Devojko mala, pesmo moga grada

Bilo je to uspešno, pobedničko pokoljenje, formirano u početku razvoja Vranja, od zanatsko-trgovačke palanke u moderan industrijski centar juga Srbije; to je bila nova profesija, koja je sa sobom donela novu strukturu ekonomski obrazovanih ljudi

Ta, 1959. godina, počela je time što je prvog januara Fidel Kastro ušao kao pobednik u Havanu, i do dan danas iz nje nije izašao; u Americi je porinut prvi brod na atomski pogon; rođena je glumica Nastasja Kinski, mada ona tvrdi da je 61. godište, ženska posla; snimljen je filmski spektakl „Ben Hur“ u režiji Vilijema Vajldera, sa Čarltonom Hestonom u naslovnoj ulozi; Barbika je proglašena za najpopularniju lutku na svetu; u Srbiji, osnovano je preduzeće „Rafinerija nafte“ sa sedištem u Pančevu, preteča današnjeg NIS-a; „Crvena zvezda“ je bila prvak države, ispred „Partizana; u Vranju, maturirala je prva generacija Srednje ekonomske škole, generacija koja će ostaviti dubok pečat u ekonomiji Vranja, sluteći industrijalizaciju našeg grada koja se ubrzano pripremala.

LEDOLOMCI

Do 1959, u Vranju su funkcionisale tri srednje škole – gimnazija, učiteljska i Škola učenika u privredi. No, uvidelo se da će u najskorije vreme gradu zatrebati novi profil stručnjaka – ekonomisti, pa je osnovana Srednja ekonomska škola. Po evidenciji, u prvu generaciju vranjskih ekonomaca upisano je 70 učenika, u dva odeljenja; prostorije su im bile u zgradi gimnazije. Redovno školovanje završilo je 47 učenika, sve sa odličnim ili vrlo dobrim uspehom; genaracija je iznedrila 12 diplomiranih ekonomista, jednog diplomiranog pravnika, šest koji su završili Vojnu akademiju (od čega su dvojica dogurala do čina generala), sedmoro sa Višom ekonomskom školom i 21 pripadnik je ostao na stepenu srednjeg obrazovanja. Odmah su našli zaposlenje, jer je u to vreme u Vranju vladala prava jagma za tim profilom stručnjaka, i na svojim radnim mestima ostvarili lepe karijere. Odnos među polovima bio je, otprilike, 60 naspram 40 posto, u korist muških.
-Bila je to – kaže Mirko DIMITRIJEVIĆ, diplomirani ekonomista i dugogodišnji direktor „Koštane“ – jedna uspešna, pobednička generacija. Formirali smo se u početku industrijskog razvoja Vranja, od zanatsko-trgovačke palanke u moderan industrijski centar juga Srbije. Za Vranje je to bila nova profesija, koja je sa sobom donela novu strukturu ekonomski obrazovanih ljudi.
Dragoljub Bube MLADENOVIĆ je takođe diplomirani ekonomista, svojevremeno direktor „Novog doma“ i Elektrodistribucije, sa političkim bekgraundom – predsednik Izvršnog saveta i potpredsednik SO Vranje:
-Da, to je bila veoma motivisana i ambiciozna generacija, za koju je učenje bilo najbitnije, ispred zabave i sporta. SEŠ je osnovana u vreme kada je u Vranju obrazovna mreža bila veoma nerazvijena, praktično je bilo više dece, nego što je bilo mesta u školi.
-U ime ženskog dela generacije – nadovezuje se Vera STOILKOVIĆ, ekonomski tehničar, penzionisana kao šef likvidature u Zdrvstvenom centru u Vranju – mogu da kažem da smo skoro sve imale isti cilj: da se škola završi, da se što više nauči, i da počne da se radi. Bili su još uvek jaki ostaci patrijarhalnog vremena, pa su roditelji izbegavali da žensku decu šalju na studije, a većina i nije imala sredstava za to. Znači – završi školu, zaposli se, udaj se, porodica… A sve smo na svojim poslovima bile izvrsne i svestrane radnice.
-Mi smo bili generacija – kaže Jovica MLADENOVIĆ, potpukovnik u penziji – koja je mnogo očekivala, ali i od koje se mnogo očekivalo. Kad sve saldiram, mislim da smo generalno ispunili sva očekivanja.
U to vreme, krajem pedesetih, nije bilo u Vranju kadrova tog profila, pa su i ljudi na visokim položajima imali samo malu maturu, koja se tada polagala. Da li su se uplašili za položaje, pred snagom koja nailazi, da li su bili željni dodatnog znanja, tek, oni su sa prvom generacijom SEŠ barabar učili, da bi stekli formalne uslove koje je propisivala sistematizacija njihovih radnih mesta.
-Bili smo „ledolomci“ – ne bez ponosa kaže Jovica.
-Ali, kao i u svakoj generaciji – seća se Mirko – bilo je nestašluka. Tako, jednom se po učionici guramo, rvemo, i oborimo čiviluk. A zima, on pun garderobe, padne i slomi se na pola. Direktor Boža Popović čuje neki lom, utrči u učionicu, pita, ko je slomio čiviluk? Tajac. Caci Popović, glavni krivac, šapće mi – „Mirko, kaži da si ti, tatko mi Vlada ako čuje ima da me utepa“. Reko, ja sam, direktore. Dobro, kaže direktor, sad čiviluk u šake, pa da ga popravite, inače kazna. I mi čiviluk kroz celu črašiju, kod tišljera Vase Sentina, aman čika Vaso, pomagaj. On napravi čiviluk, pitamo koliko smo dužni? Ajde bre deca, sikter, vas li da globim, al` drugi put vodite račun.

