Lečenje traje doživotno

Cilj lečenja nije samo apstinencija, već i promena stila života i pacijenta i saradnika. Jedan od prioriteta je menjanje zavisničkog načina života, a saradnik je veoma bitan, jer bez njegove, odnosno njene promene nije moguća promena samog pacijenta

Savetovalište za bolesti zavisnosti pri Dispanzeru za mentalno zdravlje Zdravstvenog centra u Vranju radi od 1992. godine. Do danas ima 495 otvorenih kartona, od toga 284 zavisnika od alkohola, a 211 od politoksikomanije, odnosno kombinacije narkotika i alkohola. Porodični terapeuti, sociolog Ljiljana Stošić i socijalni radnik Suzana Stojković, svakog radnog dana imaju nekoliko pacijenata sa kopacijentima (saradnicima) na porodičnoj terapiji.
Koje metode u lečenju zavisnika koristite?
– Zavisnik svakodnevno dolazi sa saradnikom u Savetovalište. Intenzivna terapija traje tri do četiri meseca. Nakon intenzivnog dela sledi produžena terapija, kada pacijent sa saradnikom dolazi jednom nedeljno na terapiju – objašnjava Stojkovićeva.
Ko su saradnici u terapiji?
– Saradnici su članovi porodice – roditelji, supruge, muževi, odnosno ljudi sa kojima zavisnik svakodnevno ima kontakt u svom domaćinstvu. Naša terapija nema efekta ukoliko se saradnik ne uključi u lečenje.
Šta podrazumeva intenzivna terapija?
– Intenzivna terapija traje tri do četiri meseca i podrazumeva da pacijent i saradnik svakodnevno dolaze u Savetovalište, gde se u edukativnom delu upoznaju sa svojom bolešću, da bi shvatili njenu pozadinu, odnosno uzroke. Pored edukativnog dela, pacijentima se određuje i terapija lekovima kao pripomoć u prevazilaženju zavisničke krize. „Blokatori“ su takođe obavezan deo terapije i piju se svakodnevno u prisustvu saradnika, sve dok lekar ne da dozvolu za prestanak, to jest dok pacijent sam ne ojača i ne povrati svoje samopoštovanje koje je imao pre nego što je postao zavisnik.
Pored terapije i savetovanja šta se još menja u životu pacijenta?
– Cilj lečenja nije samo apstinencija, već i promena stila života i pacijenta i saradnika. Jedan od prioriteta je menjanje zavisničkog načina života, a saradnik je veoma bitan, jer bez njegove, odnosno njene promene nije moguća promena samog pacijenta. Saradnicima je teško da se suoče sa svojim propustima i zato im je mnogo lakše da pošalju svog člana porodice u neku ustanovu gde se leče samo zavisnici bez saradnika.
Kakva je uspešnost u lečenju Savetovališta?
– Prema podacima koje imamo za 2005. i 2006. godinu na terapiji je bilo devet porodica. Do danas sedam porodica apstinira, jedna je napravila recidiv, pa se vratila na lečenje, a jedna je u recidivu i više se nije vraćala na lečenje.

ISPOVEST
NE VERUJEM U „MANASTIRSKE METODE“
Dvadesetpetogodišnji pacijent na intenzivnoj terapiji u razgovoru za „Vranjske“ kaže da je na terapiji pet meseci. U Savetovailštu svakodnevno provodi po tri – četiri sata. Koristio je heroin i alkohol, a na njegov dolazak na lečenje su uticali roditelji jer je, kako priznaje, postao nepodnošljiv i veoma agresivan. Na pitanje šta misli o „manastirskoj terapiji“ odgovara da je imao prijatelja narkomana koji je devet meseci bio na takvoj „terapiji“ i odmah se nakon povratka u Vranje vratio narkomaniji, te da on ne veruje u te metode.
– Niko me ne prisiljava na lečenje. Jeste da nisam samostalno došao ovde, već na nagovor roditelja, ali sada shvatam na kakvom sam dnu bio. Edukativni deo mi je pomogao da shvatim i suočim se sa svim svojim problemima. Život mi se promenio na bolje. U porodici je komunikacija mnogo bolja. Resocijalizujem se, zahvaljujući mojim terapeutima, uspešno. Za ovih pet meseci, koliko sam na terapiji, jednom mi je, dok sam gledao neki film u kojem se konzumira droga, palo na pamet da nabavim džoint i da ispušim. Srećom, to nisam uradio, već sam pozvao svog terapeuta i sa majkom došao u Savetovailšte. Bez saradnika još uvek ne izlazim nigde, jer još uvek nisam dobio odobrenje od lekara i terapeuta za tako nešto. Ne pada mi teško promena života iz korena, jer ću za dve, tri, ili pet godina biti potpuno imun na narkotike. Znam da ne postoje izlečeni narkomani, ali verujem u svoju porodicu, terapeute i sebe.

