Nije lako sa ženama

Zašto je za ženine roditelje bio „probisvet“ i „boem“, koliko je inat moćan, šta se dešavalo u „Hipi dolini“, kako je uživao uz Bokija Miloševića, zbog čega je uvek želeo da bude konobar, na koga liče njegovi blizanci, koliko automobila je promenio, zašto ima više cipela od žene…

Branislava Janjića u Vranju svi znaju kao Biridžika. Njegovi su se doselili iz Šumadije, a ovaj nadimak je dobio još u osnovnoj školi i do dana današnjeg nije mu u potpunosti jasno zašto su mu ga deca nadenula. Na odsluženju vojnog roka u Sloveniji, jedan Albanac čijeg imena i se i danas seća, Ismail Aruči, mu je rekao da biridžik znači – najbolji, a to mu je i mnogo godina kasnije potvrdio i jedan trgovac u Istanbulu rekavši da je reč turska i da znači upravo to. Bilo kako bilo, kada se danas u gradu pomene Biridžik, svi odmah pomisle na rukomet.

HIPI DOLINA

Ceo vaš život nekako se vrti oko sporta…
– Kao momak trenirao sam rukomet, mada sam bio dobar i u ostalim sportovima. To je bilo moje mesto za „pražnjenje“ nagomilane mladalačke energije. Bio sam dosta, što kažu stari ljudi – živ, pa mi je bavljenje sportom dobro došlo. Nisam nikada odmakao dalje od treniranja, mada sam imao želju da jednoga dana i zaigram ali, iskreno, bilo je u to vreme mnogo boljih igrača od mene, „zlatna generacija“ vranjskog rukometa, Šef, Grobar, Robi… i ostali. Znao sam da će vrlo brzo ti najbolji pokazati želju da se oprobaju i u trenerskom poslu, pa sam svoju šansu potražio na drugom mestu. Tadašnji profesor fizičkog iz Ekonomske škole, Gale, naterao me je da upišem DIF u Nišu. Kada sam završio DIF, a mnogi su, priznajem, sumnjali da će tako biti, moj otac posebno, postao sam trener ženskog rukometnog kluba „Jumko“. To sam radio deset godina, a onda sam dve sezone trenirao mušku ekipu rukometnog kluba „Vranje“. Moram priznati da je sa njima bilo daleko lakše raditi, nego sa ženama…
Što su vas žene toliko „namučile“?
– Nisu me baš „namučile“, ali da nije lako sa ženama, nije. U vreme kada sam ja bio momak ovde su fudbaleri bili mnogo popularniji od rukometaša, i danas, barem u Vranju, drže primat. Sve najbolje devojke su jurile fudbalere i trebalo se dokazati, privući njihovu pažnju… Zato su momci činili svakakve gluposti, a ako su i prirodno bili nadareni za takve rabote kao ja, možete da zamislite samo šta se radilo… Roditelji moje žene, Cace, nisu mogli da me smisle jer sam ja bio mangup, boem, bekrija, probisvet. Kasnije su me prihvatili, a i ja sam se promenio…
A kako ste upoznali Svetlanu?
