Kada smo nekako, na jedvide jade, uspeli da dobijemo jedan termin i odigramo „Radovana Trećeg“, publika se valjala od smeha i ovacijama nas ispratila sa scene, a upravnik se postarao da odgovarajuće političke strukture ne dozvole dalje izvođenje…
Nenad Nedeljković spada u red onih nepravedno zapostavljenih talenata o kojima se nikada nije puno pisalo. A kada se 26. maja pojavio u glavnoj ulozi Simeona Grka, u predstavi „Roboljupci“, u režiji Nenada Todorovića, svi su shvatili o kakvom se glumcu zapravo radi. Iako je u Pozorištu „Bora Stanković“ čitavih 25 godina, ovo mu je prva glavna uloga, mada je odigrao preko 50 premijera, na obe scene, što je blizu 2.000 predstava zajedno sa onima koje je radio i sa drugim glumačkim trupama.
NIJE SVEJEDNO
VRANjSKE: Vaše uloge su uvek podjednako dobro urađene, svejedno da li ste na sceni nekoliko minuta ili igrate noseću ulogu…
NEDELjKOVIĆ: Sindrom „večitog epizodiste“ u ovom pozorištu pratio me je svih ovih godina. Pokojni upravnik je bio čovek koji je imao svoju ekipu glumaca koje je forsirao i dodeljivao im najbolje uloge, jedan određeni žanr koji je negovao, imao je svoj ustaljeni, šablonizirani sistem rada koji nije želeo da menja… Mnogi talenti propali su upravo zato što on nije znao ili nije hteo da iskoristi njihov dar na pravi način. Imam utisak da je i samo Pozorište, bez obzira što nam je za vreme njegovog upravnikovanja vraćen status profesionalnog, stagniralo usled njegove, nazvaću to, umetničke uskogrudosti. Ovo je svet u kome vlada sujeta i u kome se svi plaše konkurencije, a nema većeg usuda za glumca nego kada zna da može više, bolje, kreativnije, komplikovanije nego što mu je ponuđeno. I ma koliko verovao u onu da nema malih i velikih, već samo dobro i loše odigranih uloga, ne mogu reći da ne postoji neka gorčina u meni, zbog načina na koji je moj dar tretiran.
Uloga Simeona Grka je veoma zahtevna i traži kompletnog glumca. Dobili ste je. Recite nešto o tome.
– Dobio sam je nakon iščitavanja teksta i bio potpuno zatečen. Reditelj Todorović je uneo velike izmene u originalni Pekićev tekst, što je ispalo veoma dobro tako da se, zapravo, radi o burleski. Predstava je u originalu trebalo da se zove „Cincarska uteha“, baš zbog tog Simeona Grka, koji nosi komad. Todorović je zahtevan reditelj koji ima svoj način rada, stalno dodaje nove replike, „baci kosku“ pa ti vidi. Sa njim se nikad ne zna. Mi, recimo, do dve poslednje probe nismo imali kraj, a onda smo zajedno, svojim sugestijama došli do njega. Timski rad je nešto u čemu uživam, a dodao bih i da je za neke od mojih najboljih uloge presudna bila pomoć kolega na sceni. U „Roboljupcima“ ima dosta teksta na grčkom, čak i na nemačkom jeziku, ali to nije bio veliki problem. Ja sam jednom imao i celu ulogu na albanskom…
Koliko ste zadovoljni kako je to ispalo?
– Ja sam od onih koji nikada nisu kompletno zadovoljni, ali takođe smatram i da treba da budem zadovoljan ako je reditelj zadovoljan. Moj način rada i shvatanje glume su takvi da mislim da uvek treba uraditi onako kako je reditelj zamislio. Todorović je nakon premijere rekao da ga je ansambl iznenadio i da je jako zadovoljan kako sam odigrao svoju rolu. Kolege su reagovale različito, oni kojima se nije svidelo nisu rekli ništa. Pomenuo bih još da mi je Milan Vasić sa nekoliko svojih saveta mnogo pomogao u građenju lika Simeona Grka.
