Ovo albansko selo godinama prati ružan imidž koji ga predstavlja kao glavno evropsko čvorište u krijumčarenju narkotika. Trnovčani kažu da su žrtva stereotipa i da je u Vranju i drugim većim gradovima u Srbiji prisutno mnogo više droge nego kod njih
Na ulasku u selo zaustavili su nas uniformisani stražari sa „fantomkana“ i metkom u cevi. Na prozorima okolnih kuća bili su načičkani snajperisti. Isti prizor zatekli smo i u selu – iako se tek smrkavalo ulice, kojima su patrolirale naoružane „trojke“, bile su puste. Dogovarali smo se pogledima jer srpskim jezikom nije poželjno pričati u prestonici balkanske narkomafije. Ove mere opreza ne treba da čude jer je ovde u svakom trenutku uštekano nekoliko tona droge, najčešće heroina, koja se iz Trnovca distribuira dalje u Evropu. Ovako otprilike izgleda Veliki Trnovac iz vizure „Politike“ i još nekih beogradskih medija čiji novinari teško da su ikada kročili u ovo pogranično selo nastanjeno isključivo Albancima.
ČITAJTE NOVINE, TAMO SVE PIŠE
Stvarnost je, naravno, sasvim drugačija. U Trnovac se normalno ulazi i bezbedno izlazi iz njega a ako ste stranac i ako ste sami jedina neprijatnost koja može da vam se dogodi je da vas malo duže zagledaju u kafiću. Ali, to će vam se desiti bilo gde u Srbiji. Uostalom, selom danas umesto virtuelnih patrola „šiptarskih terorista“, šeta uniformisana srpska policija, u paru Srbin i Albanac. Ali da se odmah razumemo – nije ove selo slučajno na mapi Interpola: činjenica je da je Trnovac iznedrio nekoliko jakih igrača koji su imali važnu rolu na evropskom narko tržištu kao što je isto tako tačno da se u crnim hronikama svako malo pojavi ime nekog Trnovčanina u kontekstu trgovine narkoticima. Trnovčanima, međutim, strašno smeta kada se za njihovo selo kaže da je jedan od balkanskih i evropskih centara trgovine narkoticima a priče po kojima se unutra u svakom momentu nalazi po nekoliko tona droge smatraju običnom budalaštinom.
– Ta priča je izmišljena odavno kako bi se Trnovčani i Albanci uopšte kompromitovali. Zato kad bilo gde odemo gledaju nas kao dilere.Naravno, ovo ne znači da u selu nema narkomana i onih koji rade sa drogom, ali to nije rasprostranjeno kao što se misli i govori. Ako pratite štampu videćete da su, na primer, u Vranju hapšenja zbog prodaje narkotika gotovo svakodnevna – kaže Trnovčanin Jeton Ismaili, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija Dojče vele sa juga Srbije.
– Bilo je nekoliko opsežnih racija, posebno za vreme bombardovanja 1999, ali nikada ništa nije pronađeno – dodaje on.
– I danas ima Trnovčana koji se na zapadu bave krijumčarenjem opijata – ubacuje se momak koji se predstavlja kao Djani. – Ali glupo je kad sve nas predstavljaju kao dilere. I te priče o tonama droge su besmislene. Ako čitate novine videćete koliko hapšenja ima u drugim gradovima Srbije zbog trgovine drogom. Pogledajte samo koliko takvih slučajeva ima u Vranju, da ne spominjem Niš ili Beograd.
