Zlatno doba kredita

Eko Taxi Vranje

Zlatno doba kredita

Svako ko je hteo i imao hrabrosti tada je mogao da sagradi kuću sa podrumom, dva sprata i potkrovljem



Na mestu Gornji Asanbair, u jugozapadnom delu Vranja, početkom osamdesetih, prošlog veka, počelo je da niče novo urbanizovano naselje. „Glavna ulica“ je, kako kažu žitelji, Viktora Bubnja koja se pruža od stovarišta „Južna Morava“ pa do novih zgrada solidarnosti od kojih puca pogled na bunuševačka i neradovačka polja.
Ulica Vidoja Smilevskog odvaja se od Viktora Bubnja sa leve strane, spušta strmo desetak metara, a onda skreće naglo desno i kao na puškomet pravo pod blagim nagibom izlazi na ulicu Budislava Šoškića. Nastala je na Tabanskom, Kaluđerskom, Rakovskom i Djošinom vinogradu.
Zemljište je isparcelisano i dato na licitaciju 1979. godine.
– Slučajno sam saznao da se prodaju na licitaciji placevi u tom delu grada. Uplatio sam oko šest milona ondašnjih dinara, a nisam znao gde je lokacija za moju buduću kuću. Placevi su bili skupi, ali plate su bile dobre i moglo je da se odvoji para bez problema – počinje priču o ulici Dragoljub Mihajlović, penzioner JP „Srbija šume“.
– Kada smo prošli licitaciju otišli smo da vidimo plac. Bili su vinogradi i samo jedna putanja kojom se prolazilo. Prekrstila sam se i rekla: „Dragoljube, da se odreknemo para zar ovde da pravimo kuću, iz blata, čoveče, nećemo izvući noge. Tada smo imali stan u centru Bujanovca i normalno je bilo da tako razmišljam – nadovezuje se supruga Dušanka.
– U početku sam mislio da sam uzalud bacio pare za plac, ali kada sam video da drugi kupuju, a među njima i viđeniji ljudi iz grada, vratio se optimizam da će tu biti novo naselje sa svom potrebnom infrastrukturom – navodi Dragoljub.

