Vozanje za sve pare

Nepokriveni putni troškovi Gradske uprave u tri poslednje godine iznose preko pola miliona dinara, otkrila je interna istraga u lokalnoj administraciji. Ova suma mala je samo na prvi pogled jer ukupni putni troškovi godišnje iznose oko 700.000 dinara, plus skoro četiri miliona za benzin

U Gradu nemaju potpunu evidenciju ko sve ima pravo da se vozi o trošku poreskih obveznika, ali su uspeli da uđu u trag onima koji su podizali dnevnice i novce, a da to nisu pravdali odgovarajućim računima. Zakonske odredbe vezane za ovaj posao kažu da je svako ko podigne neke pare sa državne blagajne dužan da u roku od 48 sati po okončanju posla za koji je podigao novac ima obavezu da trošak pokrije računima, što ovde nije bila uvek praksa.

LjUBIĆEV ULTIMATUM

No, besparica je naterala gradske vlasti da se pozabave štednjom, pa je u pokušaju da se ona sprovede otkriven ovaj novčani „manjak“, zapravo anomalija u radu dosadašnjih vlasti, koje nisu mnogo marile za „sitne pare“, i koje su javašluk i politiku „naši smo si“ uzele kao jedini i valjani način ponašanja. No, sada para nema ni za osnovno, pa se neko setio da vidi kroz koje se sve one rupe rasipaju. Priča se da je načelnik Gradske uprave Nebojša Ljubić ultimativno zahtevao da se dužnicima odbije od plate novac koji su potrošili bez pokrića, pa se narod rastrčao na sve strane ne bi li našao neki zaostali račun. Do danas dužnici su što računima, što direktnom uplatom, uspeli da izmire preko 80 odsto duga, ali činjenica da zakon rado krše oni koji su tu da ga sprovode dovoljno govori o atmosferi koja je vladala u vranjskoj lokalnoj vlasti. Sudeći po periodu dugovanja tamo je svako, a ne samo radnik lokalne uprave, mogao da podigne pare za putne troškove i da posle za to nikome ne polaže račune. Neki su to koristili i više puta, pa je spisak dužnika podugačak. Na njemu ima bar pedesetak imena, od kojih su neka sa velikom politikom težinom. (vidi okvir).
Zloupotrebama vlasti, ovde kao i u čitavoj Srbiji, nikad kraja, ali se to nekada radilo mnogo elegantnije. Na primer, kada predsednik opštine ide na neku gostujuću utakmicu Dinama, izmisli se poseta, kao sasvim slučajno, tom gradu. Ili, kada službeni auto ide na skopski aerodrom da dočeka suprugu visokog banjskog funkcionera, izmašta se neki inostrani seminar, i šunela. Ali, to je očigledno uzelo maha, pa je blagodet nepokrivenog putnog troška došla i do mnogo sitnijeg kadra. Kako im niko nije tražio da potrošene pare opravdaju, priča je dobila zamah i došla do rečenih 525.160 dinara dugovanja.
Načelnik Gradske uprave Nebojša Ljubić priznaje da je lokalna vlast neka vrsta „doziranog javnog servisa“ za pokrivanje prevoza mnogima kojima je on neophodan. Tu su humanitane i sportske organizacije, tu je SUBNOR, kulturne institucije, očigledno i zaslužni pojedinci (vidi okvir). No, to tako očigledno više ne može, pa je unekoliko promenjen i način odobravanja prevoza zainteresovanima.
– Uveli smo obrazac sa pređenom kilometražom, kao i podatkom ko je i zbog čega koristio službeno vozilo. Samo na osnovu toga smanjili smo potrošnju za oko 30 odsto. Nema više rada napamet, kada je bilo moguće da između Vranja i Banje ima 50 kilometara. Obustavili smo i pojedinačne vožnje van okruga, tako da sada samo idu vozila sa dva ili više putnika, dok se pojedinačno koristi javni prevoz – kaže Ljubić.
Naravno, i ove novine naišle su na otpor zaposlenih, ali se on ubrzo smirio, jer su izgleda svi ukapirali da udaraju u tvrdo. E sad, putni troškovi u Gradu Vranju imaju nekoliko stavki. Najpre, niko ne može da putuje službenim vozilom bez putnog naloga. Benzin se kupuje posebno, velikom javnom nabavkom za čitavu godinu, i taj posao vodi radnik sektora za javne nabavke u gradu, Stojan Bogdanović. Prema njegovim rečima, za ove svrhe grad je od juna prošle do juna ove godine izdvojio 3.867.100 dinara, za potrošnju od tri do tri i po tone raznih vrsta goriva, ili 299.348 kilometara. To je oko 750 odlazaka za Beograd, ili oko dva puta dnevno, ako se putuje svakog dana u godini.
No, to je samo deo troškova. Za službeno putovanje Grad priznaje pet vrsta troškova – dnevnice, prevoz (ako se koristi neki koji nije u organizaciji Grada), troškove smeštaja, prevoz u javnom saobraćaju i taksi prevoz po potrebi. Za ove razdele Grad troši oko 700.000 dinara na godišnjem nivou, tvrdi gradski šef računovodstva Nebojša Savić.
– Mi uvek idemo ispod službenih dnevnica propisanih zakonom, čak i kada naši ljudi putuju u inostranstvo, kada dnevnice smanjujemo upola – objašnjava Savić, uz tvrdnju da je većina dužnika izmirila svoja dugovanja na osnovu putnih troškova, pa je tako ona suma od pola miliona smanjena za oko 80 odsto.

