Dža kere, ako je tu

Eko Taxi Vranje

Dža kere, ako je tu

Od oko 200 kuća u Dubnici, ni pet nije podignuto sa kompletnom građevinskom dokumentacijom, pa je ceh morala da plati jedina romska kuća u selu



Dubnica, veliko i bogato selo nadomak Vranja, od 19. juna suočava se sa problemom kršenja manjinskih prava, najmanje zahvaljujući njenim žiteljima, osim meštanina Blagoja Zafirovića, po čijoj je tužbi narečenog dana srušen deo kuće jedine romske porodice u selu, domaćinstva Alila BAJRAMOVIĆA, koje broji sedam članova, sve bolesno i nezaposleno. Uzrok je banalan – radi se o šest metara kvadratnih navodnog zauzeća njive Zafirovića, na kom je prostoru Bajramović na starim temeljima očinske kuće podigao još jednu sobu za svoju mnogobrojnu čeljad, kao i poljski klozet, neophodan za svakodnevne fiziološke potrebe njegove porodice. Sada su to samo ruševine, koje asociraju na jezive dane NATO kampanje.

KIBLA UMESTO KLOZETA

-Vekovima je – kaže Alil, sitan starčić sa vidljivim tragovima teškog života na licu – moja porodica živela ovde. U ovoj kući je moj otac proživeo svoj vek, a ja sam na temeljima stare kuće, još pre 35 godina podigao novu. Međutim, došlo je do problema sa prvim komšijom, Srbinom Blagojem Zafirovićem i njegovom suprugom Milevom, njegova njiva se graniči sa mojim imanjem. Tako je i počelo: stalno me potiskuje naviše, svake godine preore pola brazde-brazdu mog imanja, pa sad ispade da je taj deo njegov.
Pored Alila, u kući živi još šest Bajramovića – gluva supruga Božana, neudata tridesetsedmogodišnja kći Vesna, gluvonema kći Negica, sin Zoran, srčani bolesnik, njegova supruga Suzana, nezaposlena, te njihov sin Stefan, učenik petog razreda osnovne škole u Dubnici. Mlađi Alilov sin, Slađan, pre dve godine udavio se na bazenu u Vladičinom Hanu, a on je jedini radio. Svi su nezaposleni, stari su bez penzije, i izdržavaju se skupljanjem otpadnog papira, teškim fizičkim poslovima kad ih ima, i čuvanjem tuđe stoke. Jedini stalan prihod im je socijalna pomoć za gluvonemu Negicu.
-Bilo je užasno tog dana – seća se Suzana – došla su dva policijska vozila, ne znam koliko inspektora, mašine „Vodovoda“ kojima su rušili kuću, dok mi je u susednoj sobi, kraj samog zida, spavalo dete.