POSLEDNjI VOZ

Novi žitelji su prvo povadili gidže, posekli stabla trešanja i domaćih praski da bi sredinom 1980. godine počeli izgradnju kuća.
– Najveći problem je predstavljala voda. Da bismo gradili kuće kupili smo crevo dugo 500 metara i dovodili vodu iz bunara u uluci Ive Andrića gde smo je crpli pomoću motora „kama 3″. Bilo je peripetija, od toplote cev bi se na pojedinim mestima nadula, a deca bi je izbušila i tu se na mlazu kupala. Morali smo da je spajamo i ostavljamo nekog starijeg čoveka da dežura do duboko u noć – priča Mladen CVETKOVIĆ, profesor Tehničke škole u Vranju.
– Došao sam 1990. godine, među poslednjim u ulici. Vodu sam donosio autom „poljakom“ sa kućnog bunara u Cerskoj ulici. „Poljakom“ sam prevezao cement za kuću od železničke stanice gde je bilo stovarište. Po tonu i po tovario sam u prikolici, pa terao uzbrdo. Kada sam završio kuću hteo sam da izlakiram „poljaka“ i postavim ga negde u dvorištu kao uspomenu i zahvalnost za pomoć pri izgradnji kuće. Ali, porodica se nije složila, plac nije velik i ubedili su me da bi to bio čir ispred kuće – kaže Dušan STANKOVIĆ, nekada finansijski direktor „Novogradnje“.
– Voda je pravila problem, posebno kada bi pala kiša. Kuće smo pravili na lepljivoj zemlji smonici, auta bi se zaglavila i tu ostala dok se blato ne osuši. Materijal su nam doterivali konjskim kolima Tane i Ljubiša Šote. Kamioni i traktori su dolazili kad je bilo suvo i kad smo nasipali ulicu – kaže Dragan STANKOVIĆ, radnik „Mašinoprometa“.
U ulici su kuće pravili ljudi raznih zanimanja; doktori, direktori, ekonomisti, profesori, službenici, radnici „Simpa“, „Jumka“, „Koštane“, „Novogradnje“…
– To su bila zlatna vremena kada je svako mogao da napravi kuću zahvaljujući kreditima. Paritet je bio tri prema jedan, a potom jedan prema četiri. Kamata fiksna, a počela je inflacija. Imao sam platu 600.000 dinara, a ratu za kredit 200.000. Od plate sam mogao da kupim 100 džaka cementa. Majstorima bih dao kaparu, a kasnije ih isplaćivao u ratama. Sve je išlo na ruku i svako ko je hteo i imao hrabrosti tada je mogao da sagradi kuću sa podrumom, dva sprata i potkrovljem. Gotovo su sve kuće takve u našoj ulici, a socijalna strktura žitelja je bila različita – kaže Mladen.
– Uhvatili smo poslednji voz i sagradili kuće. Danas, 90 odsto žitelja u ulici ne može da sagradi iole pristojan kokošarnik – ističe Dragan.
Neko je uzimao više kredita neko manje, a bilo je i onih koji su kuće gradili od plata.
– Sve zavisi od čoveka, oni koji su bili viđeniji, na položajima bolje su poznavali situaciju u državi od nas i lakše se odlučivali na uzmu kredite. Većina od nas uzela bi po jedan kredit, a ostalo se gradilo od plate. Bili smo stalno upozoravani od naših predaka da „sa državom nemamo nikakvu rabotu da ne bi ostali bez gaća“. Neki su gradili lakše obilazeći majstore, a neki su su mučili, gradili sami uz pomoć po nekog majstora – priča Dragi JOVANOVIĆ, radnik.
– Kuću sam napravio sam, trajalo je to godinama. Majstora sam zvao samo za prvu ploču i kada sam stavljao terasu. Uglavnom, kuće su se gradile u proseku od šest do osam godina. Jedni su odugovlačili čekajući da se prođe put, a drugi jer nisu imali para da odjednom sve završe. Pare su se sakupljale od plata i gradilo se. Sreća je što su fabrike radile, plate su bile redovne i za to vreme solidne – ističe Bora JOVANOVIĆ, radnik „Simpo dekora“.