– Njena sestra se družila sa mojom sestrom. Posle niza kojekakvih gluposti koje sam činio po Vranju, upisao sam fakultet i otišao za Niš, gde je Caca sa svojim roditeljima već živela iako su i oni odavde. U vreme kad smo se upoznali imao sam neku devojku, pa to i nije išlo tako brzo, ali vremenom, usled stalnih sastanaka u „Hipi dolini“, kako se zvalo popularno mesto na kome se tada gluvarilo u Nišu, smuvali smo se. Posle četiri godine zabavljanja, venčali smo se 1981. godine i vratili u Vranje. Nemam pojma kako je ona sve ove godine izdržala sa mnom, a bogami, ne znam ni kako sam ja izdržao sa njom!
Znači, ljubav čini čuda?
– Svi kažu kako je me je žena promenila, naterala da završim školu, da se zaposlim, a to uopšte nije tačno. Oni koji me poznaju, znaju da sam u mladosti bio neozbiljan maksimalno i kada se sada setim tih vremena krivo mi je što sam se ponašao tako bahato i grubo prema ženama. Ali mladost – ludost. Promenio sam se isključivo zato što sam ja tako hteo, što sam to sam rešio. Caca je radila ranije u „Hebi“, a sada je i ona u prosveti, kao i ja. Radi u Medicinskoj i u školi „Branko Radičević“. Bilo je tu puno sukoba i sa drugarima i možda je to uticalo da kasnije svoja najčvršća prijateljstva ostvarim u Nišu, sa drugarima sa kojima sam i danas stalno u kontaktu. Družili smo se po kafanama, svadbama i sedeljkama. I to su sve sportisti: Puki gimnastičar, Joca atletičar, Bojan fudbaler, Zajko golman „Radničkog“, Joca mali Pivač, Bojko fudbaler, profesori Bebac, Saša, Aca, Neša…
Kako to sportisti, a boemi?
– Voleo sam oduvek kafane, njihov šmek… Najpre sam kao klinac izlazio u kafane „Car Lazar“ i „Zadnja šansa“, a onda u baštu hotela „Vranje“ na igranke i tako redom, ko će svega setiti. Kasnije, kad sam se već „uozbiljio“, žena i ja smo voleli da odlazimo na „Ribarske zabave“ gde su redovno dolazili poznati muzičari i pevači, obožavao sam Bokija Miloševića, kralja klarineta. „Boemi“ su mi takođe ranije bili jedno od omiljenijih mesta, ali su proslave Nove godine na Pržaru bile neprevaziđene, sve dok ih je organizovao moj drugar Grota. Uvek je tu bila jedna ista ekipa i provod, naravno, nezaboravan. Često sam organizovao i porodične sedeljke kod nas kući, ali na žalost toga je sve manje… Sada se opuštam tako što šetam, ali ne gradom jer od poznanika na koje stalno nalećem šetnja prestane da bude šetnja. Moja relacija je Francuskom ulicom sve dok ne izbijem na neradovački put. Od kada sam direktor imam sve manje vremena, a sve više nervoze. Smršao sam desetak kilograma, što su moje koleginice odmah primetile i pohvalile. Mada Vranjanci vole da pričaju kako se u direktorskoj fotelji samo goji, ja sam živ primer da to nije tako! Da se malo našalim…

