Vranjanci su rođeni umetnici

Eko Taxi Vranje

Vranjanci su rođeni umetnici

O poslu na RTV, zašto nije htela da žrtvuje ljubav za posao, o mužu gradonačelniku, zašto su Užičani hajduci koji obožavaju naš „dert i lepotinju“, kada citira Djinđića, kako se bori protiv nasilja, zašto ne podržava gej populaciju, zbog čega ne čuva životinje, zašto voli Rusiju, šta je doživela u Jerusalimu…



Nema dela sveta, a kamoli Srbije, gde nema Vranjanaca. Svuda gde odu oni odnesu deo Vranja i nekako uvek oko sebe stvore malu komunu onih koji će sa njima da uživaju u dertu, meraku i sevdahu juga. Valentina Zlatanović – Marković je za svojom ljubavlju otišla u Užice, ali sve što danas tamo radi i čemu se posvećuje, a njena interesovanja su široka, nosi pečet njenog Vranja.

HAJDUCI I GEJEVI

Iz Vranja vas je odvela ljubav. Smatrate li to hrabrošću?
– Postojala je mogućnost da se bavim pozorišnom kritikom pri Narodnom pozorištu u Nišu, ali nisam bila spremna da potpuno napustim Vranje. Radeći u ovdašnjem Dopisništvu RTS-a i , nakon toga, u niškoj TV5, živela sam i u jednom i u drugom gradu. Pošto sam u Vranje došla da bih radila u RTV, moj život je počeo da se uobličava. Divan je bio osećaj obnoviti u sebi tu energiju mladosti i bogatstvo zdravog detinjstva, vratiti se u svoj grad, porodicu, gde si uvek imao ljubav, razumevanje i podršku roditelja, sigurnost. Jedan deo moga bića bio je ispunjen jer sam radila posao koji volim, učila sam i napredovala u televizijskom novinarstvu, moji saradnici su bili duhoviti i kreativni mladi ljudi, ali to, ipak, čoveka ne čini celovitom ličnošću. Radost je, ipak, u čoveku. U tom trenutku nisam bila spremna da žrtvujem ljubav za posao koji je počeo da otkriva i svoju drugu stranu – zavist, intrige, ogovaranja, spletke… A ljubav je ljubav ako je „delatna“, ne apstraktna, ne nešto što je ideal ili ne postoji, već ako je konkretizovana u odnosu sa bližnjima. Mislim da će to biti pre biti iskren i otvoren odnos prema sebi da prepoznaš i slediš put, nego hrabrost.
Pišete knjige, vodite dramsku sekciju, hor… Da li je privilegija baviti se onim što volite?
– Da, naravno. Kao što je privilegija da znate da volite i da budete osetiljivi i brižni za ljude koji čine vaš život. Nedostaje mi vreme da postignem sve što je u mojoj umetničkoj sferi, ali znam da „postoji vreme za sve“, i da se to usklađivanje potreba sa mogućnostima i vrednostima stvorenog rešava u nekoj drugoj ravni, na višem nivou.
Vaš suprug je gradonačelnik Užica. Šta vam kažu Vranjanci kad čuju za to?
– Moj muž trenutno radi jedan odgovoran posao. Oboje smo počinjali u Užicu kao prosvetni radnici. Trebalo je učvrstiti vlastita utemeljenja, poneta iz naših porodica, o potrebi za obrazovanjem, za zdravom porodicom i čestitim životom, trebalo je, primerom svojim, učenicima kojima smo bili profesori da pokažemo da je život u Srbiji moguć, i da se, snagom volje i ljubavi, prevazilaze sva iskušenja. I tada smo bili svesni odgovornosti koju nosi sobom struka prosvetnog radnika. Sve što se kasnije dešavalo, mesto direktora Predškolske ustanove, mesto gradonačelnika, samo je plod jednog rada u kontinuitetu i postupnosti u razvoju ličnosti, u intelektualnom, emocionalnom… Moj muž ima isti status kod familije i prijatelja i u Užicu i u Vranju. Ako primetim da neko počinje da menja odnos prema meni zbog funkcije moga muža, to shvatam kao ozbiljan problem tog čoveka ali se ne opterećujem time. Praštam i volim, tako ostavljam ljudima prostora da rastu.
Kako biste definisali sebe?
– Liričar, možda, ili biće na putu, a možda se samo trenutno tako osećam. Možda sam samo neko ko se kreće ka vlastitoj spoznaji sebe, prateći Božje znakove pored puta. Bojim život pastelnim bojama, priče moje bake čuvam kao najveće blago, roditeljima dugujem najveću zahvalnost, prijateljima se radujem… Muž Jovan i naša deca, Teodora i Bogdan, su moja najveća radost i inspiracija.
Ima li razlike između Užičana i Vranjanaca?
