Za razliku od prethodnih godina, u gradu sada ne postoji opozicija, nego samo oni koji su više ili manje zanteresovani da im socijalisti udele veće ili manje parče vlasti
Koktel povodom 19 godina postojanja Socijalističke partije Srbije (SPS) u Vranju protekao je u uobičajenoj atmosferi – šaroliko društvo okupilo se u Atrijumu Omladinskog kulturnog centra (OKCE), bilo je skromnog ića i pića, žive svirke, Miretu ponovo nisu dali da govori, Milan Nikolić i Dragan Tomić ni ovoga puta se nisu pojavili… Ipak, toga dana vranjski SPS učlanio je javno još oko 200 novih članova i ponovo podsetio prisutne da je reč o jedinom odboru u Srbiji, ne samo socijalističkom, koji se održao na vlasti od pada komunizma do danas. Ovaj hvale vredan uspeh, na koji su vranjski crveni izuzetno ponosni, ipak traži odgovor na osnovno pitanje – ljudi moji, pa je li to moguće? Jeste, i po tome su vranjski socijalisti samorodna pojava na srpskoj političkoj sceni. Izdržali su sve plime i oseke, i ma koliko se kobila vlasti povijala pod njima, uspeli da se, evo, već 19 godina održe u sedlu. Za to vreme promenili su sve – i ideologiju, i vođu, i članstvo, i nekoliko država, ali uvek uspeli da ostanu na vrhu. Zašto je tome tako? Ili je možda bolje – kako im je to ispelo? I, jesu li u pravu kad na Pržaru zapevaju složno i glasno svoju himnu „Ne može nam niko ništa“? O ovoj temi mišljenja su podeljena, ali malo ko se danas usuđuje da predvidi da li će sutra situacija biti drugačija, i može li lokalna vlast jednom da bude čorba u kojoj SPS neće biti glavni sastojak.
USPESI, USPESI, USPESI…
SPS je nastao 1990. godine, sjedinjavanjem tadašnjeg Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) i Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Komunisti su, činilo se te godine, samo promenili dres kako bi odbranili neodbranjivo, i da je pitanje dana kada će im Srbija već jednom videti leđa. No, zvezda Slobodana Miloševića, prvog predsednika SPS, bila je ono što je partiju tih dana izdiglo iznad ostalih. Nacija ga je obožavala, a on bio rešen da joj tu ljubav uzvrati tako što će večno vladati. Idila je potrajala punih deset godina a za to vreme nijedno nas zlo nije mimoišlo. Najpre je uništena privreda, pa dinar, pa Jugoslavija, pa Srbija, pa nacija, pa kad više ništa nije ostalo, krenulo se na urušavanje samog SPS-a, krevetskom koalicijom sa Jugoslovenskom levicom (čuveni JUL). No, ništa ne traje večno, pa je tako i SPS pao 5. oktobra 2000. godine, u naletu sveopšteg narodnog gneva. Jedini koji su preživeli čitavu čistku i ekstrakciju svega socijalističkog iz srpske društvene zbilje bili su vranjski socijalisti. Izdržali su oni tih dana i upade stranaka u Skupštinu, i gladne radnike, i šta ti sve ne, i plivali kao da se oko njih ne dešava bura koja nosi sve pred sobom. Nedugo zatim, Miroljub Stojčić, dugogodišnji predsednik SO Vranje, postao je miljenik stranih ambasada i dočekao da mu lično Džordž Buš dodeli orden!