NIŠKA ISKUSTVA U LEČENjU BOLESTI ZAVISNOSTI

Lekovi i psihoterapija uslov za izlečenje

Godišnji program lečenja ima tri faze. Prva je hospitalna i traje četiri nedelje; druga faza lečenja nazvana je «dnevna bolnica» i traje između četiri i šest nedelja; treća faza „rehabilitacija“ traje najmanje 10 do 12 meseci i podrazumeva kompletno distanciranje od supstance

«Specijalna bolnica za lečenje zavisnosti» u Nišu jedina je specijalizovana ustanova te vrste u južnoj Srbiji. Naravno, u ovoj ustanovi se za lečenje primenjuju metode daleko suptilnije od onih u Crnoj Reci, pod okriljem Raško-prizrense eparhije SPC, nad kojima se dobar deo javnosti zgražava ovih dana. U vreme naše posete ovde je na lečenju bilo četiri narkomana iz Vranja u ambulantnoj fazi, pa nismo mogli da razgovaramo sa njima. Ovu bolnicu, koja i na prvi pogled izgleda kao hotel, posetili smo pre nekoliko meseci kada priča o lečenju narkomana nije bila aktuelna kao sada. Milka Kocić, direktorka ove privatne bolnice kaže da se za lečenje zavisnosti primenjuju najsavremenije naučne metode, kombinacija lekova i psihoterapije.

LEČENjE U TRI FAZE

Pacijentima su, osim toga, na raspolaganju i drugi sadržaji kao deo terapije – savremena teretana i sportski tereni na primer. Lečenje traje godinu dana i košta između pet i šest hiljada evra, a Kocićeva garantuje uspeh pod uslovom da se prođe čitav proces i da se pacijent pridržava pravila.
– Narkomanija je bolest mozga a zavisnik se postaje posle prvog uzimanja narkotika. Naša klinika je moderno opremljena a nivo naših usluga je u skladu sa svetskim standardima. Plan i program lečenja se svakodnevno menjaju i prilagođava u skladu sa kliničkim progresom i individualnim potrebama pacijenta, a sprovodi se pod budnim nadzorom kliničkog tima – kaže sagovornica.
Godišnji program lečenja ima tri faze. Prva je hospitalna i traje četiri nedelje. U prvoj sedmici radi se detoksizacija na intenzivnom odeljenju a sledeće tri psihoedukacija. Ciljevi te faze su distanciranje od droge, edukacija pacijenta o bolestima zavisnosti, povećanje motivacije za kompletno prihvatanje programa, korekcija ponašanja pacijenta u uslovima terapijske zajednice i uključivanje, edukacija i motivisanje porodice za učešće u programu. Druga faza lečenja nazvana je «dnevna bolnica», traje između četiri i šest nedelja i zahteva potpisivanje terapijskog sporazuma i prihvatanje svakodnevnog uzimanja takozvanih «blokatora opijata», a po potrebi i disulfirama. Ciljevi ove faze su dalje distanciranje od supstance, planiranje zajedničkih aktivnosti sa porodicom, planiranje slobodnog vremena, dalja korekcija ponašanja pacijenta, korigovanje životnog stila i intenziviranje rekreativnih i okupacionih aktivnosti.
Konačno, treća faza „rehabilitacija“ traje najmanje 10 do 12 meseci i podrazumeva kompletno distanciranje od supstance, učvršćivanje postignutih promena i povećavanje broja zdravih oblika komuniciranja i ponašanja, dalje poboljšanje odnosa u porodici, kompletiranje profesionalne, obrazovne i porodične rehabilitacije i reintegraciju u zdrave socijalne grupe.

ISPOVEST PACIJENTA

POČEO SAM DA SE DROGIRAM KAO OZBILjAN ČOVEK

U Bolnici smo razgovarali sa Svetislavom Dojčinovićem iz Prokuplja, koji se vreme naše posete bolnici u Nišu nalazio pri kraju jednogodišnjeg tretmana. Do dolaska u bolnicu napravio je narkomanski staž dug 12 godina. Ovaj čovek rođen 74. godine otvoreno priča o svom slučaju:
– Heroin sam počeo da uzimam sa 22 godine, kao već zreo i ostvaren čovek. Radio sam i dobro zarađivao, lepo se provodio, ali mi je sve to dosadilo. Trebao mi je novi izazov, još veće zadovoljstvo. Počeo sam sa heroinom, a uzimao sam i kokain – počinje ovaj sagovornik.
Osećaj je, nastavlja, bio nestvaran, nirvana. Droga ga je držala nekoliko sati a posle toga je već počeo da pravi planove o sledećem uzimanju.
– Najpre sam se drogirao jednom nedeljno, ali sam posle mesec dana osetio prvu krizu. Osetio sam da mi nešto fali. Novac je u svemu bio najmanji problem.
Svetislav kaže da prvo počne da propada porodica, mno brže i vidljivije od samog narkomana.
– Sve prestane da funkcioniše, kuću više ne osećaš kao svoj kutak. Opšti haos, prestaneš da brineš o sebi, ne vodiš računa o higijeni, ni o čemu drugom samo o drogiranju. Dotakneš dno. Osećaš se kao da si zatvoren u nekom bunaru bez tračka svetlosti. Usput sam zaradio hepatitis C, propao mi je posao. Razveo sam se. Mnogi moji drugovi su mrtvi od droge. Jedan je umro na dan kad mu se rodio sin. Napio se i tako pijan se predozirao.
Svetislav je najpre pokušao da se leči sam, ali su apstinencijalne krize bile strašnje. Otišao je zatim u specijalnu bolnicu u Gornjoj Toponici, ali kaže da je tamo bilo strašno. Nije se dvoumio kada je čuo da u Nišu postoji ova bolnica.
– Samostalno lečenje je nemoguće. Sada sam pri kraju tretmana, osećam se kao da sam ponovo počeo da živim. Preuzeo sam kućne poslove. U lečenju je najvažnije da drogu upoznaš kako bi mogao da se boriš protv neprijatelja.