TEŠKE LjUBAVI

I u to strogo vreme, bilo je bežanja sa časova.
-Igrao se teniski meč – kaže Bube – između vranjske „Mladosti“ i skopskog „Juga“, igraju Jovica Avramac, Srba Cibuk, Zdravko oficir, i cela generacija pobegne sa časova da navija. To je tad bilo ravno skandalu, i profesori su tražili inicijatora. Kazna – isključenje. Ali, bili smo solidarni, i nismo odali nikoga, tako da nam je, hoćeš-nećeš, oprošteno.
Ekskurzije su još tada bile legendarne.
-Išli smo – seća se Vera – na Ohrid, vozom. Pa od Gostivara do Ohrida, vozi nas „ćira“. Na nekom usponu, „ćira“ daje dušu, mi izađemo i hodamo pored njega, da protegnemo noge. Kad, on odjednom ubrza! Muški uskočiše, a ja se sapletem i padnem u neke koprive, sva se užarim! Nekako me uvukoše u „ćiru“, ja plačem, a profesor Momčilo Mitrović zvani „Tate“, grdi me – „tatka li si tamo tražila, ko te terao da izlaziš“? A noge mi ovolike, plikovi, kukam ja na sav glas. „E sad“, kaže Tate, „sama si leči te poskurice“!
Kad vreme prođe, svi su profesori dobri, ma šta tada generacija o njima mislila.
-Imali smo – priča Jovica – profesora iz knjigovodstva, Simu Krajišića, bio je vrlo strog, imao je običaj da govori u stihovima; otvori dnevnik i kaže – „čika Sima došao iz Rima, a da vidimo šta ovde ima“. A bio je hipohondar, strašno se bojao bolesti. Pa pred njegov čas, kad ispituje, mi se štipamo po licu i rukama, pljeskamo, pocrvenimo kao Indijanci. On uđe, a mi se svi češemo, drapamo, šta vam je, bre, deco. Ne znamo profesore, ali izgleda da su boginje, epidemija. Sima dnevnik pod mišku, pa bežanija!
Kao i svaka mladost, i ova je imala svoj društveni život, uslovljen vremenom.
-Kafane su bile strogo zabranjene – kaže Mirko – i od profesora i od roditelja. Korzo je bio svet na dlanu! Tu su bile simpatije, gledanje, a ko uspe da odvoji devojku i da je prošeta kroz park, ali samo prošeta, kakvo pipanje, taj je bio car!
Igranke su bile u holu gimnazije, a za neke veće prilike u fiskulturnoj sali.
-E, to nismo baš voleli – kaže Bube – jer su nas posle terali da glancamo parket!
-Bila je živa muzika – seća se Vera – nešto tvista, rokenrol se tek rađao, svirali su Staniša klarinetista, Dene sa džez trubom, pa i Bakija, koji se tek probijao, kaže – „aaa, sviramo mi i okreti“! Hitovi su bili, od domaćih – „Kaži zašto me ostavi“, „Čamac na Tisi“, „Sve moje jeseni su tužne“, „Samo jednom se ljubi“, Duško Jakšić, Ivo Robić, Lola Novaković… Veliki hit je bio „Devojko mala, pesmo moga grada“, to je pevao Djuza Stojiljković u filmu „Ljubav i moda“.
-Od stranih – nadovezuje se Jovica – slušala se „Dajana“ Pola Enke, Elvis Prisli, „Volare“ Domenika Modunja; Na igrankama se nije ni sedelo, nego muški stoje na jednoj strani, ženskaći na drugoj, i kad „dame biraju“ svi čekamo i trnemo, oblizujemo se.
Generacija je imala folklornu, dramsku, literarnu sekciju, izleti su se pravili u legendarnu Ćošku, Pržar, Kazanđol, do Vranjske Banje i natrag, pešice, i obavezno se, kažu, vodila muzika. Pili su se klakeri sa sodom Vojkana Maška, po poslastičarama, zimi salep, leti boza, mezio se gemiš i sutlijaš. Bioskop je bio jedna od glavnih zabava; veliki hit je bio „Jedan dan života“, gledamo, kažu, i cela sala jeca. Popularan je bio „Tarzan“ sa Džonijem Vajsmilerom, „Prohujalo sa vihorom“, „Kazablanka“ sa Hemfrijem Bogartom, a kaubojski filmovi su bili najgledaniji, sa Glenom Fordom; u njima je, kažu, pravda uvek pobeđivala.
Generacija je imala i bogat sposrtski život.
-U početku – kaže Bube – to je bio mali fudbal. Igrali smo na šljaci, bosi, da bismo sačuvali patike, koje smo mazali „cinkvajsom“ ili školskom kredom, kako bi bile što belje.
U trećoj i četvrtoj godini, naglo je postao popularan rukomet, u kome je bila oštra konkurencija između škola.
-Za gimnaziju – kaže Mirko – igrali su Karaman, Mika Anton, za učiteljsku Ivan Petric Gricko, Momir Gačić, Laub, a za nas Bratoljub Popović Kuke, Raja Jovanović, Caci Popović i ja, i bili smo najbolji, mada su samo nijanse odlučivale. Gimnazija je imala veće znanje, ali mi smo imali veće srce.
-Takođe – seća se Bube – bile su obavezne sletske vežbe za dan mladosti, na Gradskom stadionu. Kako sneg okopni, do 25. maja vežbanje, pod rukovodstvom Ace Fisa i Deke.
Kao što je tadašnje, još uvek patrijarhalno vreme sa sobom nosilo, u generaciji nije bilo mnogo otvorenih ljubavi, a to se nadoknađivalo drugarstvom.
-Bilo je simpatija – kaže Vera – ljubavi retko, obično su muški jurili mlađa godišta, a za nas su pa bila zainteresovana starija. Ljubavi su, kažem bile retke, i teške. Zašto teške? Zato što su mahom propale, zato su i bile teške.
-Da – slaže se Jovica – teške jer su bile većinom neiskazane. Voliš, ćutiš i trpiš. Emocije su znale da naviru, ali veze su bile retke i neuspešne.
Svoje emocije i veze, kakve god bile, jedna od najznačajnijih i najuspešnijih generacija u vranjskom srednjem obrazovanju, prva generacija Srednje ekonomske škole, imaće prilike da evocira za koji dan, na jubilarnoj proslavi pedesetogodišnjice mature, na kojoj će se počivših setiti sa pijetetom, a slavljenicima, dobro zdravlje i dug život!

