Raj za planince i Bugare

U selu imamo tri kategorije stanovništva: starosedeoce, koji nisu mnogo radni i izigravaju građane; došljake ili šopove, koji su se spustili sa okolnih planina i sada uglavnom žive od prodaje ogrevnog drveta i Bugare koji kao da se rađaju sa mistrijom u ruci

Selo Zlatokop na tri kilometara istočno od Vranja, preko naselja Palestina spojeno je sa gradom gvozdenim mostom na Južnoj Moravi.
– Kuće su nam u selu, a živimo kao u gradu. Niko ništa ne radi ali se ne žalimo – počinju priču o sebi žitelji Zlatokopa.
Ovi ljudi slove za snalažljive i visprene koji svoj lebac zarađuju pomoću „tri svrdla i dva vretena“, uglavnom u Vranju. Kao prigradsko selo poprimili su sve osobine gradskog života.
– Poljoprivredom se retko ko bavi, i to na sitno. Eno, jedna njiva pored Morave razdrljana, pa onda tri zarasle u travuljinu. Postoji interesovanje za sakupljanje šljiva džanarika i da se ispeče dobra mučenica. Svaka kuća gleda da očuva jedno svinjče i nešto kokošaka, zbog jaja sa crvenom žutkom, da deca ne bi bila željna. Krave na prste mogu da se nabroje, a ovce čuvaju dvojica u selu – kaže Mile RISTIĆ ŠUNELA, penzioner „Zavarivača“.
– Nekad smo od poljoprivrede sticali kuće. Imao sam sve priključne mašine, traktor, radio sam dan i noć. I rađalo je, uz pomoć Boga. Sada je imanje postalo nerezina jer nema ko da ga očisti. Zlatokopčani ništa ne prodaju na pijacama, već kupuju kao i ostala gospoda u gradu – dopunjuje ga Jovan TRAJKOVIĆ zvani Vane Ubavinja, šofer privatnik u penziji.
Zlatokop je jedino selo u Pčinjskom okrugu u kojem se broj stanovnika konstantno povećava, što pokazuju poslednja tri popisa.
– U selu imamo tri kategorije stanovništva: starosedioce, koji nisu mnogo radni i izigravaju građane; došljake ili šopove, koji su se spustili sa okolnih planina i sada uglavnom žive od prodaje ogrevnog drveta i Bugare, koji koji kad im dete uhvati mistriju u ruke odmah ga spremaju za zidara – navodi Ristić.

OVCE POD STRESOM

– Naglo doseljavanje je krenulo 1964. godine. „Jumko“ i „Simpo“ bili su raj za planince, a Bugari su bežali iz pustelije oko Bosiligrada i kupovali placeve od nas starosedeoca pored Zlatokopačke reke. Mi smo bežali od reke koja zna da nadođe i poplavi podrume i njive, prodavali placeve i gradili kuće bliže centru sela. Bugari su kupovali zemlju i sami gradili kuće, tako da im se isplatilo. Od 64 domaćinstava, koliko ih je bilo početkom 60-tih godina prošlog veka, danas ima preko 200 – ističe Trajković.
Južna Morava, koja protiče pored sela, deluje sumorno zbog prljavštine i kanalizacije koja se iz sela izbacuje. Obale su zapuštene, do skoro je pored mosta bila deponija sa đubrištem.
– Rešili smo da đubre ne odlažemo pored Morave na ulazu u selo, ali sada ga neki izbacuju na divljim deponijama kao što je Češljikovac. Tu đubre izbacuju i Vranjanci, posebno firme koje sumnjivim otpadom ugrožavaju okolinu. Imamo gradsku „češmovaču“, a kanalizaciju tek uvodimo. Dok se ne uvede, septičke jame prazne dovitljivi meštani koji traktorima teraju i kipuju u Moravu. Platiš 500 dinara i završiš posao – kaže Ristić.
Nekada je Morava kod Zlatokopačkog mosta bila raj za kupače i ribolovce.
– Dolazile su čitave porodice iz Vranja da vikendom uživaju pored bistre reke. Znalo se koja su mesta plića, a gde su virovi duboki preko dva metra. Da bi pokazali momcima iz grada svoju odvažnost, skakali smo sa mosta, bilo je „lasti“, raznih okreta – seća se Boško STAMENKOVIĆ, doktor fizičke kulture, koji se vratio u selo.
– Morava je bila velika, kad padnu kiše redovno se izlivala. Tada sam slatke pare zaradio. Naše planince, a i nesnalažljive komšije, koji su morali da dođu do grada, prevozio sam preko vode volovskim kolima i naplaćivao karte – kaže Trajković.

