Ko je prvi, neka ga udrvi

-Ajde, ajde, novinare, ovako pred fajront… Što kažeš, ajde, nego ljudi gledaju? Ne be to, ti pa odma na bezobrazno misliš, na ono što ti urednik ne daje da napišeš, takozvani jaribaš; nego, da popijemo nešto, dok ne dođe ona džerima, konobarica, ima da me išćušpi do poslednju banku, i još pa da me natera da potpišem božemski neki raboš.
-Ma, počna da ti pričam još onomad, kad mi beše svadba. Sve kako gospod zapoveda, postavismo šatru na sred ulicu, zatvorismo saobraćaj, muzika i ozvučenje kao Rolingstonsi, komšije da lipču, repertoar – tarmi rićmi i aca kaslu, pa ona što ćuka tera, bulutina, utteraš, tako nekako, i ostale zvezde granda, ma što da ti pričam, obelismo obraz.
-Tiki, u neko vreme, nestanaše kum i pobratimka; pre to, u kolo, ovamo onamo, soliraše, mešaše, trbušni ples, cela svadba padna u sevdah – „Sa! Sa! As mo kar pa bašal“! I odjemput, odnema ih, nestanaše kao neki aveti. Uzvrteše se kuma i pobratim, uzvrte se cela svadba, kamo su kum i pobratimka?
-U celu tu gužvu, ja pa, mladoženja, a udario sam na pivo od sabajle, kao da ostanem trezan, znaš kako piše u onaj antialkoholičarski bukvar – „ja nisam alkoholičar, pijem samo pivo“, sasuka me bešika, i moram da trčim da močam, odnosno da uriniram, tako se valjda kaže kad si službeno lice.
-I moč… ovaj, uriniram ja uz šatru, kad, čujem neka jurgula unutra. Brgo, ne ga ni istreso, a i bilo kolko da ga treseš zadnja kapka uvek ode u gaće, ma ni šljic ne zakopča, utrčim u objekat da vidim kakav je to bulumač. Svi svatovi poripali kao popareni petlovi, nešto se dešava usred šatru, ali ja kad upado, sve se smiri. Pa kako, reko, mladoženja li sam, ne li sam. I svi gledaju u mene, ali ne u oči, nego nekako podole, naročito žene. Što je sad, mislim se. Kad, deda mi Ariton, u njegove devedeset godine ripna kao jelen trećak, grabna salvetu, pritrča, ufati mi alatku sa salvetu, i vrati je u futrolu, u zaćutanost, što bi reko D. Ć. inače otac nacije. Jerbo, kako sam izvadio ceo aparat pri moč… uriniranju, i kad je započeo onaj pičvajz unutra, ja što pobrgo da vidim šta se dešava i da pravovremeno reagujem, ne zakopčam šljic, i sve ostane na bezder. Ali sreća, vidiš li, deda mi Ariton, iako ima devet banke, zna da se snađe u pravom trenutku, i da koristi zaštitu, pa makar bila i salveta.
-Kad ono, zašto izbila ona gužva u šatru? Ne li, reko ti, kum i pobratimka ih odnemaše posle onaj erotski ples, pa kum priveo pobratimku u njegov jugo, i tamo je sasuče, što ćeš, službena lica, a i prilika takva, svadba, proslava Erosa, i u onaj koteljak nekako spuste ručnu kočnicu; a ulica kako je nizbrdo, jugo si pođe naniže, a da oni to i ne primete u erotskom zanosu. I usred veselje, uplovi jugo u šatru, i zaustavi se na sred objekat, a kroz prozori mandaju na pobratimku kraci, kao na zajca uši, onako s tanke, visoke štikle, i vidiš među nji` na kuma gole sjedinjene države, de se kreću u ritmu muzike za ples, gore-dole. Pa ti pusti mašti na volju, što je posle bilo. Izginasmo kao Vlasi na ringišpil.
-I tako ti se moja svadba rasturi, a poštenski, jedva sam i čekao, da privedem mladu na prvu bračnu noć. Ali, kako sam imao tremu, da li će sam kad`r, ja u spavaću sobu pored natkasnu ostavim kilo rakiju, kad dođe do utata, zlu ne trebalo, da pinem, da se opravim na bračnu rabotu. A kako su se svatovi muvali po kuću, neki zlotvor je napipa, i malo pomalo, otpije bar dve faćke. I zatvorimo se mi u sobu, ja i mlada, raskomotismo se, ček, reko, da pinem malko, ko je prvi, neka ga udrvi. Kad, ona flaša otpijena! Ama, razderem se, ko je načna?! A kako sam prizetko, to tašta mi tu, pa prislonila uvo na vrata, da sluša što se dešava, ako zatajim, će bude – ustaj zete, da mi karaš dete, pa ja kako se ono raščepati – ko je načna – ona otuda iz hodnik: „Niko, zete, niko, mi smo si tako familijarno širokopičasti“!
-I stvarno, brate, kad se snaška otvori, od pupak do trtičnu kost, naposletku sam morao s koleno da završavam rabotu! Pa eto, danas sve radnje obiđo, tražim rajfešlus od dvaes santina, nekako ono da svedem na moju merku.