U vreme kada su u Srbiji pali sa vlasti, socijalisti su, prema sopstvenim tvrdnjama, u Vranju imali oko 10.000 članova. Nihov je, dakle, bio skoro svaki drugi radno sposobni Vranjanac. Držali su sve što se držati moglo, a njihova vladavina ovde biće upamćena po svojevrsnoj stagnaciji grada, koga nisu uspeli da izdignu iznad prosečnosti, ali mu nisu ni dali da padne na dno. Najveći uspesi te vlasti, deponija „Meteris“ i brana „Prvonek“, istovremeno su i najveći njeni gresi. Brana je, naime, zidana 15 godina i još se zida, a deponija nikako da se završi, deset godina od puštanja u rad. Vranje nema bioskop, nema nijednu gradsku salu osim pozorišta, ima neviđenu saobraćajnu gužvu, haos u građevinarstvu, privredu koja se opasno približava nestajanju. Za sve to su, manje više, zaslužni socijalisti. Ako nisu, zašto su tvrdili da će Vranje u novom milenijumu uvoziti radnu snagu, zašto su napravili program „Korak u novi vek“, sanjali i terali druge da sanjaju o Švajcarskoj na jugu Srbije… U prvim godinama njihove vladavine „Simpo“, a naročito „Jumko“, bili su bastioni koji su hranili SPS sve do Beograda – glasovi današnjih siromaha tada su bili uslov opstanka stranke koja se poistovetila sa državom. Kako „Jumka“ više nema, socijalistima je ostao „Simpo“ kao izborna baza. No, danas je pitanje ko je kome ovde potrebniji? Bilo kako bilo, socijalisti su jedina konstanta vranjske političke realnosti. Najpre su vladali sami, sa trotrećinskom većinom, pa onda u raznim vrstama koalicija, u kojima su oni do kraja ostajali gazde. Najveća opasnost pretila im je 2004. godine, kada je formiran takozvani „demokratski blok“, uz izbor hirurga Nenada Nedeljkovića iz DSS za prvog nesocijalističkog predsednika SO Vranje. Veštom političkom igrom koja je išla preko Beograda, SPS je najpre razbio protivnički blok, a zatim uvukao DSS u svoj smrtonosni zagrljaj, dajući mu komad vlasti koji je, danas se to jasno vidi, ugušio tu stranku.
OLAKŠAVAJUĆE OKOLNOSTI
Danas, socijalisti su u paru sa DS i Novom Srbijom, a da se stvarnost zaista malo razlikuje od perioda kada su vladali potpuno sami.
SPS je, dakle, prošao put od toga da svima bude neprijatej, do toga da je danas nemogće zamisliti koalicionu kombinatoriku u Vranju bez njega. Na ovaj ili onaj način u poslednijh pet godina sa SPS-om u koaliciji su bile gotove svi, pa nije ni čudo što svi oprezno promišljaju uspeh socijalista. (vidi okvir)
Sami socijalisti ne vide ništa čudno u činjenici da su nezamenjivi. Iako osvajaju sve manje glasova na izborima, vlast im je neokrnjena.
Negovan Stanković, predsednik Okružnog odbora SPS, uspeh pre demokratskih promena sažima u dve ideje – SPS je imao dobre ljude i Slobodana Miloševića. Uz to, on naglašava brigu stranke za sredinu u kojoj radi, pa tek onda za eventualne lične kombinatorike.
– Tu je ključ našeg uspeha. Ma koliko pokušavali da nas iznutra posvađaju, mi smo uvek imali snage da normalno funkcionišemo i preuzmemo odgovornost. Kao socijalista, ponekad poželim da ne budemo na vlasti, pa da narod vidi na koga je bacio glasove – kaže Stanković.
Prema njegovoj oceni, SPS ovde ima olakšavnu okolnost, jer u Vranju „ne postoji snaga koja bi mogla da zameni SPS“.
– Ali mi nećemo da se uljuljkamo, i to je svakako jedna od naših prednosti – jasan je Stanković.
Poznato je da se socijalisti među sobom slažu kao rogovi u vreći, ali svi od reda u stranci će vam reći da je to njihova prednost. Naslednik Negovana Stankovića na funkciji genseka vranjskog SPS, Zoran Antić, kaže da svoje „porodične poslove“ stranka uvek drži daleko od očiju javnosti.
– Naši unutarstranački sukobi, ako ih je i bilo, nikada nisu dovodili u pitanje fukcionisanje lokalne vlasti. U tom smislu, SPS je ovde rodonačlenik pravih demokratskih odnosa – misli Antić.
On smatra da je SPS toliko dugo opstao na vlasti jer je jednostavno najbolji ovde, jer je znao da se u pravo vreme promeni, i to da sam sebe menja, umesto da čeka da mu to rade drugi.
– Teško stičemo prijatelje, ali ih se još teže odričemo – opominje sagovornik „Vranjskih“.