OBEĆANA ZEMLjA

– Radilo se do prve ploče, pa se useljavalo i kasnije nastavljalo sa radom. Pored majstora izučio sam zidarski zanat. Sada mogu sve da radim, a i tada sam gledao da što više uradim sam kako bi sa majstorima prošao jeftinije. Bilo je kredita, solidnih plata, radili smo od jutra do mraka, ali vikendom sam mogao da sa suprugom izađem u baštu hotela „Vranje“ na piće i večeru. Gradiš kuću i imaš za kafanu što je u današnje vreme za većinu običnih smrtnika scena iz filma „Obećana zemlja“. Danas ništa ne gradiš, osim što krečiš i obnoviš maije na krovu da ne teči na tavanu kad naiđu kiše. Desi se nekad, pa kažem ženi da izađemo na piće, a kad ona proveri koliko će to da košta, rezignirano konstatuje: „Bolje da te pare odu u subotu na pijac, nedelja je duga, a treba da se prehranimo“ – priča Bogdan MITROV, radnik Sportskog saveza.
– Vlada Cevka, Uroš, direktor tadašnje „Invest banke“, Dragan, Mladen, Stojne, ja i mnogi drugi kuće smo napravili isključivo od kredita. Jedno vreme sam mislio da napravim metalnu tablu na kojoj piše „Invest banka“ i da je okačim na ogradu. Najpovoljniji su bili devizni krediti. Ostaviš depozit u markama, krenu rate dinarske i inflacija, otplatiš kredit, a kad podigneš depozit kupiš nova kola – priča Dragoljub.
– More, nisam smeo da uzmem kredit i to ti je. Star sam Vranjanac i vrzan sam kao i svi ostali. Šopovi i seljaci nas prešišaše u sve. Nemaju straha od ničega. Prvi lete gde ima da se dograbi. Prvi su u politiku, povezani su kao svinjska creva, a da su ostali u planine zubima bi se poklali. Kako da uzmeš kredit kad žena ti stoji nad glavu i viče: „Lele, dve rate ostadoše neplaćene za vodu, struja će se nabere, a rata za ćubre da ne zaostane“… Džaba govoriš da pola Vranje ne plaća ništa, da mute sve i svašta da prevare državu. Imam dovoljno godine i pratio sam razvojni put Vranjanaca i šopova. A, i u ulici sam ih se nagledao. Vranjanci čim naiđu na prvu prepreku povuku se i samo gunđaju, svi im krivi redom samo oni nisu. Navikli na sokačiki, na sadnje duvan, branje lojza, na komunu jer su gotovo svi bili siromašni. Šopovi kad su spuštili iz pusteliju krenuli su u osvajanje životnog prostora. Ne prezaju ni od čega, odmah ulaze u politiku i prave klanove. Jedni cilj im je da prvo napune svoju guzicu, država i opšti interes uvek im je na poslednjem mestu – priča Dušan.
– Ma, on samo tako priča, komšije su nam sa raznih strana, iz Pčinje, Poljanice, ali sa većinom smo u dobrim odnosima. Dule deset godina nije znao gde je: da li ovde u novoj kući ili u svom Zlatkovskom sokaku gde je odrastao. Lomio se i prelomio. Sada mu je ovde lepo, porodica je na okupu, kad ode u sokak da poseti staru kuću vraća se brzo. „Odvikao sam se, a i vreme dođe da je isto i ovde i u sokak. „Dobar dan, košija“ i ništa drugo “ – priča, kroz smeh, Dušanova supruga Svetlana.
Ulica je imala „jak“ režijski odbor koji je u Mesnoj zajednici uspeo da se izbori za vodu, struju, kanalizaciju, još 1985. godine, a za asfalt 1988. godine.
– Imali smo „jak“ režijski odbor, ali glavno je da smo svi u ulici bili složni. Svaku akciju gde je trebalo da se sakupi novac podržali bi svi žitelji. Pogurali bi, uplatili i radovi na infrastrukturi bi počeli. Zato smo sve prvi u kraju dobili, kada je kod nas prošao asfalt u „glavnoj“ ulici Vikora Bubnja gacali su u blatu – kaže Dragoljub.
Kada su pravili kuće bili su mladi, puni elana, volje i želje za druženjem. Bile su pored kuća duge sedeljke, svi su dolazili kad bi neko stavljao „rogove“ na kući i kada se useljavao. Danas su stariji, u penziji ili pred penzijom. Osim pozdrava nema više druženja. Krizna i smutna vremena zatvorila su ih u kući, a mladi naraštaji vreme provode po gradskim kafićima. Ono što njih i njihove roditelje opterećuje je: da li će ikad doći do posla?


ŽITELjI ULICE
Mladen Cvetković i Ljubinka, sin Marjan i ćerka Marija sa porodicom; Dragan i Divna Stanković, sin Nikodije, ćerka Jelena; Uroš i Milica Tomić, sin Milan, ćerka Jelena; Slobodan i Stamena Ristić; Micko i Saveta Jović, sin Marko i ćerka Mirjana; Stojne i Miomirka Petrov, ćerka Dragan, sin Dalibor; Predrag i Jelka Cvetković, ćerke Jasmina i Jadranka; Mladen i Radmila Nedeljković, ćerke Gabrijela i Marija; Toma i Gordana Paunović, sin Igor, ćerka Marina; Miodrag i Divna Stojković, ćerka Marija i sin Marko; Slađan i Dušica Jovanović, ćerke Emilija i Anđela; Dragi i Ratka Jovanović, sin Miroslav, ćerka Ivana; Vlada i Lidija Djorđević, ćerke Aleksandra i Bojana; Dragoljub i Dušanka Mihajlović, ćerke Lidija i Tatjana; Dušan i Svetlana Stanković, sinovi Nikola i Dobrivoje; Bora i Jelena Jovanović, sinovi Srđan i Goran; Stavre i Dafina Metodijev, ćerke Marina i Jelena; Mome i Stanka Krstić, ćerke Aleksandra i Marija; Slavča i Mira; Stojne i Lidija Anačkov; Djoka i Nada Arizanov; Mile i Nada, sin Zoran, snaja Gordana: Bogdan i Zorica Mitrov, sinovi Davor i Miroljub; Bratislav Braca i Gordana, Branko iz Pamučni…



  • Ostavi komentar