Svetska kriza, nane tarja

Eko Taxi Vranje

Svetska kriza, nane tarja

Pitaš, novinare, zašto sedim ovako sam, pred fajront, s pola metar vinjak pred mene? I zašto si pričam sam sa sebe? Ne, ne, ne pravim kuću, i ne tražim žiranta, druga je muka… Ono, jedna li je? Kum i starejko nisam bio, pu pu pu, daleko bilo, a gajle kolko oćeš… Pare nemam, novinare, pare bre, a znaš kako kaže stara vranjska poslovica : na siroma tatka ni deca čes mu nemaju.
-A imao sam si ušteđevinu, za zlu ne trebalo, vrtešem tu neke dve iljade evra; kad, jedan dan, otprilike prošlu godinu u ovo vreme, dođe komšija mi, kvekna na stolicu, komšijo, oćeš kafu, rakiju, lepo s njega živimo. Kad ti se on razrova – kakva kafa i rakija, crni komšijo, sulimen mi daj, sulimen! Ovolike sluze, krokodilske, ja brgo, ženo, šećer i vodu, ispuštimo komšiju, će mi pandrkne tu u sred kuću, što da mu pravim. Dođo, kaže, mili komšijo da se oprostimo, evo spremio sam onu dedinu mi štringlu konopac, da zakitim dud! Aman bre, komšijo, što je muka, pol`k, će rešimo, nemoj se besiš, molim ti se, kazuj što je, imaš deca, na tebe ako ti je dokurčilo, misli na nji`, što će oni bez tebe, tako umejatnoga?!
-Kako mu to reko, novinare, komšija ofisna. Grabna ono staklo rakiju, navali ga kao da mu je božemeprosti poslednje, dve faćke na eks popi. Dobro, kaže, komšijo, što si mi deca spomenao, zbog nji` sam i došo, jedino ti što me razumeš. Za mene, kolaj rabota – daj mi leb i vodu, i pola kilo rakiju dnevno, ali što s oni odrevci? Kršenu banku nemam, a treba da pođu u školu, nemaju ni knjige, ni ranci, ni nike patike, ima, kažu, celo odelenje da nam se smeje. Još pa žena mi zaluči – tako, deca, tako, pa pitajte tatka ko će vas školuje, udruženje kafedžija li?! Ja deset godine nemam ni aceton da kupim, da skinem ovaj lak što sam još za venčanje namazala, od njegovo pusto pijenje! A sve laže, komšijo, barem ti me znaš…
-Dobro, reko, što ti treba, ako mogu da pomognem… Možeš! izbulji belci komšija, onomad mi na onu londžu reče da imaš dve iljade evra! Daj na zajam, odma ti vraćam, našo sam kupca za ono njivče pored Maravu, što ga deset godine prodavam! Žena mi otuda krivi usta, seva s oči, da mu ne davam, ali ja, kakav sam duševan, ne moga da ga odbijem, dado mu, ugrozi si bračni odnosi.
-Kad posle, komšijo, prodade li njivče, kamo one pare, on te će vratim sutra, te prekosutra, pa ispade malo sutra. Nađo se i ja u razvalicu, svetska kriza, nane tarja, ku`ću šta ću, tužim komšiju sudu.
-Odemo na sud, komšija se zbrao kao dve pare u kesu. Pita sudija – jeste vi pozajmili novac od privatnog tužioca? Kad ti komšija ripna, pa pade na kolena, pa poče da se krsti i metaniše, reko sad ima da se zakune u sve najmilo da me nikad nije video u životu, a kamoli uzeo neke pare od mene. Ne! Kleči komšija i blagosilja me, taj čovek, kaže, moj dobrotvor, da nije bio, moja deca sad ne bi imala knjige za školu, ni nike patike, a i ja ne bi imao za dnevni tain rakiju! Sve neka mu je živo i zdravo, da mu se vrati na sreću i na radost!
-Dik se bre! podvikna mu sudija, ovo nije crkva ni džamija, da mi tu metanišeš, nego odgovaraj, uzeo li si pare od dotičnoga? Ovaj opet na kolena, krsti se i blagosilja me, uzeo sam, kaže, kako da nisam, ruka da mu se pozlati na tužitelja! Pa će vratiš li pare, pita ga sudija. Bože, sudijo, da li si kršten, će vratim, kako neću, iščuđuje se on. Pa kad? Pa kad imam, kaže, kad se zamelja. A kad će imaš? Pa tu, za neko vreme, kad utopim ono njivče…
-I sudija me gleda, širi ruke, piši, kaže na onu daktilografku, postupak se obustavlja, dužnik se pred sudom obavezao da vrati dug, a troškovi suđenja padaju na teret tužitelja, takav je zakon. Čekaj be, stani, u zakon mu se ne našlo, dokle sve na moj teret, pa ja li sam magare, i to ne obično, nego ono u kal, a zna se što se radi s njega. Bud mi uzede pare, bud ja da plaćam što ih tražim?! Sreća što i kamatu komšija ne zaiska, i to bi mu dosudili!





  • Ostavi komentar