Nemamo šta da ponudimo

Ako se izuzme svetska kriza kao univerzalno opravdanje, odgovor na pitanje zašto je to tako svodi se na jednu rečenicu: nemamo više šta da im ponudimo ali im to ništa nudimo po paprenim cenama

„Alkaloid“ će možda doći. TUŠ će sigurno doći, mada ne znamo kada. „Zamber“ je došao, ali bolje da nije. To je otprilike rezultat trogodišnjeg napora lokalnih vlasti da privuku grinfild investicije u Vranje, odnosno one koji bi na livadi napravili fabriku i zaposlili ljude.

UGLEDNI PRIMERI

Od euforije, koja je na jugu Srbije zavladala posle dolaska BAT-a i još nekolicine investitora, više nije ostalo ništa. Dok su u zapadnim zemljama spajanja i pripajanja glavni oblik investiranja, u tranzicionim zemljama poput naše to bi trebalo da budu grinfild investicije, koje predstavljaju osnovni zamajac privrednog rasta. Nakon privatizacije većine lokalnih društvenih preduzeća, međutim, interesovanje investitora za ovaj grad sve je manje..
Opštine u Srbiji se dovijaju na razne načine ne bi li privukle kapital u smanjile nezaposlenost. Najnoviji je primer Jagodine, gde se investitorima nudi besplatno zemljište, i to hektar za svaka 23 novozaposlena. Toliko parče sa kompletnom infrastrukturom (gas, struja, kanalizacija, telefon) možete da kupite po ceni od sto do milion evra u Beogradu, ili za nula evra u gradu Dragana Markovića Palme. Iako je zapošljavanje „po hektaru“ čudna merna jedinica, vlast u Jagodini se odlučila na takav korak kako bi pokrenula privredu.
Dakle, što bi Jagodinci bili pametniji od nas, odnosno zašto nečeg sličnog nema u Vranju?
Perica Janković, član Gradskog veća zadužen za preduzetništvo, kaže da nam za privlačenje kapitala nedostaju dve osnovne stvari.
– Za privlačenje investitora neophodno je ono što mi nemamo – auto-put i gas. Proizvod u fabrici koja ima gas je u startu jeftiniji za 20 odsto od onog koji se radi tamo gde ga nema. To je naš problem – kaže Janković.
Čak i laici znaju da je za privlačenje kapitala neophodna dobra lokacija sa pratećom infrastrukturom (struja, voda, kanalizacija, telefon, put), koja bi bila ponuđena po povoljnim uslovima. Iako svi u gradskoj vlasti tvrde da problem obaranja cena može brzo da se reši, mesecima se ništa ne dešava: lokacije za fabrike su i dalje skupe. Primera radi, u lozničkoj industrijskoj zoni je naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta 682 dinara po kvadratu (plus 0,3 odsto popusta po zaposlenom), dok je u Vranju najniža tarifa 1.068 dinara..
Gradski oci, međutim, ističu da Vranje više gotovo da nema slobodnog zemljišta. Atraktivne lokacije kod „Koštane“ već su zaposeli „Zamber“ i TUŠ , dok je treću, kod „Eko pumpe“ bezecovao „Alkaloid“.
Pomoćnik gradonačelnika Boban Stanković i šef kancelarije za lokalni ekonomski razvoj (LER) tvrdi da interesovanja za ulaganje u Vranje ne manjka, ali da se na tome sve i završava.
– Stalno dobijamo pisma o namerama, ali nemamo dovoljno lokacija za ozbiljne investitore, za izgranju fabrika. Zato nudimo ono čime raspolažemo: sakupimo neophodne informacije i odmah odgovaramo, ali to nije dovoljno. Moramo da nađemo zemljište i završimo infrastrukturu ako hoćemo da neko dođe. Ovako se samo vrtimo u krug – kaže Stanković.
Čak i kada bi se na postojećoj industrijskoj zoni na Bunuševcu izgradila sva nedostajuća infrastruktrura (kanalizacija, na primer), to ne bi bilo rešenje problema jer tamo jednostavno više nema dovoljno slobodnih placeva. Zamenik gradonačelnika Vranja Igor Andonov kaže da država planira izgradnju nacionalne industrijske zone kod Ristovca, sa kompletnom infrastrukturom, koja bi trebalo da premosti problem koji ima Vranje.
Može da bude, ali ne mora da znači. Kad to vidimo, pričaćemo.
Prema Andonovljevim rečima, takođe postoji i ideja kako da se zemljišni kapaciteti na Bunuševcu prošire.
– Cilj nam je da se dogovorimo sa Ministarstvom odbrane oko ustupanja zemljišta kojim tamo raspolaže vojska. Bunuševac bi trebalo da bude novi grad, jer Vranje samo na tu stranu može da se širi. Prostor desno od puta bi bio namenjen za stanovanje, a levo za veliku industrijsku zonu. U pitanju je zemljište od preko 100 hektara, ali vojska traži novac ili stanove zauzvrat, pa ćemo videti šta će biti – kaže Andonov.
Ovde valja napomenuti da gradska vlast razmišlja i o mogućnosti da se „Jumko“ pretvori u državno preduzeće, u okviru SDPR-a, kako bi radilo namenski program, a da se ostatak poslovnog prostora i zemljišta sa kompletnom infrastrukturom ponudi investitorima.

