Metla za u kuću

Umesto da odgovori na pitanje po kom osnovu Književna zajednica boravi na aktuelnoj adresi, Mihailović je pribegao lukavstvu: njegovo potresno pismo o tome kako ga vranjske demokrate politički progone stiglo je čak do predsednika Republike

Teme iz „kulturnog života“ koje smo nedavno načeli prilično su uzburkale ovdašnju javnost koja iz dana u dan pokazuje sve veću radoznalost kada se radi o pitanju za narod najosetljivijem – gde i kome odlazi njihov teško zarađeni novac. Politički ešalon Vranja se, s druge strane, uplašio jer klupko je dozvoljeno odmotavati samo do dužine do koje je on spreman na sardnju, transparentan i demokratičan, a kada sve to zapreti da ugrozi koaliciju ili lične interese lokalnih moćnika onaj ko pokuša da zagrebe po površini postaje, u najmanju ruku, smetnja. Svejedno, mi nastavljamo tamo gde smo stali.

GRAD IZDRŽAVA ŠAF

Želeći da utvrdimo pravo stanje stvari kada se radi o jedinim NVO koje se bave kulturom a na „gradskim jaslama“ su – Školi animiranog filma, znamenitom ŠAF-u i Književnoj zajednici „Borisav Stanković“, najvećim ovdašnjim brendovima kako za sebe vole da kažu, postavili smo pitanja nadležnim službama: ko gazduje objektima u kojima su smešteni, koliko dugo su već u njima i po kom osnovu, te ko im plaća kiriju, struju i komunalije (kolike su im plate i na čijem su platnom spisku već smo obelodanili). Jovan Stošić, načelnik gradske imovinsko – pravne službe nam je dostavio podugačak spisak objekata (poslovnog prostora) kojim gazduje Grad. Kroz razgovor sa Stošićem saznajemo da to nije potpun popis i da je donedavno radila komisija koja je trebala da utvrdi šta tu još treba dodati, ali da je trenutno njena delatnost obustavljena. Stošić dodaje da je pokrenuo inicijativu da se sa tim poslom što pre nastavi, naglašavajući da su neki objekti, koji su donedavno bili pod upravom grada, sada ustupljeni Direkciji, Zavodu za urbanizam, „Novogradnji“… Na naše konkretno pitanje o ŠAF-u i KZ, Stošić kaže:
– ŠAF, koji je od svog osnivanja (mart 1987. godine prim.aut) smešten u zgradi Doma kulture, bukvalno izdržavamo. Grad gazduje tim prostorom a ŠAF. ne plaća ni kiriju, ni struju, ni komunalije. Knjževna zajednica (osnovana maja 1989; prim. aut) je smeštena u Pribojčićevoj kući, i tačno je da je ta kuća u vlasništvu grada. Vlasnici kuće su, nakon smrti oca Dobrivoja, postala braća Pribojčić, Milan i Vukašin. Milan živi u Beogradu, a Vukašin u Nišu. Parcela na kojoj je Pribojčićeva kuća je 6680/1, posedovni list br. 814. To su svi podaci koje mi ovde posedujemo – završio je STOŠIĆ.
Na našu primedbu da nije logična tvrdnja po kojoj je Grad vlasnik kuće, a da su kao vlasnici zvanično evidentirani Pribojčići, Stošić nas upućuje na katastar nepokretnosti. U toj službi javne evidencije o nepokretnostima i pravima nad njima, kažu da za nepokretnosti za koje se vrši upis: zemljišta, zgrade, posebni delovi zgrada (stanovi i poslovne prostorije) i drugi građevinski objekti sa stvarnim pravima, teretima i ograničenjima, imaju iste podatke kao i Stošić.
– Poslednja evidencija o promeni vlasništva Pribojčićeve kuće izvršena 9. maja 1978. godine kada su kao vlasnici upisani već braća Milan i Vukašin – kažu u Katastru.
Na pitanje da li je moguće da se promeni vlasnik i da se to ne zavede kod njih, dodaju kako je „sve moguće“, uz sugestiju da probamo u Direkciji gde radi SIZ za komunalnu privredu u čijoj je to nadležnosti. U toj službi – nove zavrzlame i pokušaj da nas ponovo vrate na početak: kod Stošića! Ali kako ni mi novinari nismo baš od juče, uz malo natezanja, od Predraga Jančića dobijamo sledeću informaciju:
– Mi nemamo nikakav ugovor koji potvrđuje ili poriče vaše sumnje, jednostavno ne postoji nikakav papir u kome je zavedeno ko gazduje Pribojčićevom kućom i od kada. Ako je tačno, kao što kažete, da je vlasnik kuće Grad Vranje, to negde mora biti evidentirano, ali gde ja ne znam – tvrdi JANČIĆ.
A da je sasvim tako kako mislimo, potvrdio nam je lično Vukašin Pribojčić:
– Moj brat Milan, koji je davno umro, i ja smo bili vlasnici te, kako je Vranjanci zovu, Pribojčićeve kuće sve do 1978. godine. Tada smo kuću želeli da prodamo, ali nam tadašnji SIZ za kulturu to nije dozvolio jer je ona kao kulturno dobro tada pripadala gradu, pa je pravo preče kupovine imao SIZ za kulturu. Kuću su otkupili, za to imamo rešenje, za mizerne pare, u to vreme nekih dva miliona dinara, po milion meni i bratu, a sećam se da je, recimo, mašina za veš koju sam tada kupio koštala 500.000 dinara. U vlasništvo su nam ostavljene prateće prostorije oko kuće, da bi nam i to nakon godinu dana otkupili za 670.000 dinara bez prava žalbe na sudu! Bili smo ogorčeni. U kući je ostalo i dosta starinskog, očuvanog nameštaja za koji ne znamo gde je završio. Kako je u to vreme SIZ bio vlasnik kuće, logično je da je to sada Grad Vranje – rezonuje PRIBOJČIĆ.

