Primim se kao saušćaj

Eko Taxi Vranje

Primim se kao saušćaj

– Sedi, sedi novinare, čučni de! Znaš kako se kaže, čovek padne od magare, pa sedne da se odmori… Pitaš, odakle ja ovde, ovako pred fajront? I zašto sam uilan? Pa li, sad me puštiše iz policiju, da čuješ samo što mi napravi onaj zli vuk, onaj slikar i političar iz jedno okolno turističko mesto.
– Pa li, zakasam ti ja jutros nekako u Bujanovac, eto ti ga dotični, sedi kod Katora i pijucka mastiku, i mezi maslenke. Ooo, zdravo živo, ruke šire u lice se ljube, što kaže narodna pesma. Odakle, reko, ti ovde? Ma, kaže, bio sam nešto u Makedoniju, pa sabajle se vrati, autobus ide samo do Bujanovac, pa čekam prevoz za Vranje, a odatle za Oštar Greben. I tako, laf, muabet, pitam ga, kako je u Makedoniju? Ma divota jedna, kaže, fini ljudi oni Makedonci, ubavo me dočekaše i ispratiše, takata-vakata, lepo se ispričasmo, evo, još sam pod utiskom, pa pijem mastiku i mezim maslenke. A jeftinoća, brate, tepaju ko neće. Pa ti ja, kaže, lepo navratim u povratku u Kumanovo, da pazarim, poglej, i pokazuje na č`čke pune kese, takoreći tri tovara robu, poglej kaže, što sam sve pazario za pedeset evra. Našu šunku, kaže, i čajnu kobasicu, i ostale suhomesnate i mokromesnate đakonije prodaju za upola manje nego što deru ovi naši gulikože.
– Ja gledam ono, ljige počeše da mi se cede, ono stvarno, kao da je kupio pola Juhor. Pa, nastavlja ti slikar, ajde što to jeftino pazari, nego navratim u jedno kafanče, pa udri po kokoreci, pa pleteni jagnjeći crevca, pa škembe čorbu, pa teleška glava i repovi… Uz to, kilo-dve „kratošiju“, sve za pet evra. Kažem ti, ovo nema ni u Dominikansku republiku!
– Slušam ja ono, i sve podripkujem, a žljučka radi li, radi, zavija kao da u stomak imam zaljubljenu mačku. Imao sam kod mene neki stotinak evra, zameljalo se, crni fond, reko, e sad će iznenadim ženu, dajma me kritikuje kako sam nikakav domaćin, ništa u kuću, kaže, nisi uneo za dvaes godine brak, samo iznosiš i trošiš po te tvoje kafančetine, puste da ti ostanu! E, sad će vidiš što je domaćin!
– Kad, u neko vreme, setim se da nemam pasoš kod mene. Tu, majke mu ga, počnem da psujem, ama, kad se siroma ženi, i goč se iscepi! Gleda me slikar, i krsti se, kao da nisam baš pod libelu. Ti li se, pita me, zbog pasoš sekiraš? Pa zbog pasoš, kako da odem sad do Kumanovo, da iznenadim ženu, a usput da si se i nakrkam i nalokam, kako da pređem granicu? Slikar gleda u mene kao da nisam u vinklu; ti, kaže, zajebavaš li me, ili ozbiljno misliš? Pa što će ti koga đavola pasoš za Makedoniju, znaš li ti, bre, da oni s Grci i svoji Šip… ovaj, Albanci, imaju veliki problem oko imena države, zato ne mogu da uđu u Evropsku uniju, još samo ime da nađu, sve drugo im je za EU potaman, pa ozbiljno razmišljaju da si je nazovu po njeno pravo ime, ono za koje mi navijamo još otkako se Turci posle pesto godine otkačiše od bedu, to jest od nas Srbi, čuo si valjda za protekle dvaes godine od radikali i ostalu velikosrpsku menažeriju da Makedonija ustvari nije Makedonija, nego „Stara Srbija“? Eto, kaže, što se dimčiki dosetili, opet preko našu grbinu će ulaze u evropske integracije, jerbo Evropa kad čuje ime „Srbija“, obasja je sunce jarko, ne treba ti ništa više za ulazak u EU, samo još da fatimo Mladića i Hadžića, i kude si be, Evropo?! Mi dođosmo!
– Čekaj be, reko, stani, kakve sad to veze ima s moj pasoš? Pa šušumigo nijedna, izdra mi se slikar, to ti celo vreme i lomotim! Kakav pasoš, kakvi đavoli?! Imaš li ličnu kartu kod tebe? Imaš. E pa putuj, igumane, za Makedoniju, odnosno staru i novu Srbiju ič ti pasoš ne treba, samo lična karta! Ali, da ti nije istekla…
– Ja se primim kao saušćaj, još pa vikam i pijenje i još jedno čorbaluče maslenke na slikara, što me opravi za međunarodne rabote. E sad, kako da odem do Kumanovo? U Solun groš somun, ali do Soluna sto somuna… Gospod nanese jednoga mojega drugara iz Preševo, prođe s kola pored Katora, ja trk po njega, u jednu dušu, nekako ga stignem na semafor. Kude pođe? Kaže, doma, u Preševo. A mož li me odvezeš do Čukarku, do granični prelaz, do Kumanovo već nešto će naleti? Mogu, brate, kako ne mogu, sedi i vozi se.
– I odveze me čovek do granicu, aj zdravo, aj zdravo, zapalim cigaru i pođem si pol`čke preko onaj prelaz, mašem s ličnu kartu na oni policajci tamo, i giljam dade. Kad oni istrčaše iz onu karaulu, čekaj be, deru se, de si pošo, dal si normalan, granica nije međa u njive, pa tako da se prelazi! De ti je pasoš?
– He hee, poče ja da se kezim kao šarov na klanicu, to li vi onaj slikar javi, ono spadalo, da me zajebavate, a? Pa nisam ja od juče, ja sam od staru kozu jare! Na ličnu kartu, i ajde sikter tamo! U kućicu! I probudim ti se, vrzan i čivit modar u policijsku stanicu, jedva se nekako razbaravismo da nisam Mladić i Hadžić, nego žrtva onoga satane, onoga oštrogrebenskoga slikara, samo ga matkam sad da napravim od njega jednu monotipiju, s držalje od sekiru!





  • Ostavi komentar