Teorija slikarstva po Miretu

Vesna Marinković-Stanković tvrdi da je nedavno pozvala osoba iz gradske uprave koja joj je prenela da će, nastavi li da se buni, Stojčić učiniti sve da radionicu, koju je lično odlikovao Sedmoseptembarskim priznanjem, ako ne ukine, a ono makar skine sa budžeta

– Problemi koje imamo sa nedostatkom kadra, adekvatnim finansiranjem i održavanjem prostora u kome dvanaest godina više nego uspešno radimo, nisu od juče. Čašu su prelile informacije koje sam saznala iz „Vranjskih“, a tiču se broja zaposlenih u ovdašnjoj Školi animiranog filma (ŠAF) i visine zarade njenog direktora Miroslava Simonovića u trenutku kada nama sa zakašnjenjem i od po četrdeset dana stižu plate. Takođe, ono što naš problem polako ali sigurno dovodi do usijanja, je to da deca u Likovnoj radionici rade u krajnje neadekvatnim uslovima; između ostalog krov prokišnjava pa ređamo lavore i kofe između štafelaja, zimi se mučimo sa loženjem, imamo poljski klozet, vodu punimo u flaše i donosimo je ovde … a neki, poput Književne zajednice i ŠAF-a rade u fantastičim uslovima sa grejanjem, klima-uređajima, čajnom kuhinjom i kupatilom – vidno iznevirana započinje priču voditeljka Likovne radionice, slikarka Vesna Marinković – STANKOVIĆ.

GANDIJEVSKE METODE

Kroz Likovnu radionicu, koja pri ovdašnjem Narodnom univerzitetu radi već dvanaest godina, do sada je prošlo više od 900 polaznika, od kojih je 125 upisalo umetničke fakultete i akademije. Godinama organizuju veoma uspešno Likovnu koloniju kroz koju su prošla brojna i značajna umetnička imena.
– U našoj zemlji nema centra koji ima adekvatne škole ovog profila, a da nije čuo za Likovnu radionicu. Mi smo prva i za sada jedina ustanova koja se na deci prijemčiv način bavi obrazovanjem iz sfere likovne umetnosti. Zato se s pravom pitamo zašto se prema nama primenjuje ovakav „maćehinski“, a prema ŠAF-u, krajnje „majčinski“ odnos. Po čemu oni rade uspešnije od nas, po čemu je to Miroslav Simonović, zajedno sa svim ostalim zaposlenima tamo, adekvatan stručnjak da decu podučava animaciji i crtanju, a ja sa završenom Likovnom akademijom i mnoštvom izložbi iza sebe, nisam, pa mi se ne obezbeđuje pomoć, nego ovde moram sama da radim sa 63 polaznika, koliko ih trenutno imamo – sada se već sa vidno dignutim adrenalinom, pita naša sagovornica.
Stankovićeva se više puta obraćala kabinetu gradonačelnika Miroljuba Stojčića, zadnji put pre dva meseca, sa zahtevom da je primi na razgovor, kako bi mu iznela kakve probleme i koje planove imaju, ali od njega nikada nije dobila nikakav odgovor. Kada, isprovocirana trenutnim dešavanjima u pojedinim ustanovama kulture u gradu, više nije želela da je tretiraju kao „naivnu budalu“, napisala je pismo direktoru Narodnog univerziteta, ustanove na čijem je platnom spisku – Nebojši Veličkoviću. U pismu je precizno opisala sve svoje probleme, nakon čega je ovaj pozvao na razgovor. Naša sagovornica se uzalud ponadala da će Grad Vranje, kao njihov osnivač, biti prvi koji će im priteći u pomoć.
– U pismu koje sam 2. juna uputila Veličkoviću rekla sam da ne mogu da živim bez plate, jer imam troje dece i da ne mogu sama da radim sa ovolikom decom. Moj suprug Goran je upravnik Galerije Narodnog univerziteta i ne radi u Radionici. Ovde je samo stručni saradnik na grupi koja se priprema za prijemne ispite na arhitekturi, a pomaže volonterka Jelena Stojiljković, diplomirana dizajnerka tekstila. U trenutku kada se u Narodnom univerzitetu, po koalicionom sporazumu, zapošljava nekakva sekretarica, to je krajnje neumesno. Rekla sam da ću da stupim u „tihi protest“ do ispunjenja zahteva. To bi podrazumevalo da ću se zatvoriti u Radionicu i da ću raditi i izvršavati svoje obaveze, ali da neću da izlazim odavde. Sve se to dešava oko devet sati ujutru – kaže Vesna Marinković -Stanković.
Veličković je istog jutra otišao kod Stojčića.
– Plata mi je, zanimljivo, odmah, već u deset sati uplaćena! Gradonačelnik je Veličkoviću naredio da mi prenese da „ne tižem tenziju“ nego „da se smirim“, jer plata kasni zbog, zamislite, dugova koje ima „Simpo“, pa Grad mora da ih otplaćuje i da smo je sada primili na vreme pa ko zna kada. Već narednog dana uputila sam Veličkoviću još jedno pismo u kome kažem da ću svoje „gandijevske metode“ uskoro nastaviti. Posle nekoliko dana, tačnije 11. juna, primila sam telefonski poziv u kome mi jedna osoba iz opštine, koja radi na vrlo značajnom i odgovornom mestu, a u koju imam puno poverenja jer smo u kumovskim vezama, saopštava kako mi je gradonačelnik Stojčić poručio da će toga dana na sednici Gradskog veća predložiti da se Likovna radionica ukine ili barem skine sa budžeta ukoliko nastavim da se bunim! Možete li vi to da zamislite? Ovo je nečuveno, čim se pobunite i tražite svoja prava odmah uslede pretnje. Da li gradonačelnik radi za građane ako nema vremena da ih primi? Mislila sam da je demokratija i ovde konačno došla, da je vreme pretnji daleko iza nas, ali očigledno sam se prevarila – rezignirano zaklučuje Stankovićeva.