MIRE U AUTOBUSU

Na ovom mestu logično je postaviti pitanje – ko je dozvolio ovakav javašluk? Grad, kao državna institucija, ima obaveze prema mnogim ljudima, ima i moralnu obavezu da pomogne kad god može, ali ovako ispada da se lagano pretvara u autobusku stanicu sa koje za Beograd ide ko god to poželi. Uostalom, kako bi se moglo dogoditi da je na spisku ljudi koji nisu izmirili svoje obaveze oko putnih troškova bar polovina onih koji ni na koji način nisu vezani za Grad?
Ni to nije sve. Vranje koristi i novi kombi Organizacije Crvenog krsta za masovniji pu, uz svoj benzin. Uz to, prema Ljubićevim rečima, dnevnice za put do Niša se ne isplaćuju, nego se one računaju samo kada neko krene na daleke pute.
I sam spisak dužnika je veoma zanimljiv, jer su na njemu i narodni poslanik, i predsednik Skupštine, i visoki lokalni činovnici, i ministri u gradskoj vladi…
Dok se imalo moglo se, ali sad se više nema, pa se i ne može. Grad je uveo stroge mere kontrole putnih troškova, i iskazao jasnu nameru da u ovu oblast uvede red. Sudeći prema najavma, jasno je da je zloupotrebama državnih kola odzvonilo. Tolika je kriza da će možda i Mire, u bliskoj budućnosti, do prestonice morati autobusom, i to o svom trošku.
– Pravimo sistem. Na svakih deset dana ćemo vršiti rekapitulaciju, ko je šta opravdao a ko nije. Kad pravdanja nema, odbijaće se od plata – obećava Ljubić.
Upućeni u gradska zbivanja kažu da ovakav njegov stav kod podređenih izaziva pravu mržnju, jer su radni vek proveli u sasvim drugom sistemu. Ljubić nije u maloj opasnosti, jer je ovo već treći put da „stare snage“ hvata sa prstima u pekmezu. No, upućeniji tvrde da putologiju nisu pravdali većinom ljudi koji su posredno vezani sa Gradom, dok zaposleni, a naročito šoferi, strogo paze da ne upadnu u tu zamku.
I tako, još jedna teška zloupotreba, bar sa moralnog stanovišta, izneta je pred lice javnosti. Ma kako skroman, ovaj kanal za prebacivanje državnih para u privatne džepove mogao je da se koristi godinama, i da neko od toga sasvim lepo profitira. No, i bez toga, ima pitanja koje prosto vape za odgovorima. Naime, ako se ovako ponašaju oni koji su tu da štite zakon i zakonitost, ko će običnog građanina da zaštiti od čuvara zakona? Ili, kada će jednom gradski moćnici da budu svedeni na pravu meru?

SPISAK DUŽNIKA
Spisak dužnika za putne troškove je podugačak, a neke sume uopšte nisu naivne. Zanimljivo je da na njemu ima i ljudi koji ni na koji način nisu povezani sa gradom, kao što je recimo Predrag Kostić, koji je još pre neku godinu podigao iz gradske kase 6.000 dinara. Maja Jović, dugovala je 6.000 dinara, a njen šef, predsednik Skupštine grada Slobodan Stamenković nije opravdao 6.500 dinara. Veliku sumu nije uspela da pokrije ni ranija sekretarka Skupštine Marina Stojanović, koju duže sa 20.300 dinara, a od 2007. troškove od 20.000 dinara nije pravdao ni raniji potpredsednik Skupštine Dušan Aleksić. Ipak, pravi rekorder među dužnicima je narodni poslanik Radoslav Mojsilović, koji za 2006. i 2007. godinu ima dug od oko 40.000 dinara. Da pravila nema, pokazuje i podatak da istu sumu duguje i izvesni Nenad Knežević. Tu su i lokalni ministri ekologije i kulture, Nela Cvetković, koja duguje 9.300 dinara, i Zoran Najdić, koji nije opravdao 2.600 dinara. Pomoćnik gradonačelnika Boban Stanković vodi se po dva osnova, oba po 5.000 dinara. Na kraju, od poznatijih tu je i Alberto Isimović iz Romske kancelarije sa 5.000 dinara.

VOZNI PARK
Prema rečima načelnika Ljubića, gradski vozni park je sve pre nego impozantan. Jedini pristojniji auto je „oktavija“ koju koristi gradonačelnik Stojčić, a tu je i nešto novija „zastava 10″, dok je „audi“ već, prema načelnikovim rečima, prešao pola miliona kilometara za 15 godina.
– Ostalih desetak vozila su „zastave101″, koje su u veoma lošem stanju zbog dugogodišnje upotrebe. Grad poseduje i džip, poklon „Lekara bez granica“, a Komesarijat za izbeglice poklonio je Vranju i jedan veći „hjundai“ kombi. Dva „stojadina“ su potpuno rashodovana, i izbačeni su iz voznog parka – raportira Ljubić.