Uz Jelenu je lako biti otac

Iako mu je na Malti predivno, mašta da karijeru dečijeg anesteziologa nastavi u Americi ili Engleskoj. Svi planovi za budućnost vezani su za Andreja i Pavla, dečake koji su dali novi smisao njegovom životu

LUTE, BANE I MIKAN: Nažalost, ne pamtim svoje bebeće dane kao Branislav Nušić tako da će ova priča biti lišena opisa prvih godina mog života. Kad sam imao nekoliko meseci iskakao sam iz kreveta na neki čudan način, mojim roditeljima i dan dans neobjašnjiv. Iz najranijeg detinstva moja sećanja vezana su za razne povrede: sprženo oko prskalicom, isečena usna, razbijena glava… Ipak, moj životni put kao da je odredilo uspavljivanje pred operaciju krajnika. Dolazi onda predškolski period i zabavište kod pijace, gde upoznajem svoje prve prijatelje: Luteta, Baneta i Mikana. Ispostavilo se da su neka od tih prijateljstava iz zabavišta za ceo zivot. Osim povreda i prijatelja, detinjstvo mi je obeležio deda Stole, sa kojim sam ostvario jak emotivan odnos. On je osoba sa kojom sam uvek bio najiskreniji, čovek koji me je uvek razumeo. Iako nije više među živima, i dalje pamtim svaki savet koji mi je dao. Tu je, naravno i baka Darinka, strožija od dede, koja me je obožavala. Njena nežnost mi je uvek puno značila. A pravog detinjstva nema bez ujaka. Moja je sreća da sam imao najboljeg ujaka na svetu. Moj ujka Zare. Ne slažem se sa Duškom Radovićem da su tetke najdraži rod; to su ujaci.
KOŠARKA I NOVI DRUGOVI: U osnovnu školu krenuo sam prvog septembra osamdesete, daleke, mogu sada da kažem. Škola „Vuk Karadžić“, učiteljica Vera Simić, vrlo stroga ali karakterna osoba koja je većini nas stvorila radne navike i uspela da nam objasni da nam je knjiga prijatelj. Prelazak u više razrede pamtim po tri stvari. Razredna Nada Marinković, žena koje se i danas rado setim. Mislim da je njen pedagoški talenat i pristup neprevaziđen. Bila je nastavnik kao iz američkih filmova. U početku stroga, kasnije pravi prijatelj. Baš ono što deci tog uzrasta treba. Druga stvar je košarka. Mogu slobodno reći – najveća ljubav mog detinjstva. Najlepši sport na svetu. Mnoga sećanja I uspomene vezane su mi za košarkaški teren. Treća stvar – prijatelji. Sada se onima iz zabavišta priključuju Aca, Vlada, Igor, Djorđe, Isidor, Mika, Strahinja, Jug, Mika, Gaga, ljudi sa kojima se i dan danas družim i koji su bili i ostali moji najbolji prijatelji. Paralelno sa osnovnom idem i u muzičku školu. Nisam bio previše talentovan, ali je ta škola jedno od mojih velikih iskustava.
RODITELjI: E, ovo mi najteže pada. Kako da definišem svoje roditelje? Otac Borivoje, lekar, specijalista fiziologije, sada penzioner. Čovek širokog obrazovanja, veliki altruista, uvek sto posto posvećen onome što radi. Naučio me da budem temeljit I da nikada ne odustajem. Naučio me je i da su porazi sastavni deo zivota i da ih treba tako shvatiti. Razgovori sa njim, koji su trajali satima, o istoriji, književnosti, politici, životu, su definisali moj način razmišljanja i životne stavove. Sada kad živim u inostranstvu ti razgovori mi najviše nedostaju. U razvoju muskarca postoje tri faze: „moj otac zna sve“, druga je „moj otac ne zna ništa“ i „moj otac je uvek govorio“. Ja sam već duže u trećoj. Nisam toga bio do skoro ni svestan. Majka Ljubinka, stomatolog, specijalista zubne protetike, sada penzionerka. Majka po kojoj bi majčinstvo moglo biti definisano. Uvek uz porodicu. Zahvaljujući njenoj istrajnosti, upornosti i požrtvovanosti uspeli smo da kao porodica prebrodimo mnoge teške, nametnute godine. Iako često stroga i naizgled tvrda srca, srećan sam što spadam među one koji su imali majčinske ljubavi na pretek.
