Problem je u tome što ljudi ne mogu da spavaju noćima, ujutru ustaju u pet, rade. Veseli se, brate, i neka ti je sa srećom, ali malo tiše ako može, baš me briga da li si Rom, Srbin, Kinez…
Subota je uveče, navlaš odabran termin da izveštač „Vranjskih“ provede noć sa interventnom jedinicom Policijske uprave Vranje; no, odmah nas u dežurani upozoravaju da subota na nedelju, iako najrizičnija noć, ne mora da podrazumeva „meso“ za novinara. Nema pravila, kažu, zna i subota da bude mirna, a četvrtak, recimo, ili utorak, da „pliva u krvi“. Novinar je u ovim situacijama u jednoj šizofrenoj poziciji – kao profesionalac, priželjkuje ekskluzivu, tuče, hapšenja, nož na oružje… Kao građanin, pak, i roditelj, moli boga da sve prođe mirno i dostojanstveno.
TITKA MOTOROLA
Noć počinje domaćinski, u policijskoj stanici; služi se kajmakli kafa, ekipa je opuštena i raspoložena za šalu. Ali, uskoro stiže prvi poziv, iz obližnje ulice: komšije javljaju da je stariji čovek sam zaključan u kući, i da u panici štapom lupa po vratima i prozorima. Jedinica spremno nastupa – odmah se seda u „maricu“, i hita na intervenciju.
Kapija je zaključana, ali su svetla po kući upaljena, i kroz prozore se vidi čovek, ljuto opao od starosti, kako uznemireno tumara sobama. Vođa patrole pokušava da otvori kapiju, ne ide, još se pa tu nađe i ker koji besomučno laje i iz avlije skače na rešetke kapije, pokušavajući da ujede policajca, ili bar novinara.
No, ubrzo stiže unuk čoveka u kući, i objašnjava stvar – čeljad je na trenutak izašla da gleda maturante ispred hotela „Vranje“, a čovek je namiren i hranom i lekovima, pa valjda može pola sata da bude sam. I to se za sada tako završava.
Onda „marica“ kreće u obilazak grada – još je rano, nije otkucalo ni devet uveče, grad je još prazan.
-Obično se – kaže jedan od četiri pripadnika interventne te noći – okupljaju oko 23 sata; sada se tek bude, nešto klopaju, tuširaju se i šminkaju, pa onda u izlazak.
-Eee – ubacuje se drugi – još samo pre koju godinu, ja sam u to vreme morao da budem kući, a oni tek izlaze…
Vozilo se kreće glavnim gradskim saobraćajnicama, naseljima, trgovima.
-Ne verujem da sada ima negde problema – kaže vođa patrole – ali, važno je da nas vide, da smo tu. Pa podsvesno, i kasnije, kada popiju, ili izbije neki nesporazum, neka znaju da policija brine o javnom redu i miru.
Kao da je prizvao đavola – u tom trenutku, titka „motorola“, prijavljivanje preglasne muzike u kafiću u urbanom, gusto naseljenom delu grada u centru; a tek je 21.45. Interventna jedinica hita tamo, parkira se ispred kafića, ali sada nastupa nesporazum. Iz kafića jeste da se čuje muzika, tu je momak za klavijaturama i jedan vokal, ali se to, makar po standardima koji vladaju u određenim lokalima u centru grada, nekako ne može nazvati preglasnom muzikom. U susednoj zgradi je neka žurka, otuda piči glasna muzika i kričanje mlade vranjske populacije, i ekipa je u nedoumici – odakle je preglasna muzika? Dobro, idemo kod lica koja su prijavila.
Ispostavlja se da nije greška – građanin je prijavio upravo to, iz tog lokala. Nevolja je u tome što je naselje sa pretežno stambenim zgradama, što je tiha, letnja noć, prozori otvoreni, kao i bašta kafića, i svaki zvuk, ma kako kontrolisan bio, može da smeta žiteljima naselja.
Interventna patrola odlazi u kafić, tamo neko mlado društvo sedi na terasi, a nešto stariji, uz meze i piće, na velikom ekranu prate fudbalsku utakmicu Srbija – Austrija. Dobro je, naši vode 1:0, pa je i raspoloženje takvo.
Dolazak interventne patrole ne prima se sa sipatijama, daleko od toga, ali mirno. Vlasnik lokala, omaleni, plavi momak, odmah nalaže muzici da utiša. Kaže, ništa ne brinite, biće sve u redu, evo odmah ćemo da isključimo spoljni zvučnik, i utišaćemo. Društvo iz ugla pokušava sa nekim sitnim provokacijama, ali sve je to u granicama dozvoljenog ponašanja. Interventna polazi, ali njen iskusni pripadnik zna o čemu se radi.
-Nismo mi ovde – kaže – za noćas završili. Koliko zamaknemo iza krivine, opet će isto da bude, možda još i gore, jer će da teraju inat. Neki od njih su naše stare „mušterije“.
