Kako Bojka ljupi stojka

– Sedi, novinare, čučni de, čučni, će popijemo još jednu, ovako pred fajront… Ma ćuti, ne pituj me ništa, obruka se živ s kolegu na rabotu. A be, izađosmo si, kao što nam je tabijat, na topli obrok, što će piješ, a ti što će piješ, to ti je topli obrok, nismo mi opštinari ili boktepita kakvi inspektori, oni svi isti, kao da ih je jedan pravio. Eto, sećam se, njihov reprezentativni uzorak, tu skoro ode u penziju. Kad pođe u inspekciju, kao kaznena ekspedicija. Dovede žrtvu u kafanu, onaj siroma se nada da tu će mu smanji neku štetu, a ne zna da mu je bolje da plati kaznu, nego da rani i poji alu žitnu. A inspektor onako šebekast, malečak, ali mešinat, i nosi neku školsku tašnu još tamo u nekakvu zapizdinu kad je išo u osmoljetku, koju inače nije završio, sve izlepena sa selotejpi. I kafansko društvo, zna o čemu se radi, sedi, čeka žrtvu i pita ga inspektora – „a be, kolko časa“? A on – „puni šes, al od dva poslednja pobegna“. I onako kima s oko, a oni ljige dovde, uzemljenje, znaju da će stigne ćelepur.
– I sednu oni, onaj se zbrao kao čindo u presolac, a inspektor erbap! Dođe konobar, što će pijete, a već verziran, inspektor prvo naručuje – „daj piće za celu kafanu“! A ti be, što će piješ i jedeš, pita „snašku“. Onaj siroma, da prođe što pojeftino, kaže, kafu, ali bez ratluk. E, mazne inspektor sa šaku po astal, na mene će mi daš ovako: šes rakije, dve šopske salate, dve porcije škembići, i četri piva. „Snaška“ gleda, ne mož da veruje; a be, onako pažljivo pita, inspektore, pa sve li to će pojedeš i popiješ sad? Glej budalu, smeje se onaj inspektor, pa ja treba li i sutra ovde da dođem? Konobar, znaš već, pola danas, pola sutra, ako ne dođe dobrotvor! Ako dođe, ovo ide u prenumeraciju! Aj be pa i ti, što si se stisnao, izedi i popi nešto, skržljo nijedan! Taj penzionisani inspektor, novinare, to je inspektorska slava, drže mu sliku svi inspektori na duvari po kancelarije, kao ikonu.
– Nego, što ti ono zapriča? Eee… aha, seti se, kako se, ne li obruka s kolegu pre neki dan. Tako si mi izlazimo na topli obrok, što kaže onaj pisac, zašto je hladan jogurt topli obrok, a grejana rakija nije? I tako, sve u redu, kolegijalna rabota, kad, jedan dan uđem ja kod njega u kancelariju, normalno, bez kucanje, da ga pokanim na topli obrok. I što ima da vidim? On otvorio neku ovoliku knjigu, stavio đozluci, i udubio se kao u Tolstojevskog. Gledam, pa ne mogu da verujem – kolega čita! Pa mi pripade smešno, setim se onog starog štosa, kad su se upoznavali Sloba i Tarzan, i njihove porodice – „ja, Tarzan! Aaaiiaaiiaaa! Ja, Sloba! udara se u srpske grudi junačke onaj naš; ovo, Džejn, kaže Tarzan; sad predstavljaju lepše polovine; ovo ovde, odgovara mu Sloba, to, Mira; ovo, nastavlja Tarzan, Čita; čita?! oduševi se Sloba; blaze si ti, ovo moje knjigu ne pipa“! E tako i moj kolega, znaš li što je fatio? Fatio pa čita.
– Što čitaš be to, a ono neka knjižurina kao narodni kuvar. On se udubio, čekaj, kaže, još ovo poglavlje da završim, nekakav felacio i kunilingus, da vidim što je to, a knjiga je inače dvojezična, i na romski, pošto je dekada Roma, pa ovde u rečnik nepoznatih reči i izraza baš tražim što li znači na romski reč „jaribaš“. Ma batali be, reko, to, ko je od čitanje fajdu video, nego ajmo na topli obrok, u što si se to tolko zadubio, koja ti je ta knjiga? Pa, kaže, maločas beše onaj akviziter, pa ja kupi ovu knjigu na kredit, a mnogo interesantno, prva knjiga u koju sam se ovako zadubio još od lektiru iz drugi razred osnovne škole, „Tajno društvo PGC“. A knjiga se zove… eee… ček da vidim koricu… zove se „Žena i seks“.
– Aaa, reko, pa to li čatiš, ono što mi vikamo – „kako Bojka ljupi stojka“?! On me nekako čudno pogleda, onako rebrački, bam! zalupi onu knjigu a da i ne obeleži de je stao, i duna preko vrata, kad ih tresna, suprotan prozor se širom otvori! Šta mu je na ovoga čoveka? Dobro, mislim se, jeste da je tema delikatna, ali, brate, za te hitne rabote eno ti klozet, nećeš valjda da prskaš po tastaturu!
-I nekolko dana, ja zdravo kolega, on me odrebri i promine me kao pored tursko groblje. Poče da me jede džiger, ček da pitam čoveka, a i fali mi orta za topli obrok. I danas ga umatkam samoga na hodnik, pa za paškulj – „čekaj be, kolega, zašto ti ne zboriš s mene, jesam te nešto uvredio“? Nemoj ti, kaže, da se praviš blesav, nisi mene uvredio direktno, nego indirektno, a uvredio si ženu mi, a to kao mene za srce da si uapao! Ja poče da se krstim, ovoga mi, reko, krsta, niti znam ženu ti, ne znam više ni moju, a kamoli tvoju, kako sam mogo da je uvredim? Pa, kaže, kad si ono reko za Bojku i stojka, kako ga dotična ljupi, oćeš da me ubediš da nisi znao da se žena mi zove Bojka?!