Ali, socijalisti gledaju i u budućnost. Može biti samo jedan, njihova je trenutna mantra koje se izgleda svi pridržavaju. Jedan cilj, jedan način, jedan centar moći – razumljiv je jezik za svakoga ko voli crvene majice sa ružom.
– Neke stvari moraju da se postave kako treba ako hoćemo da osvojimo zacrtani broj glasova. SPS je oduvek imao sposobnost da sučeli mišljenja i nađe zajednički imenitelj za delovanje. To nam daje prednost i izdvaja nas od drugih – kaže Antić.
A NAROD NAIVAN
I tako, ma ko šta mislio, socijalisti još uvek suvereno jašu, sa nikada većim izgledima za budućnost. Za razliku od prethodnih 19 godina, u gradu sada ne postoji opozicija, nego samo oni koji su više ili manje zanteresovani da im socijalisti udele veće ili manje parče vlasti. Do te situacije došlo se na različite načine. Naivan narod uvek je verovao da je SPS nekakav čuvar državnih interesa, za njih su se lepile i policija, i razne tajne i javne službe, i vojska, i svi što imaju neku faktičku moć. Za njih se lepila i privreda, od „Simpa“, pa sve do danas uspešnih malih privrednika koji su, svi od reda, počeli u socijalističkom okrilju. Na kraju, za njih se lepe i političari iz drugih stranaka. Pa, kako da ih ruše, kad su svi ovde pomalo socijalisti? U takvoj okolini, socijalisti ne samo da vladaju, nego će i vladati sve dok kritična masa onih koji više ne mogu da ih gledaju prevaziđe masu obožavalaca. Do tada, gledaćemo njihove mrke i nikada nasmejane face kako prvo tvrde da su najzaslužniji za „Zamber“, a potom da lokalna vlast sa tim nikakve veze nema, gledaćemo ih na otvaranju Koridora 10 kao da sa tim nekakve veze imaju, posmatraćemo kako otvaraju, polažu, presecaju, slušati ih kako obećavaju i najavljuju. Da je majka rodila junaka da stane na kraj toj idili, sve bi bilo drugačije. Ovako, takvog nema, pa socijalistima, stvarno niko ništa ne može. Nema ko.
NARODNI POSLANICI SPS
U svakom sazivu Skupštine Srbije od 90. vranjski SPS je imao po nekog poslanika Aktuelni deputat Milan Nikolić to je već u petom mandatu, a pre njega poslanici su bili i Dragomir Tomić, Staniša Janjić, Slobodan Jovanović, Vlajko Jović, Srđan Nikolić, Mirko Dimitrijević, Voja Dinić i Borivoje Stanimirović.
Dok je postojala Jugoslavija, savezni poslanici su bili Dragomir Tomić, Staniša Janjić i Miomir Stojanović.
ŠEFOVI PARTIJE U VRANjU
Miomir Stojanović, arhitekta: 1990. – 1993. godine
Predrag Ristić, ginekolog: 1993. – 1995.
Srđan Nikolić, ekonomista: 1995. – 1996.
Zoran Knežević, inženjer: 1996. – 2002.
Dragan Ilić, filozof: 2002. – ?
GENERALNI SEKRETARI
Siniša Mitić: 1990. – 1994.
Slobodan Antić: 1994. – 1996.
Snežana Stanković: 1996. – 2000.
Negovan Stanković: 2000. – 2004.
Zoran Antić: 2004. – ?
PRIJATELjI I POZNAVAOCI
Dobar poznavalac prilika u SPS svakako je i Goran Stanković, sada predsednik vranjskog odbora Narodne partije, ali i čovek koji je, u ime SRS, sa socijalistima četiri godine delio vlast. On smatra da su „crveni“ imali dovoljno vremena da razrade sistem očuvanja vlasti, te da su organizaciono sposobni i da vlast osvoje, i da je očuvaju.
