Jedna noga u cipelu, druga u opanak

Eko Taxi Vranje

Jedna noga u cipelu, druga u opanak

Selo u kome su snimani glavni kadrovi „Nečiste krvi“ danas je skrajnuto od ostatka sveta



Stropsko je selo jugozapadno od Vranja, skrajnuto između Bunuševca i Dubnice. Od Bunuševca deli ga Dapčevac, dolina i utrine, a od Dubnice Stropačka reka.
– Stropsko je staro selo i više puta je naseljavano. Ako nam je crkva „Sveta Petka“ iz srednjeg veka, onda su tada došli i prvi naseljenici. Sadašnje starosedelačko stanovništvo datira iz 19. veka. Moja Lažojska familija je tada došla iz Neradovca – priča o svom selu Aca MITIĆ, bivši radnik „Jumka“, sada poljoprivrednik.
Kuće od kerpiča, sa izraženom turskom arhitekturom, građene su pored reke.
– I danas postoje, to je sada donja mahala. Gde vidite da je uraslo u travu i katanac na kapiju, to znači da su domaćini pobegli u Vranje ili neki drugi grad. Bežalo se u fabrike, u potrazi za boljim životom jer Stropsko je imalo veliku manu – nije imalo vodu – navodi Jovica STAMENKOVIĆ Saglamac.
Selo je do početka šezdesetih bilo u usponu, svaka kuća bavila se stočarstvom i poljoprivredom. Belela su se polja od Dapčevca do Gornjeg Neradovca od stada ovaca. Bilo je i bikova, krava, konja, svi su gajili svinje, kokoške, ćurke. Radilo se složno, a u nedelju i dane praznika odmaralo, veselilo se uz svadbe i krštenke. Po ovcama su u celom kraju bili poznati: Pera, Djoša i Boško Lažojski i Todor i Ratko Jazovski.

ODE U ZAPEĆAK

– Selo je napredovalo dok je prolazio pazarni put koji je povezivao Bujanovac i Vranje preko Vrtogoša i Bunuševca. Kolone sa volovskim kolima, natovarenim raznom robom prolazile su ovuda. A onda rešiše da se put zatvori i gradi novi, Dubnički. Korist od toga ima Dubnica, a Stropsko ode u zapećak. Put je bio od kamena i gradio se kulački. Oporežu te koliko kamen treba da doteraš i ideš familijarno u planine i kluči, ručno sa lozovi. Gledalo se ko koliko volova ima i prema tome se određivalo koliko kamen mora da doteraš. Potom potpadosmo pod Dubničku mesnu zajedicu i tu nam dođe kraj. Oni su vukli samo za svoje selo, uripiše u vlast i kako kažu tako mora da bude. Dubnica poče da cveta, dobi novu školu, a mi kao da u zemlju propadosmo. Kad nisi pored put kao da ne postojiš. Tvrdim da mnogi ljudi u Vranju ne znaju gde je Stropsko – ističe Svetislav MITIĆ, Tisa bunardžija.
Mladi su izlaz nalazili u zapošljavanju u „Jumku“ i „Simpu“. Tada su mnogi otišli u grad, tamo napravili kuće. Selo je, kako kažu, bilo polutansko, jedna noga bila je u cipelu, a druga u opanak. Radili su u fabrike i bavili se poljoprivredom. Plate su bile dobre, u selu su proizvodili za sebe. Preostajalo je para tako da je, uz kredit, mogla da se izgradi kuća u Vranju.
– Dok su radile fabrike živelo se na visoku nogu, išlo se i na odmor u Grčku, a kad su se zatvorile provod je postao odlazak do prodavnice da se uz pivo priča o „žalu za minulim vremenima“ – kaže Tisa.
– Vraćaju se stari, da oslobode mesto deci u kućama ili stanovima u Vranju. Bave se ovde poljoprivredom, rade kao da imaju dvadeset godina, al ima za njih i decu da ponesu u torbi kako bi olakšali život u gradu. Mi koji smo ostali u selu, a mladi smo, radimo i danju i noću da bismo obezbedili što bolji život. Imam kombajn, ali da ga osposobim pred žetvu moram da prodam dva bika. Žanjem po okolnim poljima, neko plati, nekog čekam i pare se vrte u začaran krug. Radim sa roditeljima njive, imamo 30 svinja, krave, kokoške, ćurke. Imamo baštu. Ispada sve imamo, a kad se okrenem oko sebe – nigde ništa. Od kako svane pa kasno do mrak radim, kad dođem mrtvosan jedva gledam da legnem. Odmorim se kad su praznici – ističe Sveta NOCIĆ, poljoprivrednik.
– Ulagati u stočarstvo danas je prava lutrija. Kao na loto – jedan dobija a svi ostali izgube. Ja sam među onima kojih je puna Srbija. Uzeo sam kredit od 12.000 evra i sagradio štalu, imao tri bika, dve prasne svinje od preko 200 kila, deset prasca, kokoške, 750 bale seno. A onda dođe nesreća, zapali se bagremljak u Gložje na oko 800 metara od moje kuće. Pa kad dunu vetar, za pet minuta, kako je širina, dođe do moju kuću. Dok dođoše vatrogasci izgore štala i stoka. Uspesmo da spasimo kuću, inače sad bi bili izbeglice. Sedim pored ruševina zgrade, em šteta, em kredit. Ko da me sagleda, samo mogu da se udaram u glavu i da skrenem. A šestoro nas je u kući i sve to treba da se ishrani i izvede na put – priča Momir MITIĆ, poljoprivrednik.

