Postoji ta podela, na neidentifikovane profesore sa jedne strane, a sa druge je uprava Gimnazije i nekoliko profesora oko nje. Najveći problem je nedostatak dijaloga, za koji je uprava škole uvek spremna. Međutim, kad do dijaloga i dođe, on se po pravilu završava tako što se svi napori svode na kritizerstvo i optuživanje bez pravih argumenata
Kraj školske godine izazvao je velike turbulencije u vranjskoj Gimnaziji, i tenzije se nastavljaju i sada, za vreme ferija, usred leta kad im vreme nije. Sve je počelo člankom u „Vranjskim“ pre dva broja, u kome je tretiran slučaj dve profesorke, iz predmeta ustav i sociologija, koje su na popravni ispit ostavile 24 maturanta. Ispostavilo se da je to samo vrh ledenog brega, inicijalna kapisla posle koje su se otvorile dveri najstarije i najuglednije prosvetne institucije u gradu i okrugu, pa je na površinu isplivalo sve i svašta, počev od kriterijuma ocenjivanja, pa sve do međuljudskih odnosa u kolektivu. Da su oni teško poremećeni, pokazalo je reagovanje, već u sledećem broju naših novina, potpisano „profesori vranjske gimnazije“, u kome potpisnici, ma ko oni bili, iznose niz problema u školi, a na meti se posebno našla pomoćnica direktora, profesorka srpskog jezika Vesna ARSIĆ. Ona, međutim, iznosi dijametralno suprotno viđenje cele stvari, u jednom širem kontekstu.
MOĆNI I NEMOĆNI
VRANjSKE: Šta podrazumeva potpis „profesori vranjske gimnazije“ u reagovanju na tekst „Ustavna kriza u gimnaziji“?
ARSIĆ: To može da podrazumeva jedino da su tekst potpisali svi profesori vranjske Gimnazije, njih 60, uključujući i mene, što bi značilo da sam ja samu sebe denuncirala u tom pisaniju. Da li je moguće da svih 60 profesora misle baš na taj način? Sigurna sam, međutim, da je to reagovanje napisala jedna mala grupa nezadovoljnih ljudi. Ono što je meni najviše zasmetalo u tom pismu najmanje je njegov sadržaj; jer, kako kaže sentenca – „nije važno šta neko radi, već kako onaj drugi to razume“. Dakle, izreći onakve optužbe, a ne potpisati se, sakriti se iza kolektiva, to je svojevrsna bezličnost.
Čime je, zapravo, nezadovoljna ta grupa profesora?
– Nezadovoljna je onime što se u Gimnaziji trenutno dešava, odnosno činjenicom što se radi. Šta se to tako „strašno“ dešava? Navodno, uvode se neke novine, reforme, i šta već ja znam, a zapravo – „provetrava“ se staro zdanje, u svakom smislu.
Zašto je to toliko zasmetalo potpisnicima reagovanja?
– Svaka škola mora da ima školski razvojni plan za period od tri do pet godina, nisam ja to izmislila, tako je po zakonu. Po tome je grupa profesora, na čelu sa direktorom Draganom Ilićem, identifikovala probleme koji škode obrazovnom i vaspitnom sistemu vranjske Gimnazije. Pa smo sagledali šta je dobro i ne treba menjati, šta je slabo pa ga treba popravljati, i šta je loše, te ga treba odstraniti. Odlučili smo se za nastavu i nastavni proces, praćenje postignuća i promenu položaja učenika.
Pa u čemu je tu problem?
– Problem je u nedovoljnom razumevanju ciljeva školskog razvojnog programa. Bojim se da je bilo malo spremnosti za saradnju i za sagledavanje realnog stanja u školi. To je za sobom povuklo i odsustvo dijaloga. Škola nema dovoljno visoka očekivanja postojećim stanjem. Nastava često ne predstavlja intelektualni izazov za učenike, ne radi se dovoljno ni sa talentovanim, a ni sa problematičnim učenicima; učenici se ne ohrabruju da preuzmu odgovornost za svoj vlastiti rad, već tu ulogu preuzimaju „moćni“.
Šta bi to konkretno značilo?
– To znači da su neki učenici tokom cele školske godine „moćni“, jer ni roditelji ni profesori ne znaju kako da izađu na kraj sa njima, a na kraju godine, uloge se menjaju – moćni postaju nemoćni, a do tada nemoćni, postaju moćni.
VOLŠEBAN NAČIN
Da li ovime aludirate na kriterijum ocenjivanja, famozno prepravljanje ocena?
– Neujednačenost kriterijuma ocenjivanja je jedan od gorućih problema u Gimnaziji. Tako imamo situacije da će, recimo, jedan učenik imati cele godine peticu, zasluženu isključivo sopstvenim trudom, a onda će na volšeban način njegov drug, koji je nesrazmerno manje učio, imati istu ocenu.
Kako to?