KARTE I ZA VOLOVSKA KOLA

U selu ovčarstvom se bave Radivoje VELIČKOVIĆ i Bora NEDELjKOVIĆ. Imaju po 60 ovaca i desetinu jaganjaca. Gazda Radivoje hteo je da tuži vranjsku policiju koja mu je 23. januara uhapsila čobanina Dragana, a ovce u planini u Novom Glogu ostavila same na milost i nemilost psima i vukovima.
– Zove me Dragan na mobilni, kaže mi „Došli milicajci moram na sud, kažu da sam ukrao poklopac za rakijski kazan, a ja sam ga vratio“. „A, šta je sa ovcama, pitam“? On ćuti, vidim da je nešto ozbiljno. „Dolazim, odmah“, kažem i upalim džip. Sretnem ih na pola puta, vidim milicajca Micka i Dragana u kolima. „Čekaj, bre, Micko, zašto mi ovce ostaviste same“?, pitam ga, a on se brecnu:“Ja li će ti gi čuvam“! „Nisam ih tebi dao da ih čuvaš“, odbrusim mu i mislim se, ne bih ti dao mi čuvaš ni dve nacrtane ovce. Ne može niko da me ubedi da ovce nisu pobacile od stresa – obratio se Radivoje javnosti, početkom februara.
Hteo je da presavije tabak kod advokata, da obavesti Ivicu Dačića o njegovoj pametnoj policiji koja zna i vučji jezik, ali je odustao kada je uvideo da šut sa rogatim ne može.
Bora Nedeljković, kaže da nije imao takvih problema sa svojim ovcama jer ima pouzdanog ovčara, Stanoja MITIĆA, poznatog u čitavom kraju po nadimku Tajson Doživotna.
Zlatkop je poznat i kao fudbalsko selo. Imalo je FK Borac koji se od 1981. do 1991. godine takmičio u Pčinjskoj ligi. Treneri su bili Jova Cvetković Tutonja i Blage Zdravković Komenjak. Od igrača pored Boška Bote, isticali su se: Dragan Šoća, Dragan Ubavinja, Dragiša Gile, Zvonko Gušter, Rade i Bora iz Donje Vranje.
– Imamo tradicionalni turnir u malom fudbalu koji počinje 13. jula. Igra se pod reflektorima, tih dana Zlatokop liči na Las Vegas. Ne štedi se na ništa, troškovi sitni, ćar nikakav – radost golema – kaže Ristić.

POZNATI ZLATOKOPČANI: dr Boško Stamenković, doktor fizičke kulture, Časlav Ristić, načelnik inspekcijskih službi pri SO Vranje, Srba Ristić,.direktor „Simpa“, dr Miroslav Stanajković, ortoped, Slobodan Ljubić, sudija Okružnog suda, Dragan Antić Recko, fudbalska legenda…

