Ustavna kriza u gimnaziji

Eko Taxi Vranje

Ustavna kriza u gimnaziji

Moderne salepdžije i bozadžije, tišljeri i šusteri, seire nad zlehudom sudbinom savremenog vranjskog gimnazijskog maturanta, koji, siroma`, ne zna šta je ustav, sociologiju da ni ne pominjemo



Kao što je to već i uobičajeno, i na kraju ove školske godine došlo je do velikih turbulencija oko ocena, ali je situacija u vranjskoj Gimnaziji „Bora Stanković“ dovedena do paroksizma. Profesorke Tatjana Nedeljković i Zorica Kocić, koje predaju predmete ustav i sociologiju, ukupno su na popravni ispit ostavile 24 maturanta, što je izazvalo gnev roditelja, većinom uglednih i uticajnih građana Vranja, te je stvar došla i do Republičke prosvetne inspekcije. Mišljenja su, kao i uvek u sličnim situacijama kod nas, podeljena; deo kolektiva i šire javnosti to tumači kao doslednost i principijelnost pomenutih profesorki, dok drugi deo smatra da se radi o inatu i sujeti, pa priča poprima razmere neprimerene tako važnom segmentu društva kao što je prosveta.

USLUŽNI CENTAR

Vidljivi sloj problema može se svesti na dilemu: da li su profesorke Nedeljković i Kocić prestroge u svom kriterijumu ocenjivanja, ili su njihovi đaci ocenjeni jedincama lenji i neradini, a sve pod firmom „ma, što da se majem oko nekakvog ustava i sociologije, kad će to tata ili mama ionako da mi završe“; ono što je u pozadini, međutim, jeste činjenica da vranjska Gimnazija, do pre par decenija jedna od pet najuglednijih škola u Srbiji u svom rangu, odavno više nije ono što je bila – elitni odraz jedne sredine prema svojoj mladosti i budućnosti. To je vidljivo i golim okom, slučajnim prolaznicima. Velelepno zdanje pod zaštitom države, neumoljivo se urušava, pa sada liči ne na elitnu prosvetnu ustanovu, nego na zapušteni kazamat. U neposrednoj blizini, a to se može slobodno tumačiti i kao već usvojeni sistem vrednosti u ovoj sredini, šepure se novi, luksuzni objekti privatnika, sa sadržajima poput kafića, video-igara, kladionica i kockarnica.
Pa tako, ovaj se slučaj sveo na dva suprotna pola – jedni smatraju da su profesorke Nedeljković i Kocić pioniri preporoda kriterijuma ocenjivanja i opšteg stanja u vranjskoj gimnaziji, dok drugi to definišu kao svojevrsno osobenjaštvo i, čak, „lečenje“ ličnih kompleksa profesorki, koje su se tako našle između čekića i nakovnja; jer, bilo kakav kraj da ova priča dobije, a moraće, niko neće njima biti zadovoljan, jedni zbog njihove „popustljivosti“, drugi, pak, zbog njihove „strogosti“.
-Pre koju godinu – kaže profesor koji je želeo da ostane anoniman – bio je sličan slučaj. Kolega je podelio petnaestak jedinica maturantima, ali su se ugledni roditelji pobunili. Kako se završilo? Deo kolektiva, koji je poznat kao „uslužni centar“, jer „završava poslove“ deci lekara, sudija, političara, preko odeljenjskog veća, mimo volje i odluke predmetnog profesora, popravio je ocene sa nedovoljnih na prelazne. Učenici su se rugali profesoru, on mesecima nije hteo da ni sa kim u zbornici progovori ni reč, toliko je bio povređen i razočaran.
Ovoga puta, međutim, profesorke Nedeljković i Kocić nisu ostavljene na vetrometini.
-Nisu one – kaže ovaj profesor – tako stroge i sujetne, kao što se hoće da se javnosti predstavi. Jednostavno, drže do svog predmeta i profesije kojom se bave. Već dugo u gimnaziji, školi dece iz uglednih gradskih porodica, vlada pravilo „lako ćemo“. One se ne uklapaju u taj kliše, i zato je ovaj slučaj došao do kulminacije. „Uslužni centar“ je pokušao da završi posao, ali ovoga puta to je išlo malo teže, jer je škola stala iza profesorki. Inače, znam da Nedeljkovićeva i Kocićeva nisu zahtevni profesori, bar ne za minimalnu prelaznu ocenu. Pa, svako može da nauči bar tri lekcije, iz bilo kog predmeta, ma koliko mu se ne sviđao, ili činio beznačajnim. Ni to nisu hteli! One jednostavno nisu imale izbora.
-Ova generacija maturanata gimnazije – kaže drugi član kolektiva, takođe anoniman – broji oko 210 učenika. Dve profesorke su, dakle, ostavile na polaganje oko deset posto đaka. Šta je sa ostalih 90 posto? Šta je sa onima koji su dobili petice, četvorke… prelazne ocene? Morali su da nauče. Zašto bi ova manjina trebalo da bude privilegovana?
– Onda je – nastavlja ovaj profesor – neko iz „uslužnog centra“ podučio đake i roditelje da podnesu žalbu direktoru, kako bi im se omogućilo polaganje pred nezavisnom komisijom, smatrajući da su oštećeni. Nisu svi, bilo je, mislim, oko 15 žalbi. Karakterističan je slučaj jednog učenika, koji je saopštio ocu da je podneo žalbu na jedinicu iz ustava, kao, profesorka ga mrzi. „Pa“, kažu da je upitao otac, „znaš li ti uopšte šta je ustav“? „Nemam pojma“, odgovara potomak. „E pa onda“, kaže ćale, „iz ovih stopa da trčiš u školu, i da povučeš tu žalbu!“

