Malo je nezgodno, al’ ne boli

Eko Taxi Vranje

Malo je nezgodno, al’ ne boli

U kabini je, začudo, prijatno uprkos plus 40 napolju i njenoj klaustofobičnoj unutrašnjosti i običnoj stolici umesto očekivane fotelje. U jednom trenutku osetio sam se pomalo čudno, učinilo mi se da debatujem sam sa sobom



Ulazim, okrećem levi, zatim desni profil, jer mi je organizator tako rekao. Osećam se kao u policijskoj stanici. Gledam u onu kameru koja je zapravo Veliki Brat. Predstavljam se: ko sam, kad sam rođen, odakle sam, šta radim u životu… Krenem da `tropam`. Izgleda mi kao da satima pričam, ali ništa nisam rekao.
„Momak, ti si Nenad?“, pita me neki iz organizacije. „Da, taj sam“, kratko odgovaram, na šta mi on kaže da je kabina broj jedan moja sledećih 120 sekundi. Gledam improvizovanu kabinu u kojoj su kamera i mikrofon. Čitava scena podseća prostor u kome vas sada slikaju kada idete da se prijavite za dobijanje novih dokumenta – lične karte i pasoša. Razmišljam o čemu bih mogao da pričam i šta da kažem za tako kratkak vremenski period.
Na um mi pada prepodnevna kafa u restoranu preko puta redakcije začinjena Vukašinovim uputstvom: „`Oću da uradiš reportažu iz prvog lica“. Izabrali su me u redakciji da se suočim sa VB, oči u oči, jer se navodno najbolje uklapam u ono što bi moglo da bude zanimljivo za njega. Onda se ta kafa pretvorila u „po pivce“, dakako za razbijanje treme, a i da krene napredica, kako moje komšije vole da kažu dok ispijaju prvu jutarnju kafu uz rakijicu u dvorištu. Kada je došao trenutak da krenem ka hotelu „Vranje“ gde je zakazana audicija svi me ispraćaju kao da idem u vojsku, ne daj bože. Kelneru poručujem da me sačeka sa plaćanjem.

NEKI ČUDNI LIKOVI

Dok se kamera u kabini lagano okreće ka meni kroz glavu mi proleti onaj bilbord na stepeništu hotela „Vranje“ sa logoom Velikog brata i moje očekivanje da još na ulazu zateknem gužvu. Međutim, to se nije desilo. Malo se Vranjanaca odlučilo da iskuša sreću i proba da se nađe u kući Velikog brata. Ulazim u hotel i još uvek se dvoumim da li da se uopšte prijavim, da li da ozbiljno pristupim zadatom problemu, šta da odgovorim na pitanja. Na ulazu u donju salu hotela vidim neke likove koje nikada nisam u životu video u Vranju, i onda mi pada na pamet da su došli sa strane, jer u njihovom gradu nije bilo kastinga. Na kraju, uzmem prijavu, odnosno upitnik za kandidate i broj, sednem za sto, pažljivo pročitam, još jednom razmotrim konkurenciju… Upisujem podatke: ime, prezime, matični broj, adresa, telefon, e-mail, zanimanje – kao za pasoš i ličnu kartu.
Već sam blizu one improvizovane kabine, a još nemam pojma šta da kažem, iako organizatori imaju neku šemu po kojoj kandidati odgovaraju. Okrećem se i opet posmatram kandidate. Ima tu svakojakog sveta. Klinac od dvadesetak godina, sa onim tinejdžerskim bubuljicama je vidno usplahiren, skoro kao da će baš tog trenutka da uđe u kuću. Preko puta njega sedi gospođa, za koju sam pomislio da mu je mama, ali se ispostavilo da nije. Ona je, kao, `ladna, kulira. Gospodin koji ne skida naočare za sunce sa izrazom lica „a la Čak Noris“. Neki kaleme cigaretu na cigaretu, drugi već naručuju treću turu vinjaka. Tu je i gospodin zavidnog gabarita u svojim ranim pedesetim, koji izgleda najopuštenije od svih. Moj komšija, šampion u bodibildingu, je došao u majici bez rukava da bi, verovatno, i pre nego što bilo šta kaže u kameru, pokazao odmah šta ima da ponudi. Neposredno pred ulazak u kabinu osećam se dobro, ne smeta mi ništa osim što nemam pojma šta bih mogao da ispričam kada jednom uđem u tu mračnu komoru. Oni koji su bili pre mene nisu imali poseban savet po napuštanju kabine. Koga god sam pitao „kako je bilo?“, svi su kao po šablonu odgovarali: „Brate, uđeš, tropaš što ti padne na pamet, koj si, što si… Malo je nezgodno, ali ne boli“.
Ulazim, okrećem levi, zatim desni profil, jer mi je organizator tako rekao. Osećam se kao u policijskoj stanici. Gledam u onu kameru koja je zapravo Veliki Brat. Odmah pored nje su zalepljena šablonska pitanja koja su mi ranije predočena. Kada otvorim na kraju usta, da li od onog piva, ili od treme, jezik počinje da se prepliće. Predstavljam se: ko sam, kad sam rođen, odakle sam, šta radim u životu… Krenem da `tropam`. Izgleda mi kao da satima pričam, ali ništa nisam rekao. Pokušao sam da budem duhovit: rekao sam da ne volim one što mute vodu, ali da ja volim da mutim vodu, onda sam počeo da naklapam o globalnoj politici, miru u svetu (mir, brate, mir), šta volim a šta me nervira…

KAO DA IMAM 100.000 EVRA

U kabini je, začudo, prijatno uprkos plus 40 napolju i njenoj klaustofobičnoj unutrašnjosti i običnoj stolici umesto očekivane fotelje. U jednom trenutku osetio sam se pomalo čudno, učinilo mi se da debatujem sam sa sobom. Uglavnom, to je moja životna priča. Sa druge strane, nisam znao šta više da kažem, osim da predložim rešavanje svetske ekonomske krize na neki svoj način. Očekujem da odnekud čujem onaj čuveni digitalizovanmi glas VB-a, ali nema ga. Nema pitanja, nema mučenja, nema zadataka. Ništa! Ako slučajno i prekoračiš vreme, ne ljuti se ekipa iz „Emoušna“, bez obzira što zvučni signal označava početak i kraj obraćanja Bratu, jer nema gužve. Možda je tih 120 sekundi bilo fizički bezbolno, ali nije ni malo prijatno sedeti kao Džim Keri u filmu „Trumanov šou“ i blebetati u kameru bez ikakvog povoda. Mislim na Vukašina i na onog kelnera kome sam ostao dužan. Ne znam da li sam prekoračio vreme, ali mi je laknulo čim sam izašao iz one crne kutije. Čim sam izašao na svetlo mozak se uključuje u noramlan režim rada, izlazim iz hotela i hitam ka kafani. Vidim Dimu kako me čeka sa pivom na stolu i konobara iz lokalnog kafića kojeg nisam primetio pre no što sam ulazio u kabinu, a došao i on da se prijavi. Naručujemo novu turu, da popijemo, da krene napredica, da se ispričamo, razmenimo iskustva, slikamo se ispred bilborda…
Bez obzira na rezultat audicije ja se već osećam kao da sam zaradio 100.000 evra. Još samo da platim šta sam ostao dužan i da sročim ono što mi je nedejna obaveza.



  • Ostavi komentar