KONOBARISANjE I MAJAMI

To govori da niste baš neki gurman ili…
– Pa baš i nisam, ako ćemo iskreno. Interesantno je, odaću vam jednu tajnu, da sam ja oduvek, ustvari, želeo da budem konobar, ali vrhunski konobar u elitnom restoranu! To mi je nekako bio san još u detinjstvu. Ne mogu baš da objasnim ni sebi odakle mi ta „fiks ideja“, ali je tu, u mojoj glavi odavno. Ja odlično kuvam i umem da skuvam apsolutno sve, ali mi Caca to retko dopušta zato što posle mene kuhinja izgleda kao da je pala bomba! Pranje sudova, što se mene tiče, ne dolazi u obzir, tako da me često drži dalje od šporeta. Sećam se da sam kao osnovac, a išao sam u „Vuka“, redovno odlazio na zimovanje na Besnu kobilu. Vodili su nas Kace i Rakić, a ja sam uvek bio zadužen nešto oko hrane. Valjda su ljudi bili primetili moje sklopnosti, šta li! Šalim se, ali stvarno mi se to uvek dopadalo. Zamišljao sam sebe kako na nekoliko stranih jezika komuniciram sa gostima iz celog sveta u nekom velelepnom restoranu… Klinački snovi.
A šta rade vaši „klinci“?
– Imam dva sina, blizance Marka i Milana. Obojica žive u Nišu. Marko je završio Šumarski fakultet, a potom na „Megatrendu“ i menadžment, pa danas radi u „Delti“. Milan je završio engleski, trenutno je u vojsci. Valjda zato što moj otac nikada nije verovao u mene ja sam sve u životu radi iz inata, pa sam tako rešio da i svoju decu izvedem na pravi put. Odmalena sam ih usmeravao na sport. Milan se aktivno bavio odbojkom, igrao je prilično uspešno u OK „Vranje“, a Marko nije imao dovoljno ambicije iako je počeo da trenira rukomet. Ja sam ga forsirao da bude golman, ali on u tome nije istrajao. Možda sam trebao da budem uporniji, mada su me malo izneverili, da tako kažem, i neki ovdašnji rukometni radnici koji ga nisu podržali, ali sve je to sada za nama…
Koje vaše osobine su nasledili vaši sinovi?
– Obojica su veoma emotivni i pomalo prgavi, kakav sam i ja bio u njihovim godinama, pa se plašim da li će takvi uspeti da nađu dobre žene, jer kao što sam rekao, nije lako sa njima… Marko više liči na mene, otvoreniji je i iskreniji, što mislim da danas baš i nije poželjno jer su se ljudi pokvarili. Milan je zatvoreniji, čudnijeg karaktera, na majku… Možda su nasledili i ono moje da ne umem da „otkačim čoveka“ što kažu, ne umem da kažem: „e, nemoj više da me zoveš zato i zato…“
Sad kada ste direktor u školi valjda se to promenilo?
– Ne toliko. I danas gledam da pomognem ljudima, učinim sitne usluge koje ništa ne koštaju, a mnogo znače jer nikada ne znate da li će vam neko zatrebati u životu. Ako ne volite decu, ne možete da radite u školi, a posebno ne možete da upravljate jednom školom. Mene ovde i učenici zovu, jednostavno, Biridžik i ja se ne ljutim. U školi stalno ima nekih obaveza sa profesorima i đacima, posle škole sa njihovim roditeljima, tako da svaki slobodni trenutak koristim da se nađem sa drugarima na kafi ili nekom piću.
Šta je ono u čemu vi uživate?
– Ranije sam voleo skupe, velike i lepe automobile. Promenio sam ih dosta u životu i zaista uživao u njima, u brzoj i udobnoj vožnji. Danas uživam, recimo, da se lepo obučem. Ja sam se, čak, jedno vreme, u periodu od 1989. do 1997. godine bavio i privatnim biznisom. Bio sam jedan od prvih vlasnika butika u Vranju. Moj butik se zvao „Majami“ i donosio sam garderobu iz Grčke. Ta ljubav mi za lepom odećom me drži i danas. Dosta polažem na garderobu i oblačim se isključivo u Skoplju, jer je tamo izuzetno bogata i raznovrsna ponuda, a i cene su pristupačne i daleko pristojnije nego u Vranju. U Vranju ljudi srednjih godina ne mogu da kupe lepu ni modernu garderobu. Moja žena uživa u istoj strasti. Ona mi često sugeriše kako da se obučem za posao, savetuje me šta mi se sa čime slaže, a šta uz šta ne ide… Moram vam priznati da me to izuzetno nervira. Ja volim da složim garderobu onako kako ja mislim da treba. Velika slabost su mi dobre cipele, što je obično ženska strast. Kada bi videli koliko cipela imam pali bi u nesvest! To je valjda zato što sam celog života nosio patike, pa su mi dosadile i toliko su mi se smučile da ih nosim zaista retko, a i imam samo dva para.

PROFIL
Branislav Janjić Biridžik (1953) se školovao u Vranju, a Fakultet za fizičku kulturu je završio u Nišu. Deset godina je bio trenet ženskog rukometnog kluba „Jumko“ i dve godine muškog rukometnog kluba „Vranje“. Direktor je Tehničke škole u Vranju četiri godine. Oženjen je Stanislavom, sa kojom ima dva sina, blizance Marka i Milana.