GLAČANjE RADIJATORA

No, ovo je zaista egzemplar. Po pravilu, roditelji kopaju i noktima i zubima, e da bi potomku obezbedili u najgorem slučaju bar prelaznu ocenu, u onim ambicioznijim, od četvorke na peticu. Oni sa skromnijim vezama glačaju onaj radijator ispred zbornice, čelebije, pak, to završavaju telefonom, a nedodirljivi se i ne vide i ne čuju.
No, da se vratimo na konkretan slučaj: žalbe su predate direktoru gimnazije Draganu Iliću, i on ih je sve od reda odbio kao neosnovane. Drugostepeni organ je Ministarstvo prosvete, Odeljenje u Vranju.
– Došao je – kaže Ilić – lično načelnik Prosvetne inspekcije iz Vranja, pa kao da to nije bilo dovoljno, sa njim je bio i predstavnik Ministarstva prosvete iz Leskovca. Bili su mišljenja da učenici koji su uložili žalbe treba da polažu pred tročlanom komisijom, u kojoj nema profesora koji su učeniku predavali i ocenjivali ga. Od 15, koliko ih je polagalo, položilo je samo dvoje!
Ilić bira reči kad govori o ovom slučaju:
– Pritisak roditelja bio bi prejak izraz; bilo je interesovanja, ali, mi ne bismo bili gimnazija, ako nismo dovoljno jaki ne da odolimo pritiscima, nego da pružimo šansu i učenicima, i inspekciji, da svako pokaže svoje lice, a i svoje mogućnosti, pa ako treba i naknadno.
Direktor gimnazije smatra da u celoj ovoj priči nema ničega dramatičnog, niti posebnog. Djaci, kaže, koji nisu znali, imaju jedinicu, kao što će je uvek i imati. Standard je, po njemu, vrlo jednostavan – svako iz svog ugla procenjuje razloge, počev od profesora, učenika, roditelja, pa do direktora škole i prosvetne inspekcije; niko nikoga, tvrdi Ilić, ne stavlja u prvi plan, ali ni na marginu.
– Ne nalazim – kaže Ilić – da su profesorke Nedeljković i Kocić prestroge, samo mislim da neki učenici nisu razumeli doslednost u provođenju kriterijuma. Dakle, nije to pitanje strogosti, već doslednosti.
Ilić tvrdi da u kolektivu nema podele oko kriterijuma ocenjivanja, i da je „uslužni centar“ fikcija.
– Nema podela oko kriterijuma – izričit je direktor – ali svakako ima potrebe da se o tome otvoreno priča. Govorim, dakle, o generalnoj doslednosti. I mislim da jedinice koje su dve profesorke dale nisu njihova praksa, u smislu da ih daju da bi „trenirale strogoću“. Polazim od toga da je to zdrav kriterijum, po kome su neki zadovoljili, a neki nisu.
Može se relativizirati do besvesti, ali hronika Vranja govori o tome, da su ne baš tako davno maturanti gimnazije, odmah nakon položenog ispita zrelosti, išli ne po trubače i u kafiće, nego da kupe polucilindar i gospodski štap, čiji bi vrh navlaš vukli po kaldrmi, šetajući po gradskoj čaršiji, da svi čuju i vide maturanta vranjske gimnazije, budućnost grada! Sada, moderne salepdžije i bozadžije, tišljeri i šusteri, seire nad zlehudom sudbinom vranjskog gimnazijskog maturanta, koji, siroma`, ne zna ni šta je ustav. A i za koji će mu ga i klinac, kad ga ne poštuju i oni koji treba da ga sprovode?