SEDMOSEPTEMBARSKO PRIZNANjE

Voditeljka Radionice tvrdi da je tražila od direktora Veličkovića da joj objasni zašto ne mogu da zaposle još jednog preko potrebnog čoveka da radi sa njom, a on joj je odgovorio da je za to potrebna takozvana sistematizacija i da to ne ide tek tako kako ona zamišlja. Stankovićeva ga je onda pitala da li to znači da će se dozvoliti da Radionica propadne, a on joj je skrenuo pažnju da im ne stvara probleme i odmah potom posegao za tabletom za smirenje.
– Veličković se uplašio za svoju poziciju – kaže naša sagovornica i nastavlja:
– Kao da ja nisam uplašena, kao da se ja ne bojim da ću ostati bez posla, posebno sada kada mi je gradonačelnik uputio direktne pretnje. Ali skrivanjem problema ništa se neće rešiti. Ja sam u ovu radionicu uložila mnogo stvaralačke energije i godine truda i rada, da bih tek tako sada sedela i gledala kako se to urušava. Želela sam da obrazložim gradonačelniku svoje planove o proširenju Radionice, o novinama koje tada možemo uvesti, ali to nikoga od nadležnih očigledno ne zanima. Pa niko od njih nikada nije ovde ni došao. Pitam se znaju li oni uopšte gde se mi nalazimo – kaže voditeljka radionice.
– Tu, međutim, nije kraj priče. Stankovićeva svoju „gandijevsku borbu“, kako je naziva, nastavlja svim raspoloživim sredstvima. U međuvremenu pismeno se obratila i Savetu za etički kodeks koji ju je, za razliku od kabineta gradonačelnika, obavestio da će joj biti odgovoreno u toku ove nedelje.
– Nonsens zaokružen Stojčićevom pretnjom o ukidanju Likovne radionice, iste one koju je 2007. odlikovao Sedmoseptembarskom nagradom.

MUK U GRADONAČELNIKOVOM KABINETU
Druga strana u ovoj priči, odnosno sam gradonačelnik Miroljub Stojčić nam je preko sekretarice poručio da on izjave Vesne Marinković – Stanković ne želi da komentariše iz prostog razloga što „nema pojma o čemu ona priča“. Sekretarica nam je prenela da on nikada nije video pismo koje Vesna pominje, odnosno to pismo nije mu zvanično upućeno, pa kako nije prošlo kabinetsku proceduru ono za njega ne postoji.