DRAGAN TOMIĆ
Iako par godina stariji, sa ovom generacijom je maturirao i Dragomir Dragan Tomić, već legendarni lider „Simpa“ i ključna ličnost, u bilo kom smislu, za vranjski kraj. Generacija je veoma ponosna na tu činjenicu.
-Ne samo što smo školski drugovi – kaže Mirko – Tomić mi je i venčani kum. I zbog upornosti, znanja, veštine, rada, on se ističe kao vrh u generaciji. Zbog toga smo mu na četrdesetogodišnjici mature uručili interno, generacijsko priznanje kao najuspešnijem našem članu.
-Da – slaže se Bube – nema nikakve sumnje da je na političkom i na privrednom planu postigao najveći uspeh u generaciji.
-I još uvek radi – nadovezuje se Vera – svi smo mi penzioneri, a on je aktivan i još uvek doprinosi ovom kraju.
-Tomić je – kaže Jovica – recept, formula snalažljivosti, i zaštitni znak generacije.

GENERACIJA SEŠ 1959
Dara Balaban, Nada Ilić, Marija Stanković, Fidanka Nedeljković, Ljubinka Dojčinović, Anka Belopera, Milica Čavdarević, Ikonija Petrović, Mirjana Mirčeva, Nada Cvetković, Stojadin Nedeljković, Vlastimir Stojković, Anđelko Aritonović, Staniša Nušić, Rista Stevanović, Jovica Jovanović, Radoslav Stanković, Dragomir Tasić, Anđel Zlatković, Branko Janković, Ivan Krstić…