IGRANKE U KAPELU

Selo nema školu, nema zadružni dom, pored puta je koš i omanje zemljano igralište gde deca provode vreme baveći se sportom.
– Prigradsko smo selo, a za nigde nismo. Nekad je bilo igranki, dovedemo po pet muzičke bande, pa duri zemlja se trese. Momci, devojke, vrije na sve strane. Svadba u svaku nedelju. Počne od subotu pa se završi sa blagu rakiju u ponedeljak. Sa muziku se kanila svaka kuća i svi su dolazili. Donesu poklon, vršnjik, kanače ili šerpu, ko koliko je imao, nije se gledalo. Obavezno donesu đuvečku, pečenu kokošku i litar rakije. Danas, deca se slabo rešavaju na ženidbu i udadbu, ako se uzmu treba da se obese o vrat roditeljima. Niko ne radi jer posla nema, od poljoprivrede četvoročlano domaćinstvo ne može da živi. Kad sve sabereš i oduzmeš, koliko si uložio i koliko će dobiješ ispadne nula, a nekad i manje – kaže Jovica.
Gornja ili Nova mahala je građena u novije vreme i nalazi se pored asfaltnog puta koji ulazi u selo. Asfalt je stigao do ulaza u stari deo sela, a odatle su putevi zemljani. Onaj blizu crkve u donjem delu izrovan je od bujica.
Vode je nekad Stropačkom rekom teklo u izobilju, ali vremenom bilo ju je sve manje.
– Dok je bilo vode u reci, koja je nastavak Soderačke reke i čija snaga dolazi iz Čestelinskih planina, u selu je radilo bez prekida šest vodenica. Sva sela u okolini dolazila su da melju žito na Saglamskoj vodenici sa dva kamena. Vodu za njive i bašte vadama smo dovodili iz reke. Muku smo imali sa bunarima. Voda se pojavljuje na velikim dubinama, mora da se buši više puta da se dođe do žice – kaže Svetislav.
Ali, vode iz Čestelinskih izvora bilo je sve manje.
– Jeste da je voda omalila, a kad je tako ko će da ispadne grbav? Seljak iz Stropsko! Pošto reka prvo prolazi kroz Soderce oni gu odvrnev i kod nas presuši. Dok je bio Kosta Nedeljković Lažojski, mogli smo da se nosimo sa soderačke nedokazane lejke. On je znao da ode gore, da ih ubedi da se napravi red i da svi imamo korist – priča Jovica.
Dobili su vodu sa gradskog vodovoda prošle godine. U poslednji čas, kažu.
– Stropsko ima puno dece i to je dobro. Dok nije stigla gradska voda samo smo na jedno mislili: da li će potrujemo decu od bunarsku vodu koju smo pili. Ko god da ju je odneo na pregled rezultat je bio isti: hemijski neispravna. A naravno da je neispravna jer deponija koja se proteže od Bunuševca do nas upropasti sve – kaže Mitić.
Za vodu iz reke postoji rešenje, kažu meštani, ali nema podrške od vlasti u Vranju.
– Trebalo bi da se pregradi reka i napravi manja akumulacija u kojoj bi se voda sakupljala zimi kada nadođe reka, a koristila leti. Tada bi njive i bašte ozelenile, a ne kao sad – gledaš u nebo i moliš se, čas da pada čas da ne pada kiša – tvrdi
Žitelji Stropskog ponose se crkvom „Svete Petke“, koju su obnovili i održavaju ju je redovno. Hramovna slava je 8. avgusta i tada se iz sela i okoline okupi mnogo ljudi.
– Tada se kolja kurban za zdravlje, ovca redovno. Založi se kazan i ima hrane za sve dobronamernike. Naša crkva je iz Srednjeg veka, pročujena je u okolini i ljudi je posećuju zbog muke i nevolje. Dolaze stalno, i danju i noću da zatraže pomoć od Svete Petke. Stara kapela je oštećena u bombardovanju i dobili smo nakdnadu u novcu. Sa tim novcem, uz pomoć crkve i ljudi, prošle godine napravismo novu kapelu. Davao je ko je koliko imao i svima neka je bog na pomoć. Pošto nismo imali nikad zadružni dom niti bilo kakvu državnu prostoriju za okupljanje, kapela nam je sve. I ranije i sada održavamo u njoj sastanke, a mladi organizuju igranke – priča Dobrivoje STOŠIĆ, penzioner.
Stropsko je pitoreksno selo, sa novim kućama, nalik vikendicama, ali i starih više od 200 godina, od kerpiča pokrivene ćeramidama. Vole kad im neko dođe u goste. „Gost je na prvom mestu“ kažu.
– Dok je kuća bila pod jedan jeram (domaćin u zadrugi) niko nije smeo da javno iskaže netrpljenje prema bližnjem, danas kada svako vuče na svoju stranu ne znaš ko s kim govori. Ali, valjda je tako pisano – kažu meštani Stropskog.