– Njih su u Vranju održali dobrovoljni davaoci krvi, a kao transfuziolozi su poslužili izdajnici narodne volje. Najviše, ipak, treba da zahvale jednom čoveku, (Dragomiru Tomiću, p.a.) koji ne samo što je održao vlast ovde, nego je Srbiji dao primer kako partija treba da se transformiše. Ta njegova vitalnost je zapravo osnov socijalističke priče ovde – smatra Stanković, uz naglasak da je „SPS preživao sve viruse, mutirao, i sada ponovo nesmetano vlada“.
Ne samo prema ovom sagovorniku, SPS u Vranju ima najbolju partijsku infrastrukturu, kadrove koje drugi nemaju i poziciju u centrali koja ostalima nedostaje. Njihovi najvažniji ljudi se nikada ne pojavljuju na masovnim slavljima ili sličnim mestima, demonstrirajući tako „drugu vrstu moći“, koja nije nevažna kada je SPS u pitanju.
Dejan Stanojević, lokalni šef DSS-a, kaže da socijaliste trenutno u vlasti drži činjenica da su DS i DSS na različitim političkim polovima, kao i to „da SPS drži velike firme, a poznato je kako se tamo glasa“.
Dragan Nikolić, predsednik Okružnog odbora SNS, smatra da je dugovečnost socijalista „kompilacija sreće, njihovih marifetluka i naroda koji u njih veruje“.
– Vranje je sve ove godine samo propadalo, i mislim da je došlo vreme da građani to prepoznaju i uvide da sa njima nema mnogo sreće. A kada jednom budu izgubili vast, oni će nestati sa vranjske političke scene, jer ih samo vlast i interesuje. Ako mene pitate, nakon sledećih izbora za njih sigurno neće biti mesta u gradskoj vlasti – optimista je Nikolić.
Radoslav Lale Mojsilović, šef Nove Srbije, odbija i pomisao da je njegova stranka na prošlim izborima spasila SPS, jer većina postoji i bez odbornika NS. Mojsilović je poznat kao ogorčeni protivnik socijalista, koji je veliki deo političke karijere posvetio borbi za skidanje te partije, svojih sadašnih koalicionih partnera, sa vlasti.
– Pokušali smo da ih oborimo 2004. godine, ali to iz poznatih razloga nije prošlo. Sada je drugačije, jer se traži ekipa sposobna da vodi ovaj grad. Narod ima poverenje u nijh, imaju kadrove, a ostale stranke, pa i moja, nemaju tu snagu da preuzmu kompletnu vlast. I tako će biti dok građani ne kažu drugačije – mišljenja je Mojsilović.
On skreće pažnju na dva veoma važna detalja. Najpre, SPS je u republici imao veoma važnu ulogu, pa su Vranjanci to znali da iskoriste na lokalu, baš kao i činjenicu da ovdašnji SPS po Beogradu ima mnogo moćnih ljudi koji su uticajni u centrali stranke. I tako je svih ovih godina.
Glavna povika oko „spasavanja“ SPS ipak ide prema DS. U pravu je Goran Stanković kada kaže da je ova stranka na vlast došla skoro isključivo antisocijalističkom retorikom, da bi danas sa SPS-om svuda, pa i u Vranju, bila u veoma bliskim odnosima. Predsednik GO DS Goran Stefanović ne misli tako, nego tvrdi da je kreator glavnih političkih tokova DS, a da su „svi ostali koji mogu da nas prate na tom putu dobrodošli“. On za svoje koalicione partnere smatra da su iskusni i da znaju kako da privuku birače.
– Evidentno je da socijalisti iz devedesetih i danas nisu isti. Menjali su politiku i trasirali put koji je bliži DS-u. I ne možemo se uvek vraćati na devedesete, jer je sada sve različito. Da li sam ja srećan zbog toga? To uopšte nije bitno – kaže Stefanović.
GLAS NARODA
ŠTE JE SPS UČINIO ZA VRANjE U POSLEDNjIH 20 GODINA?
1. Slađan Miajlović (37), radnik
– Apsolutno ništa.
2. Ferdi Dajmirović (22), nezaposlen
– Ništa dobro, u ostalo ne zalazim.
3. Ivan Marković (27), student
– Žalosno ali istinito, ništa.
4. Milan Savić (21), nezaposlen
– Radili su samo za svoju korist.
5. Stavica Stojanović (35), nezaposlen
– Mnogo…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.