KAD SE ČEDA POVAMPIRIO
Zlatokop je upamćen u Srbiji kao vampirsko selo. A, ceo događaj desio se početkom 1994. godine.
– Možda još ne verujete za Čedu vampira, ali ne znate što su muke kad dođe dušu da vam vadi. Desilo se to pred Pročke. Umre Čeda vojno lice, kuća gore na brdo i vikaše me njegovi da ga preteram do groblje sa traktor. Nije bio ni prvi ni poslednji, do tada sam oko četeres prevezao do večna lovišta. Naduo se Čeda, ne može sanduk da se zatvori, pa uzedoše neki konopac vrzaše ga da mi ne ispadne po put. Završi se sahrana, teram ja traktor po polja i vidim kroz nedelju dana visi parče od konopca vezano otpozadi. Od tad poče vampirska kalamutnica. Raznese se glas po selo da se Čeda povampirio. Ko je proneo glas ni pop Ljuba nije mogao da protumači u njegov Časloslov – priča Trajković.
Selo je danima bilo u strahu, ljudi su preduzimali sve mere da kuće zaštite od Čede vamipra.
– Ono je trebalo da se vidi, dođe autobus iz Vranje pun sa Zlatokopčani, izlaze i beže kućama i to u pet sati popodne. Zatvaraju se kapije, stavljaju glogove granjke i beli luk na ulazna vrata, na prozore, pored kreveta. Stavljali su i češljeve za konoplja i na njima ceo glog isečen do koren. A, ono kao za inat, kad dođe gluvo doba i buljina zahuka celo selo napuni gaće. Kučići laju po dvorišta će se udave na lanac, predosećaju nesreću. U sobe se gaze svetla, tropaju tavani, skrcaju kredenci, grebe nešto po zidovi. Čeda vampir nikog nije ostavljao na miru – nastavlja priču Trajković.
Čeda je njega najviše pohodio, nadao je viku, pročulo se po Vranju i javnost Srbije se digla na noge.
– Dođu, pitaju, snime i beže dok je dan. A, u mene jedna duša. Molim, kumim: „Aman, bre Čedo, vojno lice si bio, nisi verovao u Boga, aman, bre, đavole što se pretvori u vampira“. Spavao sam na spratu, žena mi pobeže. Imala su dva kreveta, legnem na mom otomanu i u gluvo doba počne da mi se mota oko noge, pa uz noge, ide, davi me, do grudi dođe i taman da mi uzme dušu rasvesti me pesma od petla sokolara. Voda teči od meni kao niz oluci. Tropa na patos kao sirovi orasi u jesen. Što, da radim? – mislim se. – Naberem glog, trnja, pa se prekrijem sa nji preko ćebe. Samo mi se oči vide. Bodu trnja, spijem kao zajac, minut-dva, pa otvorim oči, gledam i čekam. Poče Čeda da me zaobilazi, muva se po dvor, na tavan. E, tad se nađoše puno pametni, prvi kao što je i red dođoše milicajci. „Vane, ima li ga Čeda ili je ovoj neka zajebancija?“. „Ja ga nisam video – kažem im – ali, evo ovaj krevet do mog je slobodan. Legnite i će čekamo gluvo doba, pa da vidimo ima li ga ili ne“. „Čekaj si ga ti“, rekoše i pobegnaše. Vidim ja ne će izaće rabota na dobro, viknem našega popa i kažem mu: „Pomagaj pope, očati i okadi sobu i legni u u ovaj slobodan krevet. Ako naiđe ti ripni sa krst na njega“, molim ga. „Znaš Vane, ja se od Čedu ne bojim, nego strah me je da mi ti ne ripneš“, reče i zbrisa preko prag – kaže Trajković.
Dobio je poziv i od sudije za prekršaje zbog sumnje da je izazvao uznemirenje meštana Zlatokopa.
– Ma, kakva kazna, ja sam se borio da spasim dušu i to je sudija shvatio. „Nisam ga video, ali ako ne verujete da „nešto“ ima dođite imam prazan krevet i će čekamo kad buljine otopčnev pesmu. Vratim se u selo, nema se život i rešismo da ga pretupamo, a u dogovor sa stare babe. U gluvo doba odosmo na Čedin grob, ja, Draga sekretar, Dane Roče i unuk Čedin. Ponesosmo flašu sa rakiju, beli luk, glogove granjke, vunicu, najviše u crvenu boju, neke igle. Popismo na Čedin gorb, doterasmo do dva prsta od dno, ja ostado gore, a na moja tri junaka naredi da se spuste u Moravu, zagaze u vodu i kad kažem: bacaj, da bace sve one džidža midže što smo poneli. Zagaziše, viknem ja, baciše ono u vodu, pa kad počne da kreka žaba, toliko jako iz pamet da te istera. Mora da je bila neka ala. Moji junaci beživ iz vodu, ne mogu da ih stignem po put. Sastavismo se nekako u centar, vikam, gde je flaša sa rakiju, oni ćute. „Lele, da nije Čeda“, i pobegoše. „Čekajte, bre, Čeda se pretvori u žabu i odnese ga Morava“, derem se. Tako i bi. Kurtulisasmo se od vampira, selo otvori kapije, kučići se smiriše i ljudi ponovo počoše da šetav i pijev piovo pred prodavnice – završava priču Trajković.