– Svi znamo kako – na kraju godine „nakrcaće“ se moćni i, navodeći kojekakve razloge, ako ih uopšte i navedu, izvršiti pritisak da se ocena prepravi na višu.
Da li je bilo pritisaka i na vas?
– Naravno da jeste. I svako ima pravo da pokuša, a ja mu onda objasnim zašto je važno da dete prihvati ocenu onakva kakva jeste. Nasuprot tome, ta grupa profesora radi obrnuto, ne shvatajući kakvu grešku prave, svim đacima, a posebno onome kome se ocena ispravlja, jer ga za nerad nagrađuju.
Ko tu ima interesa – đaci, roditelji, ili ta grupa profesora?
– Djaci imaju samo štetu, roditelji neku „satisfakciju“, u smislu, eto, učinili smo nešto za svoje dete, a ti profesori imaju interes, da ih „voli grad“, da imaju „prolaz“ kod lekara, sudija, političara.
Na osnovu do sada izrečenog, da li postoji podela u kolektivu, i po kojim osnovama?
– Postoji mala grupa ljudi, njih desetak, i „ostali“; to su oni „tihi“, koji se ne izjašnjavaju javno, i rade svoj posao, mnogi i dosta kvalitetno. Postoji ta podela, na neidentifikovane profesore sa jedne strane, a sa druge je uprava gimnazije i nekoliko profesora oko nje. Ono što je najveći problem, to je nedostatak dijaloga, za koji je uprava škole uvek spremna. Međutim, kad do dijaloga i dođe, on se po pravilu završava tako što se svi napori svode na kritizerstvo i optuživanje bez pravih argumenata.
Šta to tim za razvojno planiranje škole radi, što izaziva gnev grupe profesora?
– Radi upravo ono što mu je i u imenu sadržano. To očigledno nekima ne odgovara, menjanje ustaljenih navika. A sve je počelo praksom obilaženja časova, ne da bi se „lovile“ eventualne greške profesora, već da se uspostavi dijalog, da vidimo kako kvalitet nastave može da se unapredi. Ova grupa nezadovoljnih profesora je to shvatila kao neku vrstu „unutrašnje kontrole“, ne shvatajući da je cilj toga da svaki profesor sam sebe preispita i da se osnaži sopstvena odgovornost.
Kako đaci reaguju na celu situaciju?
– Adolescenti su uzrast sa neverovatnim osećanjem za istinu i pravdu. E sada, kada se na kraju godine onako „istumbaju“ ocene, koju mi to poruku kao vaspitači šaljemo đacima? A ono što adolescent nikako ne prihvata, to je nedoslednost, nepravednost i dosada.
Kako prevazići očigledne probleme u vranjskoj gimnaziji?
-Neka svako pođe od sebe, i neka se zapita – šta je mogu da učinim da do pravog dijaloga dođe? Sigurna sam da nam je svima stalo škola bude što kvalitetnija. A do toga se dolazi prevazilaženjem ličnog i dostizanjem profesionalnog. E upravo to, profesionalno, to vranjskoj gimnaziji najviše fali u ovom trenutku.
ČEKAJUĆI GODOA
Vranjske: U reagovanju potpisanom sa „profesori vranjske gimnazije“, naročito ste vi na meti potpisnika, jedino se vaše ime eksplicitno pominje. Zbog čega ta odioznost prema vama?
Arsić: Ne želim da se branim od nekoga ko nije imao dovoljno hrabrosti ni da se potpiše ispod svog mišljenja. Navešću samo deo obrazloženja direktora Gimnazije, povodom mog imenovanja za pomoćnika: „Rigorozna je i krajnje principijelna u odbrani dobro organizovanog života i rada u školi; stručno i na zavidnom nivou vodi poverenu joj nastavu“.
Ipak, kao odgovor, citiraću deo mog uvodnika iz školskog lista „Gimnazijalac“, a oni će se u tome prepoznati; ovo je ujedno i moj poziv njima: „U Beketovoj drami `Čekajući Godoa` glavni junaci, Estragon i Vladimir, pozivaju jedan drugog da krenu: `Hajdemo, hajdemo`. U zagradi ispod njihovog dijaloga Beket dodaje: `Ne miču se s mesta`. Neverovatno kakva istovetnost sa vremenom u kome živimo. Sa svih strana čuju se povici šta će ko da uradi da nam bude bolje u porodici, na poslu, u školi, u državi. Na kraju se sve svodi na tapkanje u mestu. Zar smo toliko nemoćni da se pokrenemo? Zar smo toliko nemoćni da se opredelimo za ono što `vuče` napred? Jesmo! Nemoćni smo jer očekujemo od drugog da radi umesto nas. Nemoćni smo jer pomalo lažemo, pomalo varamo, pomalo govorimo istinu. U toj igri sa lažima i istinom izgubili smo osetljivost za nju. A jedino držeći se istine krenućemo napred. Drugog puta nema. Hajdemo!“
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.