GLAS NARODA
DA LI PROFESORI PRESTROGI ILI DjACI LENjI?

Slaviša Stanković (24), radnik
– U većini slučajeva su đaci lenji, znam na osnovu ličnog iskustva.
Miroljub Novković (54), radnik
– Ima lenjih đaka kao i strogih profesora, ali je najvažniji rad.
Divna Nikolić (59), trgovac
– Djaci su lenji, ne uče ništa a žele visoke ocene.
Dragoljub Petrunović(55), penzioner
– Previše je lenjih đaka koji ne shvataju da je znanje neophodno.
Zoran Serafimović (45), radnik
– Sam pristup školstvu je monoton, pogotovo đacima.

ZVAĆU DECU
Direktor gimnazije Dragan Ilić rekao je šta je imao, profesori (anonimni) su se izjasnili, roditelji u golemom zortu ni toliko; karakteristična je odbrana – „sve možeš da me pitaš, ali u decu mi ne diraj“; kao da ovo nije u interesu dece, nego mečke božane. Interesantno je da ni profesorke Tatjana Nedeljković i Zorica Kocić, i pored upornih nastojanja „Vranjskih“ da se čuje i njihova verzija, nisu našle za shodno da „lupe šakom o sto“ i javno odbrane svoj stav, što bi u svakom slučaju bilo i u njihovom, ali još više u interesu škole, a posebno učenika.
-To ne bi trebalo da vas čudi – kaže maturant vranjske gimnazije (nije u onih 24 sa jedinicama) – one neće da pričaju ni sa učenicima, a kamoli sa novinarima. Njih dve, i još jedna, treća, nikako ne kontaktiraju sa učenicima i sa kolegama. Mislim da profesor nije samo stručno lice koje prenosi svoje akademsko znanje, nego i pedagog, od koga možete da zatražite savet i pomoć ako vam nešto „zaškripi“ u trenutku, a nije baš za roditeljske uši. Jednostavno vas ignorišu od zvona do zvona, ako im se obratite u hodniku, na odmoru, samo kažu – „rekao si ti šta si imao za vreme časa“, i prohuje pored tebe.
-Kažu da one drže visoke kriterijume – nastavlja maturant – a da su ostali profesori snizili nivo. Nameće se pitanje, vrlo složeno, ko kome treba da se prilagodi, i uopšte, čemu nekakvo prilagođavanje? Tačno je, nisu zahtevne za dvojku, dovoljno je da znaš ono osnovno. Ali, šta sa onima koji su želeli da imaju peticu iz njihovih predmeta, da bi imali uspeh za start na upis na fakultete? Verujte, morali su da uče ustav i sociologiju onoliko koliko su morali da se posvete svim ostalim predmetima zajedno! A što se tiče njihove famozne doslednosti, po mojim saznanjima su bila bar dva slučaja popravljanja ocena s njihove strane, posle intervencije – od jedinice na dvojku, i od četvorke na peticu.



  • Ostavi komentar