– Divno je to uočio i zapisao veliki Jovan Dučić: „Šumadinac, to je hajduk i vojnik, čovek iz večnih ustanika i sa večnih ratišta“, „on je čovek silne prirode i nije u stanju da se uživi u takve tančine i duboke spiritualne igre“, „njemu će lirična nežnost južnosrbijanske sevdalinke izgledati više kao slabost, nego nežnost i duševnost“; „Vranju su po mentalitetu bliži Mostar i Banja Luka nego susedni Leskovac“; „u Šumadiji će se i dalje rađati velike vojskovođe i naučnici, državnici i organizatori, ali će čistu umetnost i dalje davati naša periferija“. Slično je i moje iskustvo.
Imate li nekih predrasuda protiv kojih ne možete da se izborite?
– Ne volim uopštavanja i donošenje zaključaka na osnovu jednog iskustva, jedne situacije. Svako ima pravo da greši, ali i da raste, sazreva, uvidi svoju grešku i ispravi je. Na strani sam onih koji su anatemisani iz bilo kojih razloga, jer ne verujem da je onaj koji ih osuđuje bolji od onih koje oseđuje. Dobra je vranjska poslovica koja kaže: „Koj si ima čavku nad glavu, on si vika – iš!“
Nasilje i agresija se ogledaju svuda, u jednom globalnom nepodnošenju svega onoga što ne liči na nas same. Kako reagujete kada čujete da je neko izložen nasilju zbog izražavanja svog identiteta?
– U školi sam deo Tima za borbu protiv nasilja. Bolne su to priče i životi. Dobro je da se uvidi problem jer se jedino tako može i rešiti. Pokojni premijer Zoran Djinđić primetio je da našem čoveku, koji ima mnogo potencijala i ideja, nedostaje istrajnost. Volim sebe da podsetim na tu činjenicu, jer mi to daje snagu da pomognem mladim ljudima da se izbore sa vlastitom malodušnošću i pokleknućima. Ne može se agresijom doći do smirenja niti se identitet može srušiti i poništiti nasiljem.
Da li zauzimate neki poseban stav kada čujete reč – gej?
– Oduvek je bilo poremećaja i grešaka. Ako je to greška prirode, ne mora da se nameće kao vrednost i model. Da li neko razmišlja kakvu poruku šalje mladom čoveku u Srbiji kada normalno govori o pravu na izražavanje ljubavi među pripadnicima istog pola? Šta će se desiti ako njima bude dozvoljeno da budu i roditelji? Mi smo narod koji veruje u zdravu ljubav, neka tako i ostane.
Sa pozicije nekoga ko već dosta dugo ne živi u Vranju, da li smo mi stvarno toliko „vreli“, „meraklije“, „skloni sevdahu i dertu“, kao što sami za sebe volimo da kažemo?
– Nisu Vranjanci ni danas daleko od vremena Bore Stankovića, a neće ni biti, jer suštinski se ne može ništa promeniti. Menjaju se ulice, zgrade, stanovnici, ali potrebe, shvatanja, mentalitet, emocija, ostaju isti. I jasno je da je taj „sevdah“, „dert“, „merak“, do kraja neshvatljiv ljudima koji ne pripadaju ovom području. To „istočnjačko“ je strano epskim i guslarskim vrednostima drugog dela zemlje, ali im deluje očaravajuće. Veselinka Stojković, moja profesorka srpskog jezika i književnosti, poetesa i velika moja podrška u stvaralaštvu, na promociji svojih „Margareta“ u užičkoj Galeriji, pre nekoliko godina, govorila je, pored svojih pesama, i Stankovića u dijalektu. Možda niko ništa nije razumeo, ali su svi bili očarani, mnogi su plakali i uzdisali jer su prepoznali „dert“ i „lepotinju“. Mnogi su naslutili čežnju i merak. Moje kolege iz škole imaju veliku želju da u to „pusto Vranje“ dođu. Na promociji moje knjige „Ako smo nekad znali da volimo“, koja bi trebalo da se dogodi ovoga leta u Vranju, stihove će govoriti profesori iz moje škole.
Šta Vranjanci treba da forsiraju, a čega bi trebalo da se postide?
– Vranjanci imaju jedan poseban dar – stvaranje umetnosti. Na to mi je ukazao moj kum iz Podgorice, koji mi je u jednom razgovoru rekao da se svi Vranjanci koje poznaje bave umetnošću – pišu pesme, slikaju, sviraju gitare, pevaju, glume… Zaista, Vranjancima je osećaj za stvaranje umetnosti nešto potpuno prirodno i normalno i tu sklonost shvataju kao nešto što se podrazumeva. Ipak, u drugim geografskim delovima zemlje, ta izražena sklonost ka stvaranju lepote potpuno je strana i pripada pojedincima. Mislim da je to nešto čega Vranjanci treba da budu svesni. U vezi sa ovim je i nedisciplina i nemarnost prema sebi i prema bližnjima. Lično, stidela sam se prljavog grada i ulica, razbacanog smeća, kada sam sa familijom i prijateljima iz Užica bila na porodičnoj proslavi u Vranju. I naravno, najveća zamerka Vranjancima je sklonost ka kritikovanju drugih, čime se pravda i pokriva lična neodgovornost, nerad i učmalost.

