Bajke o tonama heroina

Iako ga Interpol označava kao „leglo heroina“ , u nekoliko temeljitih pretresa, posebno u vreme NATO kampanje 99, u selu nije pronađena droga. Policijski stručnjaci u Vranju tvrde da su priče o Trnovcu, kao evropskom distributivnom centru narkotika, pompezne i preuveličane. Činjenica je, međutim, da je zbog krijumčarenja droge uhapšeno nekoliko Trnovčana, ali u unutrašnjosti Srbije

Interpol i druge policijske agencije, u čiju nadležnost spada i borba protiv krijumčarenja droge, poslednjih decenija iznose podatke o tome kako je Veliki Trnovac, albansko selo kod Bujanovca, glavni distributivni centar heroina na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi. Sve svetske policije to, navodno, znaju iako u ovom selu nikada nije zaplenjena ni manja količina, a kamoli tone droge koje se, prema mišljenju raznih policijskih eksperata, preko Trnovca šalju u Zapadnu Evropu. Ovako porazan podatak po policiju jedne države poznati eksperti pravdaju činjenicom kako selo, navodno, u svakom trenutku štiti desetak hiljada do zuba naoružanih meštana. Njih, uzgred, niko nikada nije video, pa ni novinari „Vranjskih“ koji su u više navrata izveštavali o zbivanjima u tom selu. Šta govore činjenice?
Slađan Velinović, šef Odeljenja kriminalističke policije Policijske uprave u Vranju, čije dvadesetogodišnje iskustvo u suzbijanju narkomanije i nezakonite trgovine drogom na jugu Srbije daje legitimitet da govori o Velikom Trnovcu, tvrdi da su priče o tonama droge senzacionalističke i da ne odgovaraju istini.
– U Trnovcu ima droge, ali ne u tim količinama. Sve pompezne priče su u rangu bajki – kazao je Velinović.
Bivši policajac sa juga Srbije, dobro upućen u poslove trgovine drogom jer je svojevremeno radio na suzbijanju narkomanije, kaže kako je malo verovatno da će krijumčari i dileri droge, po vokaciji vrlo oprezni i intelignetni ljudi, dozvoliti sebi da dvadeset i više godina koriste jedno selo kao distributivni centar za drogu, a da istvoremeno informaciju o tome imaju sve policije sveta.
– Obaveštajni podaci o tome kako je nemoguće prodreti u Veliki Trnovac, kako su na ulazu u to selo nekakve straže pod oružjem, priče su za malu decu. Policija svake ozbiljnije države, ukoliko ima operativna saznanja o velikim količinama droge na jednom mestu, morala bi da zna koji su ljudi u to umešani, kad dolazi droga i o kojim je količinama reč. Ako imate takav operativan rad, a morate ga imati, preostaje samo da se sprovede organizovana akcija, krijumčari pohvataju, a droga zapleni. Ako u Trnovcu zaista ima toliko heroina, a država i policija ne raguju, onda nešto nije u redu sa njima. Onda oni žmure iz nekog razloga.

NI VOJSKA NIJE PRONAŠLA DROGU

Ako se vratimo u blisku prošlost, videćemo da država zapravo i nije preduzimala velike akcije usmerene na detektovanje eventualnih skladišta droge u ovom selu, a kamoli osoba koje kontrolišu „narko biznis“ na jugu Srbije. Država je svoju moć tamo demonstrirala jedino prilikom upada vojske u to selo u vreme NATO kampanje kada je u državi vladalo ratno stanje.
Prema izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava o Albancima sa juga Srbije od 24. aprila 1999. godine „maskirani pripadnici vojske vršili su pretres kuća i stanova u Bujanovcu i Velikom Trnovcu“. Jedinica Niškog korpusa, predvođena tadašnjim komandantom, generalom Nebojšom Pavkovićem, ušla je 27. aprila 1999. godine u selo Veliki Trnovac, navodi se u izveštaju koji su Vojska i Pavković tada demantovali. Celo selo navodno je izvedeno iz kuća, meštani su više od tri sata „držani u okruženju“. Od njih je traženo „da predaju NATO komandose, teroriste i, drogu“. Droge, međutim, nije bilo.
Zabeleženi su događaji koji su nagoveštavali da država, njene tajne službe, a svakako neko vrlo moćan štiti dilere iz Velikog Trnovca. Prema priči koju su 2002. godine lansirali tadašnji insepektori za narkotike u Policijskoj upravi Vranje, Slađan Stojiljković i Dalibor Ilić (ubrzo potom optuženi i nepravosnažno osuđeni zbog korupcije i navodnog reketiranja lokalnih narkodilera), njih dvojica bili su žrtvena jagnjad jer je neko moćan želeo da zaštiti velikog trnovačkog dilera sa pseudonimom „Rešat“ kome su oni spremali hapšenje sa 15 kilograma heroina.
Kroz medije su stalno plasirane informacije kako u krijumčarenju narkotika u Velikom Trnovcu prednjače porodice Osmani, Haljifi i Bunjaku. Takve informacije nisu pratili i valdini dokazi, niti su članovi tih porodica došli pod udar zakona. Istovremeno se pričalo kako u racijama u tom selu, koje nisu potvrđene iz zvaničnih izvora, ginu policijski agenti.

