Avione, slomiću ti krila

Eko Taxi Vranje

Avione, slomiću ti krila

Naša generacija nije zapamtila maturu kao jedan od najvažnijih i najlepših događaja u životu, kao jedan završen čin mladosti, već po tome što smo maturske diplome primali pod sirenama za uzbunu od vazdušne opasnosti; osećam se nekako uskraćenim, i kada bi to nekako moglo, želeo bih da mi oni koji su ih oteli, vrate ta tri meseca



Te, 1999. godine, u Beloj kući u Vašingtonu izbila je afera Klinton – Monika Levinski, pa su maštoviti Srbi Ovalni kabinet predsednika SAD prekrstili u „oralni kabinet“; Nobelovu nagradu za književnost dobio je nemački pisac Ginter Gras, što je izazvalo gnev „patriotskih“ Srba, koji su ga, zbog njegovih javnih nastupa povodom krvavog raspada SFRJ, žigosali kao „osvedočenog neprijatelja nebeskog naroda“; umro je Franjo Tuđman, predsednik i ratni poglavica Republike Hrvatske, što je pak izazvalo veselje u pomenutim srpskim „patriotskim“ krugovima; no, sve što se te godine desilo, bledi pred okrutnim bombardovanjem tadašnje SRJ od strane NATO alijanse, čije se posledice osećaju i danas. U tim uslovima, maturirala je generacija vranjske gimnazije 1999, pa sebe zovu „maturanti pod bombama“. Pre samo koji dan, ova generacija je proslavila desetogodišnjicu mature, koju su doživeli kao onu prvu, inicijalnu maturu, s obzirom na okolnosti u kojoj su je slavili.

„CAR“ PARK

-Mi smo poslednja generacija – kaže Aleksandar MIHAJLOVIĆ – koja je imala alternativu, za sve; mogli smo da biramo šta ćemo da slušamo, kuda da izađemo, šta da obučemo… Sada je sve to uniformisano u stilu „Zvezda Granda“.
-Ne samo alternativu – nadovezuje se Danijela PEŠIĆ – nego i inicijativu, najviše u smislu druženja; uvek bi se našao neko da organizuje žurku. Sada, to se svelo na male grupe ljudi, koje nemaju bogznakakve sadržaje, obično su to „trač-parti“.
-Ja bih pošao od samog početka – kaže Dušan BOGDANOVIĆ – većina nas je rođena 1980. godine, kada je umro Tito, i sve kasnije političke i društvene nedaće pratile su ovu generaciju kroz ceo život, pa i dan danas. Ali je generacija imala želju i volju da živi bolje; koliko smo uspeli u tome, saldiraćemo na 50 godina mature.
-Bili smo složna generacija – kaže Slaviša STOJKOVIĆ – kad je trebalo da se uči, učilo se, kad je trebalo da se beži sa časova, bežalo se, kad je trebalo da se bori, da se protestuje, i to smo umeli.
Odista, ovu generaciju, kroz njeno odrastanje i sazrevanje, nije promašio ni jedan maler u „blagodetima“ novije srpske istorije: 1987. Sloba je preuzeo vlast u Srbiji, pa su od 1990. počeli ratovi, došla je famozna 1993, sa katastrofalnom inflacijom („kada smo od dinara morali da pravimo tri“, kažu), pa serija masovnih demonstracija i protesta širom Srbije i, kao kulminacija, NATO bombardovanje. Ipak, ova žilava generacija prebrodila je sve ove pošasti, i sada sebe smatra uspešnom i ostvarenom – oko 70 posto njenih pripadnika završili su fakultete koje su izabrali, 20 posto je pri kraju, a i ostali su se nekako dobro snašli.
-U naše gimnazijsko vreme – kaže Aleksandar – otvoreno je nekoliko važnih gradskih kafića, „Tropikana“, „Zombi“, „Top kafe“, „Kafe kafe“… Tu se sedelo, a odnos sa profesorima je bio takav, da smo mogli da im kažemo gde mogu da nas nađu, ako im zatrebamo. Svakog petka, obavezno je organizovana žurka u staroj pekari.
-Rođendani su – seća se Slaviša – slavljeni u lokalu kod Bobana Rusa, sve je bilo u najboljem redu. Samo jednom, neko je iz šale naprskao suzavac u toaletu, ali je efekat bio neočekivano jak, da smo morali da istrčimo iz lokala, ali ne samo mi; toliko se proširilo, da je i Rusova porodica usred noći morala da se evakuiše iz kuće.
-Bili smo – kaže Dušan – limitirani i novcem i vremenom; od ponedeljka do četvrtka nema izlaska, petak i subota do 12, uz teške muke do jedan noću.
Kakav je muzički ukus imala generacija 1999? Kažu, slušao se „Van Gog“, EKV, „Deca loših muzičara“, „Riblja čorba“, Dino Dvornik, pojavio se „Prljavi inspektor Blaža“… Od stranih bendova „Red hot čili pepers“, „Aerosmit“, „Gans end rouzis“, „Metalika“, „Nirvana“, rok klasika… Narodnjaci su bili prava retkost, obično pri kraju žurke, ili na ekskurzijama, u trenucima opuštanja.
-Prva smo generacija – kaže Aleksandar – koja nije išla u legendarnu Ćošku, jer je već bila ruinirana. Ali, zato je park bio „car“. Svako je imao svoju klupu, i tačno se znalo gde koga možeš da nađeš. Tragično preminuli Žikica Ničić i ja, znali smo da krišom natočimo balonče komenjaka iz podruma mog deda-Acka, i nosimo ga u park, da podelimo sa društvom.