KAKO JE U STROPSKOM SNIMANA „NEČISTA KRV“
Selo Stropsko poznato je po tome što je većina scena iz filma „Nečista krv“ snimljena u dvorištu i staroj porodičnoj kući Stojana STAMENKOVIĆA Saglama.
– Kuća je starinska, pravljena u tursko doba. Ne samo kuća, već i pomoćne prostorije, štala, kazanica, i to sve pored reke. Išla je filmska gungula više od mesec dana. Snimljena je svadba, gazda Marko je ženio sina sa Sofku, i ostalo. Nagleda se na sve. Blago si im na glumci. Stole (Stojan Stojčić, reditelj) tera ih po dušu, a kad završe sa muziku osvanu. Bože, što se je popilo. I mi seljaci pijemo, ali na glumci kapu skidamo. Rade Šerbedžija ćutljiv neki čovek, pričali smo samo kad je pijan, a nikad nije bio trezan. Ceca Ražnatović, mlada i ubava, smimala je jednu scenu u kujnu, ulegnem i vidim je kako lega na kropmiri. „Daj ruku“ – vika – „ne mogu da se dignem, rasturiše me na ove krompire“. Smejem se, podigna je, a smeškam se i mislim kako li gu rasturiše. Jedna glumica došla i muze kravu, a Rade joj se zabija među noge, da l` je bio film ne znam, al` na mene mi beše mnogo čudno. Obilazim sam noću kuću, dvorište, popiju mladi, pa besni da ne naprave neku štetu. A ono, šteta meraklijska. Polegali na sve strane, a noge u vis na sve strane. Pa noću trčiv do reku, trčiv do kuću. Jedev, pijev, trube i goč ne prestaju, igraju u dvorište, kolo golemo. Pa, ponovo trk u pomračinu. Kad se sve završi mislim si: sve je to film, svi odigraše najbolje uloge, a ti Stole beše stražar. Držao si im sveću da ne pogreše u onu rabotu. Ma, pušti lakardije – vikam si – obećaše kuću će održavaju da bude kao spomenik za turisti. Evo, održavaju je, samo što ne padne – priča Stamenković.

HRVAT ILI SRBIN
Snimanje filma Nečista krv završeno je 1996. godine, a neke od glavnih scena snimane su u porodičnoj kući i dvorištu Stojana Stamenkovića Saglamau Stropskom. U ulozi Sofke bila je Bujanovčanka Maja Stojanović, do tada anonimna studentkinja, Gazda Marka igrao je Rade Šerbedžija, Efendi Mitu Ljuba Tadić i Agima Meto Jovanovski. Svetlana Ceca Ražnatović je igrala Koštanu, ali uoči premijere sve njene scene bile su izbačene pošto je film pre toga pregledao Željko Ražnjatović Arkan, koji sa Cecom nije imao ništa u vreme snimanja filma. Legenda kaže da se „komandantu“, nimalo nije dopala uloga njegove drage, a iz priča mnogih meštana Stropskog može se samo naslutiti zašto šta je to što je pogodilo Arkana.
– Oko Cecu su se svi oblizuvali, kako mačke oko slaninu. A ona ubava, pucka. Kao grojze za odabir, ne može da dođe do svakoga. Rade je druga priča. Naiđe on, a mi mu spremimo klečku. Pošto je Hrvat, a tad u najveće besni rat, ocepimo kasetofon do dasku i ide: „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“. On se mršti, klima nešto s glavu i vrati se dole gde se snima film. Mislimo, nerviramo ga, će crkne od muku. Posle, neko nam reče da je Srbin. E, sad ko je koga pojebao, ne znamo – pričaju žitelji Stropskog.

PROFIL
Broj stanovnika po popisu iz 2002.: 186
Broj domaćistva: 53
Prosečan broj članova domaćinstva: 3,51
Nadmorska visina: 409 m
Familije: Lažojci, Cekini, Saglamci, Jazovci, Krševljani, Banjalici, Njeknjorci.



  • Ostavi komentar