BRAT: Brat Predrag, lekar, specijalista hirurgije. Čovek sa kojim sam uvek bio na istoj talasnoj dužini. Iste navike, ista razmišljanja. Ljudi su mislili jedno vreme da smo blizanci. Telefonski razgovori sa njim mi danas, kada smo daleko, puno znače i uvek im se radujem.
GIMNAZIJA: O srednjoj školi nemam puno toga da kažem. Krenuo u Gimnaziju „Bora Stankovic“ 1988. Isto društvo i predmeti, ali druga zgrada i profesori. Sve nekako ozbiljnije. Naravno i ovde proširujem krug dobrih prijatelja za još jednog Igora. Ovaj period bi trebalo da bude najosetljiviji u životu, pubertet i slično. Ja sam to prošao bez problema. Nervirale su me jedino bubuljice, ali na kraju i to prođe. U srednjoj skoli razvija se ljubav ka prirodnim naukama, a za to je najzaslužnije moja razredna Snežana Ljubić, profesorka biologije, i profesorka hemije Snežana Marinković. Šaljem im puno pozdrava. Negde u drugoj godini donosim odluku da studiram medicinu. Ne osporavam uticaj belih mantila u kući, ali medicina je bila licna odluka. Roditelji, naročito otac, savetovali su me da izberem nešto drugo, ali je bilo jasno da ću krenuti njihovim stopama. Imao sam I druge skrivene želje.
KOŠARKAŠ I KNjIŽEVNIK: Svaki pubertetlija želi da bude sportista, a ja sam potajno gajio nadu da ću, ako ne uspem kao košarkaš, uspeti kao književnik. Ispostavilo se da nisam baš neki talenat ni za jedni ni za drugo. Srednju školu završavam 1992. i iste godine u oktobru selim se u Niš. Počinju studije medicine. Iz ovog ugla apelujem na ukidanje prijemnih ispita. Mora da postoje manje stresan način da se napravi selekcija onih koji će na fakultet. Bio sam pun dilema: 18 godina, samostalan život, sam plaćam račune po prvi put… Tog trenutka sam shvatio da ozbiljan život počinje i da nema mesta zezanju. Odraslo se. Mora da se šljaka. Prva godina je bila najteža ali i najplodnija, prelomna. Krenule su dobre ocene i ispostavilo se da je medicina bila pravi izbor. O studentskim danima mogu da pričam danima. Ne mogu da ne izdvojim proteste 1996/97. Tu jesen, proleće i leto ću pamtiti zauvek. Stvarno smo tada mislili da smo važni i da odlučujemo o nečemu važnom. Stvarno smo mislili da menjamo svet, bar taj naš svet u kome smo živeli. Da li smo uspeli neka prosude oni koji ovo čitaju i koji su verovatno na svoj način bili deo toga. Mislim da je tačna ona narodna po kojoj sve što je lepo kratko traje.
JELENA, ŽENA MOG ŽIVOTA: Nakon završenog fakulteta vraćam se u Vranje i počinjem staž koji prekidam odlaskom u vojsku. Škola rezervnih oficira sanitetske službe. Lepo zvuči. Jeste fraza, ali vojska mi je potpuno promenila život. Prvo, shvatam koliko ljudi mogu biti mali i kako se prodaju za sitne stvari, ali i veliki i karakterni. Sve na jednom mestu. Drugo i najbitnije: upoznajem ženu svog života, Jelenu Martinović, studentkinju farmacije. Sa njom me upoznaju moji prijatelji Miljana i Mikan (onaj iz zabavista) i tu se definitivno menja moj život. Sećam se da sam Jeleni odmah na početku zabavljanja rekao da će mi biti žena. Ona se samo nasmejala. I dan danas se toga rado sećamo. Od trenutka kada je ušla u moj život sve se menja nabolje, i to drastično. Ona postaje moj glavni oslonac, pravi partner i glavni savetnik za sve u životu. Nakon vojske vraćam se u Vranje, završavam staž i počinjem da radim kao lekar hitne pomoći. Taj kontak sa urgetnom medicinom me u potpunosti odvraća od ideje da budem internista. Shvatam da mi treba nešto dinamičnije. Pošto nikada nisam imao strpljenje da stojim dugo i na jednom mestu, anesteziologija se nameće kao logičan izbor. Prijavljujem se na konkurs „Instituta za majku i dete“ na Novom Beogradu i u jesen 2002. odlazim u glavni grad na specijalizaciju.