Iako se u srpskom pravosuđu trenutno vodi nekoliko postupaka protiv Trnovčana umešanih u trgovinu narkoticima, sva je prilika da su tone i, da ne zaboravimo, laboratorije za preradu opijata više mit nego stvarnost. Policijski izveštaji i zvanična statistika idu u prilog ovome. Ipak, nad ovim selom kao da oduvek lebdi neka tajanstvena aura. Jedan od razloga takve percepcije svakako je činjenica što ljudi koji žive severno od Bujanovca, na koji se Trnovac prirodno nastavlja prema Kosovu, retko imaju priliku da vide uživo nekog Albanca, a u medijima su oni uglavnom prikazani kao zloćudni tumor u zdravom srpskom tkivu. Zbog svog gabarita i, prema popisu, skoro 9.000 stanovnika koji žive u kućama ni nalik seoskim, Trnovac ne liči na ruralnu naseobinu. Od ulaska u selo iz pravca Bujanovca pa do izlaska prema Malom Trnovcu i dalje poljskim putem prema Kosovu, ima najmanje pet kilometara; sve glavne ulice su asfaltirane, širi centar je načičkan baštama kafića i prodavnicama, a mesnu osnovnu školu pohađa 1.200 đaka. Od 2002. simbol sela je monumentalni spomenik Ridvanu Ćazimiju – Komandantu Lešiju, jednom od vođa Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), koji je poginuo u sukobu ove naoružane formacije sa srpskim snagama maja 2001. Na klupama ispred u svako doba možete videti nekoliko klinaca koji grickaju semenke i prave se važni ako neki stranac pokuša da fotografiše ovo mesto.
DEVOJKE U TESNIM FARMERKAMA
Društveni život odvija se stotinak metara dalje u centru sela. Oko trafo stanice parkirani su taksisti, tu su solidno popunjene prodavnice i ugostiteljski objekti. Bašte su solidno popunjene ali Jeton kaže da se kriza oseća i ovde.
– Još jedna od zabluda je da su Trnovčano bogati. Ima ljudi po kafanama, ali ni izbliza celoj Srbiji tako da mnogo familija živi od novca koji šalju gasterbajteri.
Prema popisu, u zemljama zapadne Evrope živi i radi dve hiljade Trnovčana koji, sledstveno običajnim pravima, izdržavaju svoje koji su ostali da čuvaju ognjište. Od 99. ovde su mnogi živeli od šverca sa Kosovom. Najkonkurentniji su bili pileći bataci, cigarete i šećer. Tim poslom ozbiljno se bavilo desetak porodica, ali su u poslednje vreme kanali zatvoreni. Upućeni kažu da su ih sinhronizovano zategli na obe strane. Godinama unazad Trnovčani su se ozbiljno bavili sadnjom duvana, ali su mnoge porodice taj posao prekinule devedesetih. Izdržali su malobrojni koji od tog posla ipak mogu da žive pristojno. Sagovornici kažu da su popustile i određene dogme. Ranije je, na primer, bilo nezamislivo videti mlade Albanke kako šetaju centrom sela odevene u kratke majce i tesne farmerice.
– Mnogo toga se promenilo od 2002. kada su Albanci počeli da učestvuju u društvenom i političkom životu. Sada se, recimo, mnogo više pažnje poklanja obrazovanju. Devojke od 1992, kada se u albansku gimnaziju u Bujanovcu uselila vojska, nisu išle u školu jer su im na raspolaganju bili samo metalostrugarski i slični smerovi. Sada je drukčije pa Albanke upisuju i fakultete – kaže Agron, student prava u Prištini.
Vaš reporter u Trnovcu se zadržao skoro do ponoći, u vreme kad se u kafanama stolice podižu na astale a kelneri počnu da se prozevaju. Ništa se neobično nije desilo. Čak ni oni sa „fantomkama“ nisu nam obratili pažnju.
UTICAJ I STEREOTIPI
Trnovčani važe za moćne i uticajne ljude. Prvi Albanac predsednik Bujanovca, Nagip Arifi, je odavde, kao i Šaip Kamberi, njegov naslednik. Kamberi ne krije da mu smeta imidž koji ima njegovo selo:
– U pitanju je stereotip po kome Albanci ne rade ništa drugo sem što diluju drogu. To je asolutno netačno. Takve priče se plasiraju iz određenih političkih i policijskih krugova u cilju diskreditacije Albanaca. Pa pogledajte samo koliko su učestala hapšenja dilera u Vranju, da ne govorimo o drugim gradovima – kaže Kamberi.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.