TUŽIBABA I RIBA

A da ovaj gospodin itekako zna o čemu priča, potvrdio je i sam Miroslav Cera Mihailović kada je, pre otprilike mesec dana, prilikom gostovanja na RTV Vranje, izjavio da Književna zajednica obavlja usluge kulture za Grad i da on o tome poseduje ugovor koji je potpisao gradonačelnik Miroljub Stojčić 2004. godine.
Kada je nedavno Zoran NAJDIĆ, lokalni ministar za kulturu u ime Gradskog veća zatražio na uvid taj ugovor, statut KZ i još nekoliko sasvim normalnih podataka, Mihailović nije hteo ni da primi njegov pismeni zahtev! To je učinio tek kada mu je to „neko iznad“ Najdića prijateljski sugerisao. Želeći da čujemo i drugu stranu priče, ponovo smo se obratili Mihailoviću, smatrajući da je u njegovom interesu da da svoje viđenje suštine ovoga problema, i odgovori nam na savim obično pitanje: od koje godine je KZ „Borisav Stanković“ u Pribojčićevoj kući i po kom osnovu? Mihailović, koje je u pomenutoj emisiji na RTV rekao da je osnivač DS u Vranju, otišao kod šefova ovdašnjeg SPS-a, i tražio njihovu zaštitu, što je prethodno pismeno zatražio i od predsednika Tadića, sugerišući mu da ga lokalni DS „politički progoni“!?
Na naša pitanja znameniti pesnik nije želeo da odgovori. Tako će javnost i dalje ostati uskraćena odgovora na sasvim obična pitanja: po kom osnovu KZ boravi u Pribojčićevoj kući, ko plaća njene račune, čija je, konačno, ta kuća i koliko sve to zapravo košta. Da nije baš uvek lako utvrditi da li riba smrdi od glave ili od repa, možete se uveriti i sami.

KAKO TO RADE BRITANCI
U velikom, normalnom svetu svaki podatak o privatnoj imovini je dostupan najširoj javnosti, da ne govorimo o onima kojima su ti podaci neophodni zbog posla kojim se bave. Dezinformaciju da je tamo privatna imovina maksimalno zaštićena, ovde kod nas šire uglavnom oni koji imovine imaju na pretek. Međutim, u Velikoj Britaniji su kompletan katastar stavili na Internet, a pojavio se čak i sajt na kome možete saznati koliko je koja kuća, stan ili već neko imanje plaćeno i koliko je promenilo vlasnika u poslednjih pet godina.