VRANjANCI NISU KINEZI

Osim zemljišta, veoma važan faktor je i struktura radne snage na određenoj teritoriji, a Vranje ni tu ne stoji sjajno. Na zavodu za tržište rada u Vranju, najveći broj nezaposlenih je sa osnovnom školom.
– Na koje investitroe možemo da računamo zavisi od radne snage kojom raspolažemo. Mi imamo obućare, šnajdere i stolare, a i njih je sve manje. Sada da dođe neko sa željom da otvori fabriku obuće za 500 zaposlenih ne bi mogao da nađe toliko ljudi, osim da upošljava onih koji već rade – kaže Andonov.
Dakle, činjenica je da nemamo kvalitetnu, visokoobrazovanu radnu snagu, pa je pitanje da li možemo da konkurišemo cenom rada.
– Sve što mi možemo da pružimo, imaju i drugi gradovi u Srbiji. Što bi neko otvorio fabriku u Vranju, a ne u Beogradu ili Inđiji, kada tamo ima sve? Jedino je preostalo da im ponudimo jeftinu radnu snagu, da ljudi rade za pet evra dnevno, ali ipak mislim da mi nismo Kinezi – smatra Andonov.
Ima li nešto što valja? Izuzimajući preglomaznu administraciju, činjenica je da je dosta toga urađeno na skraćivanju administrativnih procedura za investitore. Načelnik Gradske uprave Nebojša Ljubić tvrdi da je sprovedena „giljotina propisa“, te da onaj ko želi da gradi u Vranju sve dozvole može da dobije za 45 dana, pod uslovom da donese neophodnu dokumentaciju.
Bilo bi dobro kada bi samo to bilo dovoljno. Zato se i upire pogled ka Beogradu.
– Ako država ne povede računa o Jugu Srbije, onda nema ništa, odgovorno tvrdim. Napor lokalne samouprave nema svrhe, može da dođe ko god hoće na vlast, čak i mađioničar – zaključuje Andonov.

LOBIRANjE JE NULA
Ekonomska istraživanja pokazuju da su marketing i lobiranje veoma važni faktori za dovođenje investitora. Predstavnici nekih opozicionih stranaka, međutim, misle da su to najslabiji segmenti rada lokalne vlasti. Tako predsednik Gradskog odbora DSS-sa Dejan Stanojević smatra da ne bi trebalo menjati cene zemljišta.
– U pitanju je nesposobnost lokane vlasti, jer nemaju programe i ne znaju šta da ponude. Najvažnija stvar je lobiranje, bitne su veze sa ministarstvima, sa vlašću u Beogradu, a ova lokalna vlast ne može da dođe ni do koga – kaže Stanojević.
Predsednik Okružnog odbora SNS Dragan Nikolić takođe smatra da privlačenje investitora ponajviše zavisi od sposobnosti čelnih ljudi grada.
– Ukoliko uspeju da se nametnu, da ostvare kontakte, veze i poznanstva sa određenim krugovima, pre svega finansijskim, moći će da privuku investitore da dođu u Vranje. Investitori bi trebalo tretirati kao dobrotvore, i sve moguće olakšice im treba dati, pod uslovom da zaposle što više ljudi – kaže Nikolić.

ŠTA SU PREDUSLOVI
U studiji koju je 2006. objavio Centar za liberalno-demokratske studije (Boris Begović, Zoran Vacić, Gordana Matković, Boško Mijatović) navedeno je da postoje dve glavne strategije podsticanja lokalnog ekonomskog razvoja. Na prvom mestu to je privlačenje investicija, a kroz podsticaje koja daje lokalna vlast, kao što su jeftino zemljište, razne olakšice i slično. Druga je podsticanje lokalnih grupa da ubrzaju poslove, a time i lokalni razvoj. Uspešnost strategije zavisi od sledeće četiri stvari.
1. Da li u gradu postoji jedan ili više lokalnih izabranih lidera koji su reformski orijentisani i koji poseduju energiju, odlučnost i spremnost da rade sa privatnim sektorom i svima ostalima na formulaciji i sprovođenju strategije LER-a, jer željeni uspeh zahteva da neko „vuče“
2. Postoje li sposobne tehnokrate i prateća institucionalna struktura zasnovana na kombinacijama javne i privatne aktivnosti, odnosno da li se ona može stvoriti, a koji bi podržali lidere u njuhovoj inicijativi.
3. Postoji li podsticajna ekonomska politika na državnom nivou
4. Da li je lokalni privatni sektor aktivan, organizovan i spreman da radi sa lokalnim vlastima i drugim akterima na formulisanju i sprovođenju LER-a.
Ukoliko su odgovori na ova pitanja uglavnom pozitivni, tada je moguće verovati u uspeh. Ukoliko nisu, tada je bolje sačekati pogodniji trenutak i ne rasipati snage na projekte koji od početka nemaju znatnijeg izgleda na uspeh – navodi se u studiji CLDS-a.