REŠAT, ŠUKA I OSTALI

A faktičko stanje govori sledeće. Prošle godine sa 650 grama uhapšen je trnovački narkodiler Vasko Nikola koji je, prema policijskim izvorima, ranije promenio identitet. Osuđen je na tri godine zatvora. Početkom maja 2009. je na naplatnoj rampi Bubanj potok kod Beograda u policijskoj sačekuši uhapšen Šaban Haziri, šezdesetogodišnjak koji je sa Abdulahom Ametijem (29) iz Preševa nekud poneo 4,9 kilograma heroina. Haziri je praktično bio vozač „audija A4“, a heroin je, prema policijskom saopštenju, pronađen u predelu Ahmetijevog struka, u dve plastične kese oblepljene selotejp trakom.
Diler iz ovog sela čije je ime pominjano u javnosti poslednjih godina je i Mustafa Salihi. On je završio u zatvoru, jer je na suđenju u Okružnom sudu dokazano da je Nenadu Jovanoviću iz Vranja u više navrata prodavao heroin. Trnovčanin Iljir Alili uhapšen je sa bujanovčaninom Serhatom Velijuom u martu pod sumnjom da su izvesno vreme heroinom snabdevali vranjske dilere i narkomane.
Fatmir Ahmeti pominjan je na suđenju Vranjancu Miloju Stamenkoviću (39), koji je preko graničnog prelaza Batrovci, na granici sa Hrvatskom, pokušao da preveze 56 kilograma heroina visokog kvaliteta. Zamenik okružnog tužioca tvrdio je tokom procesa da „dokazi tokom istrage i suđenja jasno ukazuju da su njih dvojica tih dana komunicirali telefonom, neuobičajeno često čak i za vrlo bliske prijatelje“. Ahmetija policija nikada nije pronašla.
Raif Saćipi je takođe dilovao drogu. Uhapšen je 6. jula 2005. godine kada je u „ford taunusu“, na putu kod škole „Muharem Kadriu“ u Velikom Trnovcu, želeo da proda osam grama heroina jednom Vranjancu. Sa njim je tom prilikom bio i Izair Saćipi. Obojica su na kraju suđenja oslobođeni zbog nedostatka dokaza.
Okrivljeni u nekoliko procesa u Okružnom sudu u Vranju su još dvojica žitelja Velikog Trnovca. Berat Destani (29) i Ramadan Zumeri (44) navodno su duže vreme snabdevali narko-tržište Vranja pre nego što su uhapšeni. U sudskim procesima protiv ove dvojice pominjan je još jedan trnovački narkodiler sa pseudonimom „Šuka“.
Šukri Šerifi iz Velikog Trnovca, koji je u međuvremenu preminuo, takođe je u više navrata prodavao drogu dilerima iz Vranja na području tog sela, Bujanovca i Turije, ali je zbog smrti sudski postupak protiv njega obustavljen.

KARAKAFA NAJPOZNATIJI BOS
Karakafa Mehmed-Ali, čovek u poznim četrdesetim godinama, rođen u Velikom Trnovcu, svojevremeno je bio organizator veće grupe krijumčara heroina iz Turske, preko bivše Jugoslavije, u Italiju, pisali su ranije srpski mediji, oslanjajući se na izvore iz Interpola. Njegovi saučesnici u bivšoj Jugoslaviji bili su braća Osmani, Adnan i Fatmir, takođe iz Trnovca – pisalo je u hitnom obaveštenju Interpola Italije, prispelom u Interpol tadašnje Jugoslavije januara 1981. godine. Italijanske kolege zatražile su tada da im se dostave podaci o identitetu i kriminalnoj aktivnosti pomenutih lica, odnosno da se provere informacije do kojih su oni već došli. Inspektori policije su 1981. godine uhapsili braću Osamni, a na suđenju se pojavio i Karakafa, za koga se znali da se koristi lažnim jugoslovenskim pasošem pod imenom Sebedin Sebedini.
Na prvom saslušanju, Sabedini je tvrdio da mu je to pravi identitet, da je trgovac iz Istanbula i da je službeno doputovao u Beograd. Tek kada mu je pokazana njegova fotografija sa otiscima prstiju, snimljena prilikom njegovog ranijeg hapšenja u Nišu, promenio je priču. Priznao je da radi za račun trojice turskih državljana koji imaju laboratoriju za proizvodnju heroina u turskom gradu Gaziantepu. Droga se zatim transportovala u Istanbul i u jednoj garaži pretovarala u putnička vozila. Za transportovanje droge iz Istanbula u Milano, angažovao je Ljatifa Memetija i Ismeta Arifija iz Velikog Trnovca, te pomenutu braću Osmani. U Okružnom sudu u Beogradu Karakafa je osuđen na deset godina zatvora, Adnan Osmani na četiri, a njegov brat Fatmir i Ljatif Memeti na tri godine. Odlukom predsednika SFRJ o pomilovanju Karakafa je oslobođen u proleće 1990. godine.