ŠIZELA I MIRELA

-Bili smo tek druga godina – kaže Dušan – i kao generacija nismo zapravo znali šta hoćemo, ali smo sasvim jasno znali šta nećemo. Gimnazija je tada, prvi put posle bugarske okupacije u Drugom svetskom ratu, protestovala protiv vlasti i bojkotovala nastavu na jeziku koji „nije razumela“, što je tada bilo veoma rizično.
-Nismo hteli – kaže Aleksandar – da budemo „crne ovce“, kako smo javno prozvani u Beogradu. A uopšte se suštinski od njih nismo razlikovali, čak smo mi, ovde u Vranju, bili u delikatnijoj situaciji. Posle nas, izašli su i naši roditelji, i deo profesora, kojih se sećamo sa velikim poštovanjem. Oni drugi…
-Nismo zapravo znali šta se dešava – kaže Danijela – ali nam je, iskreno, to dobro došlo da ne idemo u školu dvadesetak dana. Ali, i pored velikih pritisaka, i mi smo bojkotovali nastavu, i učestvovali u demonstracijama koje je vodila četvrta godina, jer smo želeli da se solidarišemo sa njima.
-Nismo mi izašli – kaže Slaviša – da rušimo Miloševića, koga je u drugoj godini srednje škole bilo briga za politiku? Ali, znali smo da moramo da pružimo podršku starijim kolegama, i studentima, jer ćemo sutra i mi biti studenti i građani ove zemlje.
Ali, sve je to bila dečija igra u poređenju s onim što je nastupilo marta 1999, maturske godine ove generacije. Cinično nazvani „milosrdni anđeo“, NATO, besomučno je bombardovao šta stigne po Srbiji, pa je generacija, umesto škole, kafića, žurki i mladalačkih ljubavi, tri meseca živela po podrumima i skloništima, na relaciji „šizela – mirela“, sirena koje su označavale početak i kraj vazdušne opasnosti.
-Maturirali smo pod bombama – kaže Aleksandar – kraj našeg gimnazijskog školovanja bio je svojevrsna „kolateralna šteta“. Pa ipak, kad je sve prošlo, i na to se gledalo sa vedrije strane. Naš drugar je celo prvo polugodište vukao keca iz jednog predmeta, i tu nisu pomagale nikakve molbe i urgencije; profesorka se bila zainatila da ga ostavi na polaganje, i govorila mu je: „Ti ćeš da dobiješ dvojku iz mog predmeta znaš li kad? Kad dođu Nemci sa drvenim puškama“! A oni dođu, ali sa bombarderima. Kad je prošao onaj užas, svima su na kraju dali po ocenu više, te i taj dobije dvojku iz tog predmeta. I na maturskoj večeri, malo naćefleisan, prilazi on onoj profesorki, i kaže: „Nije trebalo ono da mi radite, vidite li šta sam sve morao da organizujem za jednu dvojku“?
-Poslednja tri meseca – kaže Danijela – nismo išli u školu, grmelo je svuda okolo. Na matursko veče smo otišli kao na običan izlazak u grad, niko nije imao onaj pravi osećaj slavljenja mature, ulaska u zrelost. Nismo imali bukvalno ni šta ni gde da kupimo, da se doteramo, pravo iz podruma smo otišli u hotel na proslavu.
-Poražavajuće je – kaže Dušan – da naša generacija nije zapamtila maturu kao jedan od najvažnijih i najlepših događaja u životu, kao jedan završen čin mladosti, već po tome što smo maturske diplome primali pod sirenama za uzbunu od vazdušne opasnosti. Osećam se nekako uskraćenim, i kada bi to nekako moglo, želeo bih da mi oni koji su ih oteli, vrate ta tri meseca.
Dobra je ovo, i borbena generacija; pred njom je sve vreme ovoga sveta, nadvladaće oni i manje probleme, nego što je bilo bombardovanje. Ta tri meseca neka shvate kao svojevrsnu investiciju, jer je još Niče rekao – „ono što te ne uništi, ojača te“.