„Pežo“ interventne patrole kruži Vranjem, staje u Gornjoj čaršiji, na trgu „Belo jagnje“, ali tu je sve mirno.
-Imamo prijave – kaže član ekipe – kad su svadbe, romska svadba traje od četvrtka do ponedeljka, uz ozvučenje kao za „Marakanu“. Šta ćemo, moramo da reagujemo po pozivu građana, a to su po pravilu Srbi, komšije, ali kad se pojavimo i upozorimo da utišaju muziku, to se shvata kao rasizam, odmah reaguju njihove nevladine organizacije, kao, ugrožavamo prava manjina. A problem je u tome što ljudi ne mogu da spavaju noćima, ujutru ustaju u pet, rade. Veseli se, brate, i neka ti je sa srećom, ali malo tiše ako može, baš me briga da li si Rom, Srbin, Kinez…
Interventna odatle prolazi pored kuće onog starijeg čoveka, odakle je bila prva prijava.
-Moramo da vidimo šta se dešava – kaže vođa patrole – da ne ispadne sutra, ako nešto ne daj bože bude, da nismo reagovali.
ZNAM TE JA, ZNAM
Sad su svi kod kuće, sve je u redu, a mladež dobija upozorenje da ne ostavlja dedu samog.
I, oko 23.00, ostvaruje se prognoza onog pripadnika jedinice, a propo kafića. Ponovo prijava, od istog građanina, za preglasnu muziku. „Marica“ odmah ide tamo.
Međutim, za razliku od prve intervencije, sve je drastično drugačije. Muzika nije jača nego prvom prilikom, ali je društvo u međuvremenu popilo još koju turu, još su i naši nadvili Austrijancima, i dolazi do problema. Muzika se utišava, ali gosti su pogođeni intervencijama policije, i bune se ne baš biranim rečima, dolazi do jakih gestikulacija i, stilski rogobatno, ali ilustrativno, do takvog dranja, da celo naselje može da žali za onom muzikom, u poređenju sa ovim. Pobunjeni gosti su poprilično gabaritni, i agresivni, ali više verbalno.
-Idite pa hapsite narkomane i pedere, a ne nas koji ovde nikoga ne diramo!
-Što ne idete – ubacuje se drugi – u one krimoske lokale u centru, tamo muzika trešti do tri ujutru, nego ste nas našli!
-A lokal – treći će – onamo, znate vi dobro, što drže vaše bivše kolege, što njih ne hapsite?! Znam te ja, znam, već treći-četvrti put mi ovo radiš, mrziš me!
Vođa patrole pokušava da im objasni da interventna jedinica dolazi po pozivu građana, a ne nasumice, ali to više niko ne sluša, nastaje opšti bulumač. Na nesreću, to počinje da fotografiše vaš izveštač, i policija na trenutak može da odahne, jer se pobunjeni gosti okreću novinaru
-Ko si be ti?! Zašto slikaš?! Odma da si obrisao fotografiju, i izlazi napolje! More, nemoj da mi se žuljiš tu, da ne bude svašta!
I drž` za kameru.
Sad interventna brani novinara – „on je sa nama“, kažu, „službeno lice na službenom zadatku“. Slabo ko to ferma, vlasnik, onako revoltiran, kaže – „zapamtio sam te ja, da znaš samo; a sad, izlazi napolje iz mog lokala“! Javlja se još neki lik, kaže da je menadžer, i opominje novinara – „16 puta ću da te demantujem“! Čekaj, bre, prvo da objavim, da pročitaš, pa demantuj koliko hoćeš.
Cela se gužva prenosi napolje, jer stižu još dve policijske patrole, interventna očigledno ne može da izađe sama na kraj sa ovim. Odbijaju da se legitimišu, kažu, lična karta mi je kući, a ti me, kao, ne znaš, a?!
Atmosfera već dolazi do usijanja, vođa patrole, postupajući po pravilima službe, hoće da privede dvojicu koji neće da se legitimišu. Ali, poznaju ih neki policajci iz one dve pristigle patrole. „Ti me uhapsi“! – stušti se jedan prema pristiglom policajcu, zove ga po nadimku – „molim te, ti me uhapsi, ovi ne mogu! Daj mi telefon – viče nekome tamo – daj mi telefon, pa da vidite kako će ovaj vođa patrole da mi se izvini za pet minuta“!
Kao, zna nekoga „tamo gde treba“. Drugari ga kao odvraćaju – „nemoj be, će ostane čovek bez `leba“!
E, sada se situacija menja u korist vašeg izveštača.
-Novinare, sad slikaj, sad, kako policija maltretira nedužne građane!
Čak i vlasnik prilazi, kaže – „evo, pitaj ovo društvo koje u životu nisam video, da li sam odmah isključio zvučnik“. Društvo potvrđuje.
