Vranje, Moskva i Marina su moje ljubavi

Kako je sa jedanaest godina, stopama roditelja, krenuo u Rusiju, kako je postao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Moskvi i kako je tamo pronašao ljubav svog života

SAM PROTIV NOSTALGIJE: Početkom devedesetih godina prošlog veka u Vranju se teško živelo. Roditelji su imali posao u „Zavarivaču“. Plate su im bile sve manje. Kao građevinski inžinjeri tražili su šansu da odu van zemlje. Ja sam 1992. krenuo u OŠ „Radoje Domanović“. Za taj period me vežu sjajne uspomene na detinjstvo, školu, drugare. Ipak, objektivno je ovde postajalo finansijski nepodnošljivo. Otac je 1995. godine, zahvaljujući nekim starim poznanstvima, dobio poziv da ode u Moskvu. Nudili su mu posao na šest meseci, najviše godinu dana. Godine 1996. upustili smo se u, mislili smo, „kratku avanturu“. Ostali smo tamo do danas. Iskreno, mučila me nostalgija. Jedinac sam, pa u Rusiji nisam imao s kim da podelim uspomene iz detinjstva provedenog u Vranju.
IZUČIO SAM SEDAM ŠKOLA: Bio sam ljut i ljubomoran na roditelje. Oni su, za razliku od mene, imali tu sreću da veći deo školovanja provedu u jednoj, najviše dve škole. Ja sam samo u Rusiji promenio sedam. Nisam mogao da steknem prijatelje na duže staze. Uprkos tome, trudio sam se da budem uzoran učenik. Za samo dva meseca savladao sam ruski. Za to je zaslužna Irina Grigorjevna Puljanskaja. Bila mi je neka vrsta dadilje, jer su roditelji radili od jutra do mraka. Kako se perfektno služim ruskim jezikom, svi se čude kad saznaju da sam iz Srbije. Ali, istovrmeno se i obraduju, jer vole Srbe.
DjAK IZ „375″: U Moskvi se škole razlikuju po brojevima, ne po imenima. Ja sam pohađao školu „375″. Na moje iznenađenje, sve je bilo besplatno. Pribor, udžbenici, usluge biblioteke. Država brine za sve, vaše je samo da učite. Po ruskom školskom sistemu za mene je, nakon završena četiri razreda u Vranju, to školovanje trajalo od petog do jedanaestog razreda. Nema nekih značajnijih razlika u sistemu rada srpskih i ruskih škola. Međutim, postoji među samim moskovskim školama. U onima koje su bliže centru, kriterijumi su znatno strožiji nego u školama na periferiji. Tokom školskih dana sa uspehom sam trenirao stoni tenis, išao u plesnu školu i svirao klavir. Učestvovao sam u par navrata na državnim prvenstvima Rusije u stonom tenisu. Međutim, morao sam da odustanem od svega. Škola je bila prioritet.
OD MENADžERA DO ARHITEKTE: Hteo sa na studije za menadžera ili ekonomistu. Roditelji su bili praktični. Predložili su arhitekturu, uz napomenu da će mi njihovo iskustvo pomoći. Sviđalo mi se. Počeo da studiram sa mnogo elana. Studiranje za strance u Moskvi je jako skupo. Tražio sam pomoć ambasade, srpskog Ministarstva prosvete. Bez efekta. Iako su prve dve godine bile „atomske“, ostvario sam izuzetan uspeh. To mi je omogućilo da od treće godine studija postanem asistent na fakultetu, što njihov akademski sistem dozvoljava. Ove godine sam magistrirao. Pored fakulteta, zaposlen sam i u jednom privatnom arhitektonskom birou. Tu usavršavam praktičan rad.
TALENAT I KREATIVNOST: Na fakultetu je bilo kao kod nas u srednjoj školi. Predavanja, aktivnost studenata, seminarski radovi. Izučavali smo pedesetak predmeta. Naporno je. Ostajali smo u amfiteatrima do pet popodne. Takav sistem je, ipak, veoma dobar. Podstiče vas da stalno prisustvujete predavanjima, jer na svake tri nedelje vaše se znanje testira na kontrolnim ispitima. To je neka vrsta kolokvijuma. Takođe, profesori u Moskvi baš ne vole ako ne ispunjavate redovno svoje obaveze. Potrudio sam se da sve završim u roku. Arhitekturu je specifična. Ne možete je bubati. Potrebni su talenat i kreativnost. I rešenje u vašoj glavi u svakom trenutku.