PROFESORI
Generacija vranjske gimnazije 1999. rado se seća svojih profesora.
-Matematičara Dmitra Stojanova, izuzetnog pedagoga i čoveka, zvali smo „tata Mita“ – kaže Danijela – on je bukvalno znao sve što se dešava u generaciji; i ko gde ide, i ko se s kim zabavlja, i zbog čega neko nije došao u školu… I nikada nas nije cinkario roditeljima, pokušavao je, i uglavnom uspevao, da sa nama, učenicima, direktno reši probleme.
-U najlepšem sećanju – kaže Aleksandar – ostali su mi Sveta „latinac“ i Rade „logičar“. Bili su mi razredne starešine po dve godine i odlično smo sarađivali, što će reći da su manje-više tolerisali moje izostanke. Srba „fizičar“, imao je običaj da kaže: „Mafijaši, zadnja klupa, napolje“. I mi iznesemo zadnju klupu u hodnik, vratimo se u odeljenje i sednemo u predzadnju. Zato nas na desetogodišnjici mature pita: „Zar vi još niste u zatvoru? Bože, šta li radi ova država“?
-Geografičar Dragan Todorko – kaže Slaviša – praštao je sve, osim izostanaka. Inače, bio je izuzetan razredni starešina, borio se za nas. Jednom nas je video u parku sa cigaretama, i odmah na sledećem času nas pita da mu pobrojimo sve duvanske industrije u državi. Mi kažemo, DIV. A dalje, pita on. Mi smo profesore, kažemo, lokalpatriote, i pušimo samo vranjske cigarete; a oni iz drugih gradova neka si puše one iz njihovih duvanskih industrija.
-Usred Slobinog zemana – seća se Dušan – demonstracije, protesti, a iz istorije, kod profesorke Nade Mitić odgovaram ja lekciju „savremeni problemi Jugoslavije“. I iznesem te savremene probleme, sa posebnim osvrtom na aktuelno rukovodstvo. Profesorka se uspaniči, vreme je bilo takvo, olovno, i naredi mi da odmah napustim čas. Nemam, rekoh, profesorka, odavde gde da idem, potpuno sam švorc. Ma evo ti, kaže i otvara tašnu, evo ti 30 dinara, samo idi da te ne gledam!

EKSKURZIJA
Maturska ekskurzija u Atinu, oktobra, sećaju se naši maturanti, bila je odložena zbog pretnji bombardovanjem, još tad je, kažu, počelo, Rambuje, ovo-ono.
-I sećam se – priča Aleksandar – neki nisu znali. Blejimo ispred gimnazije, onako izbedačeni, eto ti našeg drugara iz Mečkovca, nosi pune bisage klope, spremila mu mama da se ne „ispušti“ u stranom svetu. Tu pečeno pile, zeljanče, boktepita kakve sve đakonije. Šta je, pita, kad se polazi? Uopšte se ne polazi, saopštimo mu. Prvo nije verovao, misli zanosimo ga, a kad se uverio, poče čovek da plače! Pa kako, jeca, pa zašto, šta sad sa ovim da radim? Ma to je najmanji problem, čekaj ti tu, ja trknem do deda-Acka po balonče komenjaka, i u parku odmah „prebajemo“ onoj klopi.
Maturanti su ipak otišli u Atinu, posle nedelju dana, na njihovo uporno insistiranje i sopstveni rizik.
-Samo što smo ušli u hotel – seća se Dušan – odjednom panika. Vođi puta, dok je regulisao smeštaj na recepciji, lopov mazne torbu sa đačkim parama, 40-50 hiljada maraka, i pasošima. Šta sad, niti možemo tu da ostanemo bez para, niti možemo da se vratimo bez pasoša. Srećom, ona lopurda odmah ispred hotela otvori torbu, i sam se iznenadi od onoga što je tu zatekao, te počne da broji plen. Naš Igor Jovčić izađe da zapali duvan, onako nervozan, i uhvati onoga na licu mesta. Odmah „špansku kragnu“ i počne da se dere – „polis, polis“! Polis se smesta stvori tu, pa onaj lopov u bajbok, a mi u provod.

GENERACIJA 1999
Marija Trajković, Aleksandra Kostić, Marija Petrović, Jelena Nešić, Aleksandra Stojanović, Gordana Krstić, Penka Arsov, Jelena Stefanović, Bojana Stojanović, Maja Djorđević, Ana Mladenović, Maja Stošić, Boban Mladenović, Miloš Nedeljković, Marko Jović, Miloš Trajković, Saša Stošić, Marko Stanković, Miloš Vasiljević, Vladimir Durmanić, Miomir Stojković, Tijana Žunić, Aleksandar Trajković…



  • Ostavi komentar