Onodi ćar fajdu, pa se rodi šteta



Onodi ćar fajdu, pa se rodi šteta

– Sedi, novinare, ti da me nešto posavetuješ, vi novinari ste farmazoni, u sve se razbirate, pa i u te rabote. Što kažeš, fajront? Ma kakav fajront, za mene nema fajront, kazuj, što će piješ? Treba mi razgovor i savet, u mnogo sam šizoidnu situaciju, iako nisam bivši predsednik Skupštine opštine, i ne radi se od majku, nego od tatka mi. Danas ga prati na tešku operaciju, ne znam da li će se probudi…
– I mnogo me grize savest, tatko mi, je li, ugledan čovek, bivši direktor jedne velike finansijske institucije, a ja sam, novinare, sad kad se setim, bio mnogo loš, ma jedan ugursuz, dušu sam na moji roditelji izeo, na pamuk sam im je vadio, ali tatko mi drž-drž, izvede me na prav put, izbori se za mene, i više nego što sam zaslužio i očekivao… to jest, još očekujem. Recimo, sećam se kad ga je vikala moja razredna, pa mu kaže – direktore, sin ti je mnogo nestašan, fati, izmezdri ga malka, da se smiri. A tatko mi odgovara – drugarice, nisam ja kleptoman, pa da klepnujem dete vazdanadan!
– Svašta sam mu ja na mojega siroma tatka priređivao: još sam u osnovnu školu išo, sećam se, on donese doma mandr… ovaj, platu, ovolik trup, gabarit kao narodni kuvar. I ja snimim de on štekuje pare, pa lapnem ono kad on spije, pa pravo u staro zabavište, na sitnu pokericu. Lepa igra, pokar mali, čas te digne, čas te svali. Ali, mene me tad zasra karta, opufka saigrači, oni amateri, do tapiju ih dovedem, samo u gaće ostanaše. I pri one pare, tatkove mi, još i ćar od pokericu! Ja sedmi razred osnovne, a puni džepovi s pare, kao da sam ja direktor, a ne tatko mi.
– Ali to društvo s koje sam igrao, sve drugari mi, žal me, ja sam duševan čovek. A pare neću da im vratim, to je loša karma, ono što si zaradio na kocku tvoje si je, iako su i oni od roditelji i staratelji isto pokrali njihove plate da igraju poker. Će se potfati, misli, pa ono će vrati, a ćar će mu ostane. Da be da, onodeo ćar fajdu, pa se rodila šteta! I vikam mu na onoga Bagatelića, tako smo ga zvali – čekaj be, zašto sad plačeš, jel ti i prošli put uzedo celu tatkovu ti platu? Aaa, rove on, sve će me utepa, ne tepa me tatko mi kad izgubim, nego kad idem da se povratim, aaa!
– Dožale mi, reko, idemo za Beograd, ja častim! I stvarno odemo, Bagatelić i ja, uzmemo hotel, tamo u robnu kuću kupimo odela i vazdušne puške, i svakavi azdisl`ci. Sedosmo tamo nekolko dana, dok imasmo pare, kad potrošismo sve do banku, vrćaj se doma s autostop. Nekako dođosmo do Vranje, ali aj sad idi doma; a najteško je za kvaku da se fatiš. Ulazim ja, tatko mi sedi, čokanjče rakiju pred njega, vrti štringlu konopac u ruke, majka mi rundza u ćoš. Ooo, sinko, dođe li? Dođo, reko… Ajde s tatu nešto do podrum, imamo neku rabotu. Majka mi u vrisak, nemoj, crni muže, dete ti je, iz tvoji je jajca ispalo, pare-pare, opet će zaradimo. Sikter mori, usta da imaš, jezik da nemaš, ajde ti sinko s tatu dole do podrum.
– Vidim ja da mi se sprema kokošinja zabava, ali što ću, roditelj je, red je da ga poslušaš. Odosmo u podrum, tatko mi zavrza onu štringlu za gornju gredu, dole je uzamči, i ispod prinese hoklicu; a sve jeca, nije mu ni na njega lako. Ajde, kaže, čedo moje, popni se na ovu hoklicu, a tata će ti stavi ovu mašnicu, ništa nema da osetiš. Kačim se ja na hoklicu, on mi turi onu omču, plače on, plačem ja, ajde da se iscelivamo, poslednji put. Vidim, gotovo je, besenje mi ne gine; a i poštenski, nisam ni zaslužio bolje. I taman tata da ritne hoklicu, upade pa njegov tatko, deda mi, s jednu ovoliku teslu u ruke. Šta, reče, tu radiš s ovo dete?! Ma ništa, tato, zbuni se ćalac mi, malko da ga probesim, pa će si idemo na večeru. More, kad izmana deda s onu tesletinu, skidaj mi dete od vešala, nemoj ja tebe tu da te kačujem! Izbega mi kad si bio mlad, al da znaš, nikad nije kasno! Odvrzuj!
– I tatko mi, keliv, keliv, dobro, kaže, al da obeća da neće nikad više. Neću, tato, ja pa vidim spas od onu hoklicu, neću više, evo, će celivam krs`, da ću odsad da budem dobro dete, tebi na diku i ponos! I tako se izmirismo, i nastavi se idila, tatko mi si zarađuje, ja si trošim, deda mazni onu teslu…
– E sad, aj da ti skratim priču, tatko mi danas ode na tešku operaciju. Polazi, isceliva se s majku mi, ti mori, potamo se, ali mene zove – dođi sinko, da ti pokažem de su pare, šuške. Znam be, ćale, ne sekiraj se za to, gledaj da preživiš. A on pored svu muku, smešno mu; ma što be ti znaš, moj čindo znaš! Nego poodi, da ti pokažem de su pare!
– Lelkeee, ja pa znam po kuću da se vrti tu i tamo desetinu-dvaes iljade evra, ali kad me provede po ono ostrvo s blagom, iz pamet se istera! Ovde su ti dvesta iljade evra, ovde stopedeset, ovde trista; a na ovo glavno mesto ti je mil…
– Nego, mnogo i ja lomotim, nije pa baš sve za vas novinari… I sad, kažem ti, šizoidna situacija – em se brinem za tatka, da preživi operaciju, tatko si je tatko; em se pa nadam da neće se probudi, samo ja znam de je blago, odma da zovam Bagatelića da idemo u Beograd u provod!





Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.



  • Ostavi komentar