Uglavnom, posle nekih dvadesetak minuta verbalnog vitlanja, bez pardona od strane prijavljenih, u kome je u kontekstu određenih erotskih radnji pomenut i ministar policije Ivica Dačić, situacija se smiruje, društvo ostaje u kafiću bez muzike, interventna ide na nove zadatke.
-Šta ima da ga mrzim – kaže vođa patrole – u životu ga nisam video. A da ga hapsiš, kao što sam mogao, i to ne biva, popili malo, pa se opustili. Više su bili glasni, nego opasni. Uglavnom, ovo je otprilike odnos prema policiji; i to ne prema policiji, nego prema državi, jer je uniformisano lice sa ovlašćenjima prvi kontakt građanina sa državom. E sada, našom intervencijom neće biti zadovoljni ni ovi što su prijavili, ni ovi što su prijavljeni, za sve ćemo mi da budemo krivi. Jedino što možemo, to je da podnesemo prekršajne prijave, protiv vlasnika kafića, jer smo ustanovili da su tačni navodi prijave, i protiv one dvojice, koji su odbili da se legitimišu.
Oko pola dva, taman posle opuštanja nakon incidenta, odjednom se na porti Policijske uprave pojavljuje klupa! Baš ona klupa, sa železnom oplatom i fosnama, neko pokušava da je unese u policiju! Šta ja sad pa ovo?
-Ova četvorica – kaže dežurni policajac koji ih je priveo – ukrali klupu sa železničke stanice! Šta li će im klupa, sam bog zna.
E sad, ko će klupu, kao dokazni materijal, da unese u policiju? Policajci neće, ko je krao neka je i unosi, a ono društvo popilo, klupa teška, a kabasta, eto ti ga glavni krivac, momak razvijen kao Hulk Hogan:
-Ja ću, bre, sam da je unesem, vidite li kakav sam, svaki dan treniram po šest sati. Sam ću da je unesem, ali ne dajte ovome da slika, šta ako ovu bruku sutra vidi porodica?!
-E pa, sinko – kažu policajci – trebalo je na tu bruku ranije da misliš.
Naposletku, niko ne unosi klupu, ostaje ispred zgrade do sutra, kada će da je vrate železnici. Hulku pišu krivičnu prijavu za krađu.
Pretposlednji slučaj te noći je svađa, rasprava i tuča u kafiću gde su objekti te vrste načičkani kao grozd. Interventna dolazi na lice mesta, oko pola tri, sokak je pun kako oko, vranjska omladina u to vreme nema pametnija posla, nego da zuji okolo, pa ako ispadne neko tepanje, tim bolje, dan odnosno noć, ispunjena je. Šta je bilo? Dečko je slavio rođendan, pa su malo preterali, i obezbeđenje lokala je reagovalo. Interpretacije jedne i druge strane su dijametralno različite.
-Onaj bilder nas je tukao, i njegov kolega, a ništa neuobičajeno nismo uradili, što drugi iz naše generacije ne rade. Pogledajte, evo moja podlaktica, drugaru potkolenica, sve oguljeno, a oni kažu da nas nisu taknuli. Što se ne biješ sa tvojom generacijom, nego nas si našao! – dovikuje momku iz obezbeđenja, koji prilazi, pošto je već dao izjavu; onaj po muskulaturi deluje zastrašujuće.
-Pa eno vam kamera – kaže – na onom zidu, pa će se videti ko je koga povredio.
Naime, posle incidenta u kafiću, po tvrdnjama obezbeđenja, samo su ih izgurali, a ovi su ih sa obližnjeg gradilišta zapucali ciglama i elementima od rigipsa.
Posle kraće rasprave, tako se i završava; momci imaju svoje argumente – „pokvariše mi rođendan“, obezbeđenje svoje – „pogledajte šta su ostavili za sobom“. Ono, ruku na srce, izgleda kao da su se igrali paklenim mašinama. Epilog, dvojici od gostiju, i dvojici iz obezbeđenja, podnosi se prekršajna prijava, zbog kršenja javnog reda i mira.
I to bi bilo sve za ovu vranjsku „groznicu subotnje večeri“. I nekako ispade kao po potajnim željama vašeg izveštača – em on da ima za članak, em da niko ne strada.
VOX POPULI
Da li je Vranje bezbedan grad?
Novica Manić(40), nezaposlen
– Naravno da nije, kriminal vreba sa svih strana.
Mira Stanković(539, radnik
-Za starije jeste, ali za mlađe nije nikako.
Ariston Jovanović(32), radnik
– Iz dana u dan, sve manje i manje.
Marko milosavljević(), radnik
– Za mene lično jeste, mada ne mogu govoriti iz ugla drugih ljudi.
Vladica Stošić(24), radnik
– Naravno, ovde se mirno može živeti.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.