Kad se kači svinja u topolu

Eko Taxi Vranje

Kad se kači svinja u topolu

– I tako ti, novinare, ja dolazim toplome domu, deca se igraju partizani i Nemci, lopovi i žandari, i sve se svađaju: ja sam Nemac, ja sam Nemac, ja sam lopov, ja sam lopov! I mi smo se to igrali, ali u moje vreme beše obrnuto, svađali smo se ko će bude partizan i žandar… A žena mi, po običaju, pegla ovolik kup paškulji, plus posteljine, a što će? Ne mož da idemo u one gaće, što je napred, što je pozadi? Napred žuto, pozadi braon… Pa joj ona pegla dođe kao neki, božemeprosti, produžetak gornjeg ekstremiteta, to jest ruke, a usisivač kad uključi, po treći put dnevno, pa ne mogu da gledam teletekst kladionicu, sve apelujem – aman, ženo, pušti ga malko na miru to tvoje vanbračno dete, dušu će ispušti, najmanje dva usisivača godišnje izabiš!
– Pa ne idemo mi po njive i oranja, nego po asfalt, što mu dođe kao neki kvazigradski superlativ; prvo beše kaldrma, pa kocka, a sad asfalt; ne znam, ko je gvacao u selski kal, to mu je, valjda, ideal bio, kad dođe na vlast da iskoreni kocku i kaldrmu, i da asfaltira de stigne. U Beč i Rim, i po beli svet, civilizaciju, u koju mi kao oćemo da uđemo, rasturaju asfalt što je neki dilea svojevremeno stavio, a turaju našu kocku, vranjski brend „Meteris“.
– Nego, ja te pa odma napadam s problemi, a ne da te pokanim s jedno pijenje, ako je pred fajront; more, za pare i posle fajront će popijemo nešto. A, što vikaš? Pijenje i novinarske teme ne odbijaš, kažeš to je loša karma? Što ti je to karma? Aj za kar znam što je, iako mi nije na maternji jezik, ali karma… Da nije ženka na kar? Ma nešto je indijsko, garantovano, na reč kar Indija je postojbina, mada ni to nije sigurno, sad pa kažu ima neka frakcija što tvrdi da je iz Egipat. Pa se pozivaju na turističke destinacije, recimo, Karnak, pa Kario… Aaa, kažeš, nije Kario, nego Kairo? Ma dobro de, isti kar. Ne znam, sve mi se čini da su mnogo vreme proveli s nas Srbi, a mi smo, je li, narod najstariji, a sad pa oni oće da su stariji i od nas! E pa, prvo se dogovorite s amebe, paramecijumi i hlamidomonasi (ne monasi, to ovde prolazi samo ako si ispod četrnaes godine, i ako si dobro uvaljkan zguza), pa toprv možemo da razgovaramo!
– Nego, što ti ono zapriča… aaa, seti se! Pa li ulazim ja doma od rabotu, opisao sam ti atmosferu, žena mi, ne li, pegla. Aj što pegla, na to sam se već naviko, da li ručak će mi postavi, salatu da izdrobi, rakiju da natoči? Da be, kad se kači svinja u topolu. Nego, sve moram sam! Pa ja zato li se ženi, kad dođem nakiten kao ciganski mladoženja, da nema ko da te ispoštuje kao patera familijasa, a zna se što je to – umeseno pa obeseno. Pegla ti ona one džopke, al nešto mi se čudno ponaša, trlja s onu peglu, a ja vidim da je gajtan isključen iz struju, i ja kad je pitam, sve mi vika onako nesuvislo – „aaeee, uueee“, a vilica joj se iskrivila kao, božemeprosti, na Al Kapone. Šta vu je na ovu ženu? Da nije od peglanje? Sednem ja lepo, i kažem milostivo, dobro, ženo, nemoj više da peglaš, zajebi peglanje, daj nešto da se zajede. Ona, aaeee, uuaaa, počna da prinosi neko jedenje, ali samo s desnu ruku, a leva joj nekako ukočena, kao udrvena.
– Prinese ženica sve što gospod zapoveda, i rakiju, i salatu, i jelo, natepam se ja kao bitoljski božjak, ona ni trošku u oni njeni iskriveni usta. Podrignem lepo posle dobro jedenje, prdnem, pa zagledam ženu, onako pažljivo, nekako mi čudno izgleda, i neartikulisano zbori. Ama, reko, što ti je na tebe, zabrina se. Arna li si? De, de, što sam popio, kao da me prvi put vidiš, nemoj tu da mi glumiš.
– Aaeee, uueee… Dok mi na mene tekna – a be, pa ona šlogirala! Ali vidim da je lakši šlog, pa reko, malko i da odremam pre nego da vikam hitnu pomoć. Ona pa zapela – aaeee, uueee, obrnem ja 94, tako i tako, reko, žena mi je malo šlogirana, možete li u neko dogledno vreme da dođete? Šta bre?! Onaj bandzov otuda ne mož da veruje, kao da mu je sefte. Čekaj be, reko, u čemu je stvar, još to nisam izgovorio, eto ti ga kombi hitne pomoći, upadoše oni bolničari i doktor, pitam domaćinski, što će popijete, može kafa, rakija, odjebaše me kao smrdljivo sirenje, ugnjetoše ženu u ono vozilo, turiše joj nekakvi kablovi kao na terminatora, uključiše rotaciju i sirenu, niinuuu naanuuu, otkaraše negde.
– Što sad da radim, reko, ovako sam kao čukalj bez ženu, pa makar i šlogiranu? Nemaš, brate, s koga ni da se posvađaš! Pa upalim kola i pođem po nji. Negde kod Malošište, obrnem njen mobilni, javlja mi se onaj doktor. Ne brinite ništa, kaže, evo blizu smo neurohirurgije u Nišu, odmah će vaša supruga da bude hospitalizovana! Odlično, reko, ali prijatelju, ja sam nešto iza vas, nego kad uđete u Niš, ima tu jedna mnogo dobra kafana, crevca, škembići i teleći repovi, da se proturiš! Pa me tu sačekajte, naručite što oćete, sve ja plaćam, a posle će refundiram u zdravstveno.
– I doktor me otera u mesto rođenja, onako ti kažem, eufemistički, nije baš za novine šta mi je zaistinski reko. A zašto i krošto, pojma nemam! Pa evo reko da popijemo, da ti se ižalim kakvo nam je zdravstvo. Će mi ispuštiv ženu!





  • Ostavi komentar