Ama, ja turski li zborim?!

-Ajde, novinare, nisi valjda i ti onakav ingiliz što malopre iskoči odovde, taman pred fajront, kad konobar naplaćuje; kao, priteralo ga, golem zor, bešika mu slaba, staro bure ne drži vodu, pa da ide da urinira, i još ga nema; i nema ni da dođe. Ja po njega u nusprostorije posle jedno pola sata, reko, udavi li se, obesi li se što treba da plati ceh, on me vikna da sednemo, kad, on ga nema! Pendžerče na nužnik otvoreno, otud zbrisao.
-Ingiliz, kad ti čovečanski kažem, a ti znaš li što je to ingiliz? Pa dabome da ne znaš, a ovamo si mi neki star Vranjanac… Ma, ne zna ni onaj pop neperko, ugljar, čuvar lika i dela Bore Stankovića, crni Boro dokle dogura, beli Bora iz „Skupljači perja“, onaj Šip…ovaj, Albanac, proslavi se, a ovoga našega Boru Vranjanci kad ga fatiše u mengele, pa pravi karijere na njega – te književni doktorati, te pozorište, te prvobitne zajednice, crno pa čuči… E, oni, takoreći borolozi, ne znaju što je ingiliz, te ti će znaš…
-Dobro de dobro, čitam ti misli, samo lomotim, a ništa ne lokamo… Dete! Daj, ovako pred fajront, najslatko pijenje, na mene prvo kafu, al pazi kako da je variš: znači – dve trudni kašičiki šećer, i jedno trudno kašiče kafu. Ne be, ne slađu, ne tatli, ama ja turski li zborim?! A i na to će se vratimo, novinare… Ti be, dete, ču li recepis za kafu? A zapamti li ga? Aj ponovi. Ee, tako, tako… A kafa dokle stigne, daj na mene i na novinara po jednu grozotliju… Što je toj? Ma, izvini, teše da kažem po jednu stomakliju, tolko je dugo pijem, već mi ožive, kažu iz tu firmu što peče mešinkovaču, da oće da menjaju dizajn šišeta, da ga malo modernizuju i privuku mušterije, pa oće da zamene onog teču na etiketu, i da stave moju malenkost. Pa mi traže slike, da angažuju neku američku agenciju za marketing, što dizajnira spejs šatl, i mene da me tamo nacrtaju, na mešinkovaču, kažu, čuli smo da ste meraklija na naš proizvod, kad vi naručite i počnete da je lezetite, na celu kafanu počnu da teče ljige, i onaj što nikad nije pio, pripije mu se.
-Aaa, jes, podseti me za ingiliza. Daklem, što je to ingiliz? To ti je turska reč, a na naški mož približno da je prevedeš kao cicija, škrtica, tvrdica, gagrica… Ali, sve to su niži nivoi od ingiliza, na njega i Turci, i Bugari, i Jevreji, što su iz Vranje otišli kad su videli da ovde nema božeogrejište, kad smo im merili jajca na kantar, pa čak i Cincari, mogu da mu skinu kapu.
-Dobro, jedan Cincarin ovde opstade, prvo komuništa, pa otporaš, pa mantijaš, a on, siroma, pjeva ko ptica sjenica, umejatan čovek, i ženica mu umejatna, kažu, ima neki rudnik uglja tamo u najskuplju srpsku reč, pa od reči časti njegovu smernost sa ovoliki džipovi sa zatamnjeni stakla. Onog čuvenog pesnika ubi prejaka reč, ali sad drugi zeman, ovi firaju od prejaku reč! Ako, ako, zaslužili su. Ni Ajnštajn nije izmislio vremeplov, iako mu je žena bila Srpkinja, a oni izmisliše, i sad mož` da kao u panoramu gledaš unazad srpsku istoriju: sad su na bezder, pune fišeklije s antidepresivi, traže im nekakvi demokrati li su, kakvi li su, da vidimo kolko Vranjance košta odbrana lika i dela crnoga Bore, on za života uteče odavde u Beograd, tamo ga i saraniše, ali oćeš, Boro! Ne mož ti tek tako da se izmakneš, a mi ovde, mučenici, da branimo tvoj lik i delo! Pa okrećeš panoramu unazad, pa vidiš kako Borini zatočnici sade koštunjavo voće, pa vrtiš, pa odjemput oni osnivači iste one stranke što im sad dušu na pamuk vadi! Srpska rabota…
-Ali, idi dalje; što vidiš? Svetli Slobin lik, jer niko ne sme da nas bije, pa Komitet, Titu, i na drugu stranu crkvu, u koju je dozvoljeno pušenje, i u koju se popovi jašu (sad je obrnuto), i bese od sopstvena creva, i na kraj dolaziš do pusto tursko – begluci i čivluci, a na drugu stranu beslovesna raja, koja globa plaćati ne može, ni trpeti cincarska zuluma… Što ćeš, bia i ostaja… E, to ti je, ukratko, ingiliz.
-I na kraj u panoramu dođosmo do tursko, eto, to me najviše izede, ti novinare znaš da ja valjam neku robu, kožu, onako međunarodno, a tu beri kožu na šiljak, i da ugovorim jednu veliku rabotu, nađem se sa strateškog partnera, nekoga Turčina. Sad, on zbori turski, ja srpski, ništa se ne razbiramo. Nađosmo nekoga prevodioca, što zna oba jezika, pa on nekako opravlja. Kad, u neko vreme, gleda me onaj Turčin, priča mi nešto, ja ga ništa ne razbiram, prevodilac se vrti kao da ima crvi u dupe, vidim nezgodno mu da prevede. Ama, što zbori ovaj čovek? Prevodilac kaže, Turčin vam priča vašim maternjim jezikom, a vi ništa ne razumete, pa ga to buni. Kakav, reko, maternji jezik, on Turčin, ja Srbin. Pa, prevodi onaj, on kaže da su Turci bili u Srbiju pesto godine, i da nije video crnomanjastog Slovena, oni su, kaže, većinom plavi, ali čukunbabe i prababe, šta se tu dešavalo po begluci i čivluci, turski mu i ovde dođe kao maternji jezik.
-Pitaš, a ja, kao ljuti srpski patriota, ne li ga zakla sa zubi? Ne be, icepi se na njegovu smešku, samo da mu utopim onu kožu, još se pa i pravdam, da razumem turski i da ga koristim – pendžer, zulum, begluk, čivluk, ingiliz…