DA SE GUŠNEMO

Na koga liče vaša deca? Kažu li da su Užičani ili Vranjanci?
– Pre nekoliko nedelja moj sin Bogdan, koji ima tri i po godine, pitao me je: „Mama, da li ti živiš u Užicu ili u Vranju?“ Bila sam zbunjena pitanjem. Valjda je Vranje toliko prisutno u našim životima, da svi mi živimo pomalo u Užicu, pomalo u Vranju! Teodora je završila prvi razred, oseća vranjski i makedonski melos, ima smisla za jezike, glumu, ples i ritam. Voli da se druži sa decom iz ulice moga detinjstva, lako usvaja dijalekatske izraze, energična je i osetljiva. Teodora na poseban način voli Vranje i prezime Zlatanović. Oboje razumeju šta znači: „…da se gušnemo“. Užički kraj pati od nedostatka nekih izraza za najnežnija i najlepša osećanja. Ipak, ovaj kraj ima nekih drugih kvaliteta, pa mi je život u Užicu pomogao da razvijem osobine od značaja za organizovan život. Za našu decu je dobro što im je majka Vranjanka a otac Užičanin.
Koliko pratite političku situaciju u Vranju i koliko su ti „mali građanski ratovi“ prisutni i u Užicu?
– Ne pratim preterano političku situaciju, ne zanima me ta sfera i ne razumem do kraja ljude koji se time bave. Bitni su dugoročni ciljevi, a ne sitni poeni, tapšanje po ramenu i licemerje zarad trenutnog zadovoljenja raznih apetita. Ne može se svetu ugoditi, jer svako meri svojim merama, ali onaj ko predstavlja firmu, selo, narod, profesiju, mora biti spreman i na „pljuvanje“ i vređanje i zlodela ljudi.
Kako se vi posle toliko aktivnosti opuštate?
– Nemam ljubimce ni hobi. Ne znam da gajim cveće, volim da gajim zdrave odnose sa bližnjima. Ne mogu da čuvam životinje, mnogo je zverstva i u ljudima. Volim da putujem, tako se obnavljam i proširujem vidike. To me duhovno ispunjava. Rusija je moja velika zvezda kojoj stremim, posle Jerusalima u kome sam bila prošle godine. Poklonila sam se divnim svetinjama u Svetoj Zemlji i to pokloničko putovanje je otvorilo posebne duhovne horizonte u mome biću.


PROFIL
Valentina Zlatanović – Marković je diplomirala 1995. srpski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, a trenutno je na magistarskim studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je na omladinskoj emisiji „Orkan“ na Radio Vranju, u Dopisništvu RTS-a, u niškoj TV5 , a sa osnivanjem RTV Vranje počinje da radi kod njih. Od 1997. je zaposlena kao profesorka srpskog jezika i književnosti u Medicinskoj školi u Užicu. Desetak godina uspešno vodi Dramski studio, bavi se pisanjem, književnom kritikom (autorka je književnih prikaza u rubrici „Slovo o …“ lokalnog lista „Danica“), organizovanjem umetničkih i kulturnih programa. Član je užičkog Književnog kluba „Rujno“ i Udruženja književnika „Branko Miljković“ u Nišu. Pri Staroj crkvi Svetog Marka vodi Srpski dom „Despot Stefan Lazarević“. Dobitnik je književne nagrade „Carica Teodora“ za poeziju. U braku sa Jovanom, inače gradonačelnikom Užica, ima Teodoru i Bogdana.



  • Ostavi komentar