DECA SU NAJVEĆI LjUDI: Nisam u početku bio najsrećniji što ću raditi sa decom, ali nakon prvih iskustava se potpuno zaljubljujem u dečiju medicinu i decu uopšte. Iako danas radim i sa odraslima, jedva čekam trenutak u životu kada ću se baviti isključivo dečijom anestezijom. Deca su najveći ljudi, to odgovorno tvrdim. Iskrena, otvorena, poštena, hrabra. Imaju sve kvalitete koje odrasli nekako izgube ili na njih zaborave. U Institutu provodim pet divnih godina. To je najlepši period mog profesionalnog života i zauvek će tako ostati. Ovom prilikom veliki pozdrav svima koji i dalje rade u Službi za anesteziologiju i intenzivnu terapiju Instituta za majku i dete „DrVukan Čupić“.
SVADBA: Jelena i ja se venčavamo 12. oktobra 2003. Lagano se kockice slažu.
Nakon završene specijalizacije prijavljujem se na fellow iz dečije anestezije u Salzburgu, koji se održava pod pokroviteljstvom Open Medical Institute Provodim sedam dana u tom divnom gradu u Austriji i dobijam retku privilegiju da razmenjujem iskustva sa anesteziolozima i intenzivistima iz najbolje dečije bolnice u Americi, Childrens Hospital of Philadelphia Nakon povratka dobijam više ponuda za nastavak školovanja, ali se ispostavlja da to neće ići lako kao što sam zamišljao. Krajem decembra, u jeku mojih dilema i problema, stiže mi ponuda za posao na Malti. Menjam kurs i dolazim na ovo ostrvo u sred Mediterana, daleko od političkih prepucavanja, kaskanja u mestu tako tipičnog za Srbiju, nemogućih uslova za rad i napredovanje…
MALTA: Bolnica u kojoj radim zove se Mater Dei (Majka Božja). Otvorena je krajem 2007. Uslovi odlični. Radim kao dečiji anesteziolog. To je to. Nemam šta više od toga da kažem. Sve savršeno organizovano, zna se gde šta stoji i ko šta radi. Mogu misliti kako je samo u UK i USA. Nadam se da ću imati prilike da se i uverim u to. Naime, u tome je i poenta: da provedem na Malti nekoliko godina i sebi omogućim subspecijalizciju iz dečije anestezije u Americi ili Engleskoj. Videćemo. Velika prednost Malte je srpska komuna koja lepo funkcionioše, da ne poveruješ. Oseća se čovek kao kod kuće.
ANDREJ I PAVLE: E, sad ono najbitnije. Jelena i ja 7. decembra 2009. postajemo roditelji. Dobijamo dvojicu prelepih sinova, Andreja i Pavla. Tu se život potpuno menja, dobija novi smisao. Sad je sve drugačije. Oni sad imaju osam meseci. I dalje ne mogu da shvatim da sam otac. Sada mi je postalo jasno šta znači biti potpuno srećan i kompletan. Jedva čekam da izađem sa posla i pridružim se ženi i deci. U početku sam se bojao kako ću se snaći kao otac, ali mi se opet posrećilo. Jelena je tako savršena majka da je pored nje lako biti otac. Još jednom je odigrala ključnu ulogu u mom životu. Svi moji profesionalni planovi vezani su za porodicu. Sada su Andrej i Pavle prioritet, pa Jelena i ja ne razgovaramo puno o nekoj daljoj budućnosti. Odložićemo odluku za kraj sledeće godine. Za sada uživamo u deci i čarima Mediterana. Da li bih se vratio u zemlju i pod kojim uslovima? Hmmm…

PROFIL
Nenad Jovanović Nenče rođen je 15. novembra 1973. u Vranju, od oca Borivoja i majke Ljubinke, u zgradi u kojoj je danas Psihijatrisko odeljenje vranjske bolnice. Ova činjenica ga uvek nasmeje, a ponekad u njoj nađe opravdanje za neke svoje postupke i odluke. Radi kao dečiji anesteziolog na Malti, gde u čarima Mediterana uživa sa Jelenom I blizancima Andrejom i Pavlom.