Nebojša Dugalić, jedan od naših najboljih pozorišnih glumaca, u vreme kada je ovde režirao „Paviljon br. 6“ pričao je da ste sjajni i da bi u nekom beogradskom pozorištu mnogo više postigli. Prija li to?
– Rekao mi je, doslovce: „Gde si ti bio svih ovih godina“?! Nije Dugalić jedini koji je to rekao. Da ne ispadnem neskroman, ali moram da pomenem velikog komičara Petra Prlička, koga sam uspeo da zasmejem sa scene dok sam igrao Jerotija u „Sumnjivom licu“, a svi znaju da to kod njega postići nije bilo često. To je veliki kompliment, naravno, ali i potvrda ovoga što sam rekao. Kod Dugalića smo svi dobili uloge isčitavanjem teksta pred njim. Zanimljivo je da sam ja za sve ove godine, u nekoliko podela koliko ih je bilo, odigrao sve uloge u „Sumnjivom licu“ sem glavne, ulogu Alekse Žunića, što mi je životna želja. Jednom sam pitao Radivojevića zašto ne mogu da je dobijem, a on mi je odgovorio: „Pa zar nije svejedno ko će to igrati“…
Nije retkost da glumci ne dobiju ulogu za koju smatraju da je pisana kao za njih…
– Nije, ali kada se to stalno dešava, kada stalno jedni isti glumci dobijaju dobre uloge, a jedni isti ih ne dobijaju, možemo govoriti o simptomatičnosti i problemu, zar ne? Zanimljivo je pomenuti da se upravo zato dešavalo, a to je samo još jedna potvrda ovoga o čemu pričamo, da epizodista, znači sporedna uloga, potpuno zaseni glavnu. Dešavalo se da iz nekog razloga ponekad glavni glumac nije u mogućnosti da igra pa neko mora da „uskoči“ i tada taj briljira i potpuno „poklopi“ tumača glavne role. To mi se desilo nekoliko puta u karijeri… Pozorište „Bora Stanković“ je imalo problem što su naše predstave uvek upropašćavale loše podele, ali kako je ovde skoro sve režirao Radivojević nije se imalo kud… Sećam se jednog skoro incidenta koji se dogodio kada su deljene uloge za „Garderobera“, tamo negde sredinom devedesetih. Uloga garderobera Normana bila je, ono što rekoste, kao pisana za mene, međutim dobio ju je Dragan Boža Marjanović. Na sceni on se „nije video“ od mog epizodiste, a to je bilo očigledno po reakcijama publike i kolega… Radivojević nije hteo da mi da dobru ulogu, da me „iskoristi“, a to važi za još nekolicinu iz ovog pozorišta.
UMETNIČKO JEDNOUMLjE
Smatrate li da je sada došao kraj tom umetničkom jednoumlju?
– Nadam se da „Roboljupci“ pokreću novu repertoarsku politika, mada ima glumaca koji itekako žale za „Radetovim vremenom“ i potajno se nadaju da će se sve vratiti na staro. Ne bih da budem nezahvalan, Rade me je pozvao davne 1984. godine, kada me je čuo na jednoj smotri recitatora, da dođem da glumim, dao mi je dosta uloga, ali jednostavno za Pozorište nije dobro da stalno bude isto. Svako ko glumu voli, ko ovo pozorište voli, složiće se sa mnom. Našem ansamblu najviše „leže“ komedije, satire, anti-drame… I to treba da se radi. Smatram da dobri reditelji nisu uvek skupi reditelji, da su „izvikani“ najskuplji i da možda imamo i nekih predubeđenja kada pominjemo koliko koštaju oni najkvalitetniji. Predstave koje sam radio, da tako kažem – privatno, a koje nisu imale veze sa repertoarskom politikom Pozorišta „Bora Stanković“, odlično su prolazile kod publike.