-Ja sam odmah hteo – kaže Zoran – da trčim po novinarske ekipe, da snime ovu bruku. Policajci me, međutim, nisu pustili, dok rušenje nije završeno. Ali, nisu ni oni krivi. Skupilo se oko 50 Dubničana, Srba, ljudi nisu znali, inače bi ih sigurno bilo više. Protestovali su, svašta rekli onim policajcima. U toku rušenja, jednom policajcu je pozlilo, morali smo da ga uvedemo u kuću, da mu damo sok; kad je izašao, obratio se kolegama: „Ljudi, ajdemo odavde, ovo je sramota“!
Uslovi života porodice Bajramović su užasni – stešnjeni između komšija, od kojih im jedino Blagoje pravi probleme, praktično nemaju gde da se okrenu. Nemaju tekuću vodu, klozet im je srušen, pa nuždu vrše u kibli, kofi koju uveče prazne u dolini udaljenoj 500 metara. Vodu za piće i kuvanje uzimaju od komšije Dejana, udaljenog stotinak metara. Drva nabavljaju u okolnim šumama, ali ne sečom, već skupljanjem suvaraka, „sučki“. Pošto nemaju dvorište gde bi ih smestili, naređali su ih uz obližnji trafo. I to je „nekome“ zasmetalo.
-Pre neki dan – priča Zoran – došlo je vozilo EPS-a, izlaze njih četvorica, kažu, sklanjajte drva sa trafoa, to je opasno, može da dođe do požara. Gde da ih sklonim, pitam; kad sam im pokazao gde i kako živimo, bez reči su seli u kola i otišli.
-Nema drugog rešenja – misli Alil – nego da se selimo, posle vekova ovde. Evo, neka nam daju neki plac, bilo gde, a oni sa ovim neka rade šta hoće. Ako treba, tražićemo i azil, vidite šta se događa po Srbiji. Imam i starijeg sina, on je sa porodicom u kartonskom naselju ispod Gazele u Beogradu. Sad i njih hoće otuda da sele, u mesta prebivališta, gde će ovde još troje ljudi? Jer, prilikom rušenja, nije uništeno samo ono što je predviđeno, nego je od onih mašina oštećena i stara kuća, na sve strane su rupe i pukotine, ne možemo da živimo od pacova.
Komšija Blagoje je, inače, svojevremeno tukao Alila, a duplo je mlađi i teži od njega. Stvar je došla do suda, Blagoje je platio kaznu, ali je našao načina da se osveti Bajramovićima, preko državnih organa, brutalnim rušenjem.
-Bio sam – kaže Zoran – kod građevinske inspekcije; ljubazna inspektorka mi je rekla da ona to nikada ne bi rušila, ali mora, jer je sumnjiče da je mi potkupljujemo! Pa, koga mi možemo da potkupimo, i čime, kad nemamo ni za hleb?!
-Evo – kaže Suzana – pre neki dan sam nacepala 10 metara drva, za 500 dinara! Skupljamo stari papir, pa prodajemo, a kilogram je dva dinara! Koliko papira treba da sakupimo da bismo preživeli? A evo Stefan treba da pođe u peti razred, kako da mu kupimo knjige, pribor? Ali, ono što je najgore, to je velika opasnost od zaraze, jer nemamo vodu, ni klozet.