KOMPJUTERSKA GRAFIKA: Osamdeset odsto vremena provedenog na fakultetu oduzimao nam je predmet Arhitektonsko projektovanje. On je, kao i mnogi drugi predmeti na našem fakultetu dugo bio zasnovan na jednom tradicionalističkom pristupu. Praktično, radilo se samo olovkom, bez primene kompjuterskih programa. Sada na fakultetu imamo katedru za kompjutersku grafiku, vrlo perspektivan pravac u koji se krenulo pre otprilike pet godina. Konkretno sam angažovan kao asistent na predmetu Kompjuterska kompozicija. Tu stvaramo određena arhitektonska rešenja pomoću kompjuterskih trodimenzionalnih programa. Trenutno radim sa studentima prve i druge godine. Neki od njih su vrlo talentovani. Često prevaziđu i svoje profesore. Inače, zanimljiv je podatak da devedest odsto naših studenata čine devojke.
NEMAČKA DISCIPLINA: Postdiplomske studije su mi vrlo interesantne. Mentor mi je Nemac. Taj profesor mi je usadio neverovatnu radnu naviku. U sklopu rada sa njim obrađujem vrlo interesantne teme vezane za kompjuterizaciju celog procesa arhitekstonskog rada. I stvaranja vlastitih ideja isključivo u računaru. Najpreciznije, njihovog prenošenja „iz glave i ruke“ u računar. Tri godine postdiplomskih studija samo će mi otvoriti mogućnost da budem kandidat za doktora arhitekture. A tek ukoliko se ideje koje budem konstruisao realizuju, kad one profunkcionišu u praksi, mogu postati doktor arhitekture. Taj proces nekad traje i desetak godina.
BRATSTVO-JEDINSTVO: Slobodno vreme koristim da sa prijateljem ili devojkom odem u bioskop ili na fudbalsku utakmicu. Obavezno gledam moskovski fudbalski derbi Spartak-CSKA. Mada je rizik veliki zbog huligana koji obično prave užasne nerede. Inače, pretežno se družim sa kolegama arhitektama. U Moskvi izlazim samo subotom i nedeljom, jer radnim danima nemam vremena. Izbor su ponekad klubovi, diskoteke. Ranije sam se češće družio sa Srbima. U jedom srpskom restoranu kod naše ambasade. Tu su na okupu bili svi iz bivše Jugoslavije. Srbi, Hrvati, Bosanci, Makedonci… I to vrlo složni. Sada slobodno vreme uglavnom prodvodim sa devojkom Marinom, Ruskinjom koja je takođe arhitekta. Roditelji su kod mene u komšiluku. I njih često viđam.
SVI PUTEVI VODE U VRANjE: Zbog svog zanimanja povremeno putujem u arhitektonski zanimljive zemlje. U Nemačku, Španiju, Italiju i slično. Sa devojkom već tri godine letujemo u Herceg Novom. Rusi su u Crnoj Gori praktično domaći gosti. Na kraju svih tih putešestvija završim u Vranju. Ovde imam babu i dedu, braću i sestre od tetke i strica. Jako sam vezan za ovaj grad. Žao mi je što ovde nema uslova da se odužim svom gradu, da možda dam i naučni doprinos u oblasti kojoj se bavim. Istovremeno, i u Moskvi mi je lepo. Ali se uvek izjašnjavam kao Vranjanac. Moja osećanja prema Vranju su neobjašnjiva. Nešto kao osećanja u ljubavi.

PROFIL
Milan Stamenković rođen je 1985. godine u Nišu. Roditelji mu ubrzo prelaze u Vranje gde je proveo detinjstvo i završio prva četriri razreda OŠ „Radoje Domanović“. Godine 1996. prelazi sa roditeljima u Moskvu. U tamošnjim školama završio je osnovno i srednje obrazovanje. Na Arhitektonskom fakultetu u Moskvi magistrirao je ove godine. Trenutno je angažovan kao asistent na predmetu Kompjuterska kompozicija. Nastavio je naučni rad u sklopu postdiplomskih studija, a uporedo je zaposlen u jednom privatnom arhitektonskom birou u Moskvi. Srećno je zaljubljen u Ruskinju Marinu.