-Ajde, novinare, ajde, ne se šetaj tu ko usran golub, dođi da popijemo po jednu, ovako pred fajront. Imam razlog, spasio sam brak! Ima` sreću! Oni na Titanik, bog da prosti, imali su i pare i zdravlje, ali eto, samo nisu imali sreću. Dete, daj na novinara što pije, i na mene jošte jedno vinjače.
-Ha ha ha, seti se za vinjače. Samo pred drugari smem tako da mu tepam, a sa ženu kad iskočim, dođe službeno lice, takoreći konobar, što će pijete, žena mi ovo-ono, nekakvi soci, kole i ostale perverzije, a ja se poneki put zanesem, pa vikam – a na mene, vinjače. Kako onaj kelner se odmakne, ona oči da mi iskopa – pijanduro, raspikućo, kad mi reče na mene „ženče“, kad reče na juniora „sinče“, kad reče na ćerku „ćerkice“?! A vinjak ga vikaš „vinjače“, kao da ti je iz jajca ispao! Čujem ja, čujem, priča čaršija, kako ti naručuješ u kafanu „tinjak“; pa konobar kad te pita – valjda, vinjak… odgovaraš, ma, odavno smo mi na ti!
-Ohoho, eve ga vinjače, mil, mil, pa premil, e sad da ti nastavim priču, kako sam spasio brak. Ne li, pre deset dana, će idemo ja i drugar mi da kupujemo kola, nema za rajka kapa u Vranje, našo on negde u Beograd, pojeftino će prođe. U Solun groš somun, do Soluna sto somuna… I zove mene kao stručnog konsultanta, a ja ni dozvolu nemam, nit sam u moj vek volan u ruke fatio. Dal sam lud, pri ovoliko pijenje, ko još i kazne će plaća, a i duševan sam čovek, što ako s ljutu mašinu, onako nacirisan, nekoga da unesrećim? Samo će dobijem još jedan razlog za pijenje. Ali ajde, pođo s njega, da mu pružim moralnu podršku. Na ženu kažem, i na šefka na rabotu, vraćam se sutra.
-Pođemo ti mi s voz, da prođemo pojeftino; na konduktera pivo i po sto dinara, zadovoljni mi, zadovoljan on, zadovoljno JP „Železnice Srbije“ i da ne pričamo, odma će kupuju švecki vozovi. Vozismo se bre, vozismo, ja taman mislim da smo u Topčider, kad ono stanica Vladičin Han. Izedosmo i pile što smo poneli, i banice, kad, u jedan ma`, na neku stanicu Djunis li je, Gornje li je, Donje li je Brijanje, Grejač li je, uđe jedna Ruskinja. Mlada, kapka, onako plava, bela kao bula, ma da gu izedeš! Pravo u naš kupe, „slabodnojo“, pita. Drugar mi pa jedan drčnik na mindžu, na povetarac mu se diza, a ovolik mu nos, s njega može burek da seče, i to za ovde, odma ripna – slabodnojo, krasivaja ženšćina, slabodnojo, k menja! Ona se odma uzvrte, spasiba baćuška, i ugnjezdi se pored njega.
-Lelkeee, kad počna jedno trljanje, na stanicu Ražanj posle šesnaes sata vožnju, nosonja iskoči, pa kupi kilo „limun votku“. Nastavismo dalje, on i ona Akuljka nadizav li nadizav, nazdorovje, nazdorovje, vidim ja, ovde sam suvišan, ajde, reko, da iskočim, ega se napravi onaj gasovod i kroz Vranje, da dam svoj skroman doprinos. Te ti oni, samo što ja izađo u hodnik i zapali duvan, navukoše fironge na prozori od kupe, i počna jedno ufćanje, što na srpski, što na ruski. Ah, maj mužik, ja haću ovoga čalavjeka… A on samo breva, kako veprina u mlad mumuruz.
-Kad, ne prođoše ni deset sekunde, čujem otuda vrištanje – aaah durak, aaah, maj abmanitelj“! Prevarant, po naški. Pljas, pljas!!! Reko, nije ovo jaribaš, ovo je Titovo „ne“ Staljinu, i da ne bude vojna, rat, upadnem u kupe, Ruskinja ga nosonju mlati sa fotografiju Bohinjskog jezera, one slike što vise po vagoni; jedva ga odbrani.
-Šta je bre, reko, umesto da vodite ljubav a ne rat, vi obrnuto! Ma, kaže nosonja, idem odma da se učlanim u NATO, kakvi Rusi, kakvi andraci! Ona videla moj nos, pa misli – moj nos, moj ponos, i u zabludi se napalila. Sve lepo odradismo peting, počnasmo jaribaš, ali naiđosmo na skretnicu, učina voz duduum, i ja se ispiška! I sad me tepa, nedoklepana. Aj da me udara s Gračanicu ili makar sa Prohora Pčinjskago, tu još imamo pretenzije, ona me zapuca s Bohinjsko jezero! Nego, pobre, spasavaj stvar! Ja sam bio jebnik, barem deset sekunde, što se mene tiče ona je onodena, ali ti, molim ti se, budi dojebnik, inače, evo je, sprema se, skida sliku od Bledsko jezero! Stavaj mori, evo ti Studenica!
-Što nisi, razderem mu se, koristio taj tvoj nos od pola metar, da završiš rabotu?! Nego ja patriota, i druzja, što ću, zaripim Akuljku. Lepo stvar dovedem do kraja, ulazi nosonja, pijemo onu votku, svi srećni i zadovoljni stignasmo do Beograd, pita ona Ruskinja, ovo li je bila transsibirska železnica, ovo li je stanica Vladivostok?
-Da li je bio Irkutsk ili Beograd, nema veze, tek nosonja i ja idemo po Balkansku ulicu, ruke u džepovi, i drapamo jajičnice kao nezdravi. Šta je ovo? Trk kod školskoga drugara mi na dermatovenerologiju, kaže, braćo, pedikulus pubis, takorekuć, picajzle! De to zakačiste? Mora da brijamo, pa terapija, da vas zaprašimo, da se ne proširi na šupak.
-Aman, doktore, zavapismo mi, radi što znaš, samo nemoj da brijaš, što će kažu žene? Kad će to da izraste, a mora da se vraćamo toplome domu! Dobro, kaže, to će vas košta po pesto evra, evo imam tu izvanredan nemački preparat, „picajzlen verboten“, ja sam inače predstavnik firme, odma leči, momentalno! I mi to kupismo, maži, maži, nakud Vranje, gmiždiv jajca. Niti kola kupismo, niti izedosmo, niti popismo. Ali, brakovi sačuvasmo! Mada, kad dođo doma, žena me odma zaripi, i sad pre nego da izađem, gledam, češa se tamo dole, ali ćuti si. E sad, da li je doktor mene izlečio, ili je neko dok ja nisam bio tu na nju preneo, bog savaot znaje…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.