TALIBANI BI DA UZMU SVE

Komšije Zafirovići nisu bili raspoloženi za razgovor. Nova, velika kuća, pomoćne zgrade, poljoprivredne mašine; zadružna kuća, vidi se, samo im je do još tih šest kvadrata. Vrata otvara Mileva, namrgođena, neraspoložena za bilo kakvu izjavu. O fotografisanju, naravno, nema ni govora. Blagoje, navodno, nije kod kuće.
-Nemamo mi šta sa vama da razgovaramo – kaže – tu je inspekcija, sud, obratite se njima. Uostalom, kao što vi ne biste dali vaše, tako ni mi ne damo svoje.
U tom trenutku iz kuće Zafirovića izlazi Fata Bajramović, Alilova snaja od pokojnog mu brata Vesela, „tampon zona“ između Blagoja i Alila. Ispostavlja se da je jedina romska porodica u Dubnici oštro podeljena, valjda po uzoru na Srbe, jer Fata napada devera i njegovu porodicu, a drži stranu Zafirovićima.
-Jedino što oni pomognu – kaže Fata, koja živi sama – inače, ovi moji su me napadali i vređali, pa sam morala da zovem i policiju. Nadala sam se da ćemo lepo da živimo, pošto ja nemam više nikoga, ali sa njima se ne može. Dok je muž bio živ, ovde je bila prava klanica. Živim od 5.000 socijalne pomoći, i pomoći Zafirovića.
Inače, od oko 200 kuća u Dubnici, ni pet nije podignuto sa kompletnom građevinskom dokumentacijom, pa je ceh morala da plati jedina romska kuća u selu. No, Dubničani jedinstveno staju na stranu Bajramovića, a osuđuju postupak Zafirovića i države.
-Bajramovići su – kaže susetka Ljiljana LjUBIĆ – s mukom i to malo napravili, a kad je rušeno, razbolela sam se od muke; inače, ovako bolesna, sa štapom bih došla da branim da im se ruši. Iako smo u pobratimskim odnosima sa Zafirovićima, sramota je ovo što su priredili Bajramovićima.
-Zakon je kriv, država – širi priču vremešni Srboljub LjUBIĆ, sused, čuveni dubnički kovač – pa ja živim ovde 80 godina, Bajramovići su jedna od najpoštenijih i najmirnijih seoskih porodica, bolja od mnogih Srba. Kad se 1936. godine delila ova seoska utrina, gde su sad kuće, srpske porodice su dobile po pet ari, a Bajramovići tri ara zemlje. Dakle, to je tapijalno imanje, po starom katastru tačno se znalo da je to njihovo. Nisu oni ušli u Zafirovićevo imanje, nego on u njihovo, koliko se ja sećam, a radnja mi je bila tu do njih.
I mlađi Dubničani, okupljeni u seoskoj zadruzi, na strani su Bajramovića.
-Pa šta ako je Rom – kaže jedan – nije došljak, starosedelac je, to je njihovo imanje. Nego ovi „talibani“ mu se navrteli, oće da mu uzmu i tu sirotinju.
-Neka ga tuži – pridružuje se drugi – i moraju da mu vrate sve u prvobitno stanje. Ma, što ne dođe kod mene, tako da me ruši… Ne može se tako, na silu.
-Stara porodica, mirni Romi, nikoga ne diraju, ne pamti se da je neko od njih nešto loše uradio. Ali, „ovima“ niko ne valja, ni najbliži; nego država, sistem…
-To je njihovo vekovište – kaže osamdesetšestogodišnja Nada KOSTIĆ – tu su još od turskog vremena. Bili su čuveni kovači, selo još pamti Alilovog dedu Barču, pa oca Zećira, koji je bio veliki boem, voleo je da popije, da zapeva… Alil i Vesel nisu nastavili zanat, bili su „momci“, čuvali tuđu stoku. Kao devojka, odrasla sam sa Romima, nismo se dvojili. I sramota je da sada, u 21. veku, a pamtim skoro ceo prošli, jednoj nemoćnoj porodici, i materijalno i zdravstveno, ruše ono što su s mukom podigli.
No, tako u zemlji Srbiji stoje stvari, što kaže jedan sagovornik iz zadruge – ne treba nama nikakav NATO, sami smo sebi dovoljni da srušimo i objekte i ugled. Na potezu je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, kome su Bajramovići, predosećajući šta se iza brda valja, još februara ove godine podneli predstavku, ali otuda još nema nikakvog odgovora. Pa i da sada stigne, šta bi sa papirom, kada je kuća već srušena. I duša.


SOLIDARNOST
Selo Dubnica solidarno je stalo na stranu porodice Bajramović, te je u tom kontekstu reagovala i Mesna zajednica Dubnica, dopisom gradonačelniku Vranja Miroljubu Stojčiću, potpisanom od strane predsednice MZ Slađane Ljubić, u kome se između ostalog navodi:
„Uvaženi gospodine, ovim dopisom želimo da vam ukažemo na nepravdu koja je učinjena porodici Bajramović. Ova porodica živi u selu godinama, radi se o starosedeocima sa kojima meštani Dubnice nikada nisu imali nikakvih problema. Radi se o izuzetno dobrim, vrednim i poštenim ljudima koji pokušavaju da prežive od socijalne pomoći, donacija humanih ljudi i poštenim radom, kad god im se ukaže prilika da zarade.
Porušeni deo kuće dograđen je osamdesetih godina na temeljima stare zgrade (sem ploče koja je urađena 2005.), u vreme kada nisu bile potrebne dozvole za izgradnju i kada selo nije bilo urbanizovano. Postupak između Zafirovića i Bajramovića još je u toku.
Molimo Vas da u skladu sa Vašim mogućnostima ispravite učinjenu nepravdu porodici Bajramović, koja je već preživela veliku tragediju gubitkom člana, živi na rubu egzistencije i jedino što je imala obezbeđeno do 19. juna 2009. godine, to je bio krov nad glavom“.



  • Ostavi komentar