve seanse kod Bibe pomogle.
– Kad me stegne kičma, morao sam prvo da kleknem na kolena pa da, držeći se za njega, ustanem. Prvi put sam bio kod njega dok je bio u Bujanovcu, a drugi put pre neki dan ovde. Vidi ga kako je mali – duplo manji od mene, a uradio je nešto što niko do sad nije – priča.
Sad je doveo brata da i njemu pomogne, jer je najbolji efekat osetio, kako kaže, u subotu kad je „tovario balvane od po metar i po prečnika“.
Biba, čovek munja.

PROFIL
Srbija nema mnogo ljudi koji su ušli u čuvenu Ginisovu knjigu rekorda. Oni koji su uspeli zaista su posebni i neobični. Jedan od njih je Slaviša Pajkić, zvani Biba Struja iz Požarevca, koji kroz svoje telo sprovodi struju od 20.000 volti i ne plaši se da li će posle toga ostati živ. Pouzdano zna da hoće, probao je to stotinu puta do sada. Još 1983. godine ušao je u Ginisovu knjigu rekorda, a 24. novembra 2008. oborio je sopstveni rekord, jer je bio siguran u svoje neobične mogućnosti. U Stokholmu je pred Ginisovom komisijom iz Londona izveo, do tada neviđen u svetu, desetominutni program tokom kojeg je strujom iz svog tela za minut i nekoliko sekundi golim rukama zagrejao potpuno hladnu vodu. Po zanimanju je bravar, a rođen 1957. godine u Poljani nadomak Požarevca.