Ima jedna zanimljiva priča vezana za „Radovana Trećeg“…
– Da. Teatar „Osmeh“ sa svojih desetak članova, glumaca amatera, je postojao pre nekih dvanaest, trinaest godina. Mi smo se prvi, posle Beograda, u tadašnjoj Jugoslaviji usudili da radimo „Radovana Trećeg“, a premijeru smo imali u Surdulici, jer se u Vranju, naravno, nije moglo. U to vreme u Pozorištu „Bora Stanković“ rađena je „Hasanaginica“ i bila je prijavljena za Festival amaterskih pozorišta koji se te godine održavao u Lebanu. „Osmeh“ je zakasnio sa prijavom za takmičarski deo, pa su nas „ugurali“ da nastupimo van konkurencije i to dan pre „Hasanaginice“. „Radovan“ je prošao fantastično a predsednik žirija, čije ime sam zaboravio, ali znam da je bio pomoćnik reditelja u predstavi sa Zoranom Radmilovićem, bio je oduševljen. Za ulogu konobara, koga u originalnoj verziji tumači neprevaziđeni Taško Načić, dobio sam od njega velike komplimente. „Hasanaginica“ je doživela fijasko – nije prošla ni kod publike, ni kod žirija. Kada je, potom, meni, kao nekome ko je nastupio van zvaničnog takmičarskog dela, dodeljena i nagrada za najbolju ulogu, Radivojeviću se to nije nimalo svidelo, a ja sam bio presrećan. Bila je moja prva glumačka nagrada. Nakon raspada „Osmeha“ formirali smo, uz podršku Gorana Vladkovića, „Teatar OK radija“ i radili „Vučji okot“ po tekstu Igora Bojovića. Kritikovali smo Miloševića, ja sam ga čak i imitirao što je u to vreme bilo opasno, i igrao čak šest uloga, što nije bilo nimalo lako. Ali meni leže transformacije i te anti-drame. Moje imitiranje Miloševića iskoristio je i moj prijatelj Ljuba Bandović na prijemnom za Akademiju, gde je primljen sa svojih 17 godina. Desilo se da i za ovu ulogu, na Festivalu pozorišnih amatera u Surdulici 2000. godine, dobijem nagradu za najbolju mušku ulogu.
Kako je Radivojević na to reagovao?
– Tako što nam nije davao da igramo na ovdašnjoj, a u gradu druge scene nema, eto kako! Kada smo nekako, na jedvide jade, uspeli da dobijemo jedan termin i odigramo „Radovana“, publika se valjala od smeha i ovacijama nas ispratila sa scene, a upravnik se postarao da odgovarajuće političke strukture ne dozvole dalje izvođenje… Valjda se plašio za sudbinu svojih predstava ili nije trpeo konkurenciju.
Koliko ste, nakon 25 godina u ovom pozorištu, zadovoljni svojom karijerom?
– Čovek koga izuzetno cenim je Ljuba Manojlović. On je u ovom pozorištu bio osamdesetih godina, publika ga je obožavala, sala je uvek bila puna, predstave fantastične. Iako je završio organizaciju na FDU, bio je i odličan glumac i veoma angažovan reditelj za to vreme, uvek je težio nečem novom. Sa njim sam se odlično razumeo i odigrao dve sjajne uloge u njegovim predstavama „Buba u uhu“ i „Sveti Sava“. I taman kada sam pomislio da moja karijera ima šanse da se razvije, on je stradao u saobraćajnoj nesreći. Smatram da bi, da nije tako ispalo, Pozorište „Borta Stanković“ imalo sasvim drugačiju sudbinu, a sa njim i ja i neke moje kolege.
PROFIL
Nenad Nedeljković (1968) je nakon srednje škole otišao u vojsku, a sa dvadeset godina već počeo da radi kao komercijalista na terenu u „Zlatari Majdanpek“, a potom kao poslovođa u njihovoj prodavnici. Nije upisao fakultet jer su događaji diktirali neki drugačiji život, mada je hteo da studira glumu. Danas kaže da nije glumac bio bi novinar. Pored glume, obožava muziku. Sam je naučio da svira bubnjeve, gitaru i frulu. Komponovao je muziku za predstave vranjskog pozorišta „Pokondirena tikva“, „Uspavana lepotica“ i „Vuk i sedam jarića“
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.