Da je iz bogatu kuću, da se ne brukamo pred svet i gledajte da je zastanala sa godine, tu da je oko dva„es do dva`es jednu. Da ima razvijeni kukovi i miške koje se tresev ispod ruke. Dar će dobijete bogat, samo greška ne sme da je, ako stane puška prelamača će je poništi, a sa nju i vas
Kada se prođe selo Stropsko i dođe do Lisičarskog potoka na pet kilometara jugozapadno od Vranja počinje selo Dubnica. Jedno je od najvećih sela u Vranjskoj kotlini smešteno na uzvišenom platou i nadmorskoj visini od 530 metara. Kroz selo protiče Dubnička reka koja nastaje od Svetoilijske reke i staroseoske Manastirske reke ili kako je meštani nazivaju Rekiče koje se spajaju kod samog sela. Selo je zbijenog tipa sa tri izdvojene mahale: Ovčarci, Dukinci i Kiselci.
– Kroz selo prolazi asvaltni put kojim se ide prema Katunu i Vrtogošu, a svi ostali sokaci su uski, zemljani. Vredni su ovde ljudi, nasipali smo većinu sokaka, kaldarmisali, ali smo skoro uvodili vodu i sve se razrova tako da sada, kada padne kiša, jedva vadimo noge iz blata. Doveli smo „češmovaču“ i upropastili sokake, ali nije nam žao. Sada možemo da se banjamo svaki dan, a ne klo nekad: mladi u nedelju, a stari kad im tekne – počinje priču o svom selu, Mile KOSTIĆ, stolar, pesmopojajac i pripovedač iz familije Kolarci.
NAVODADžIJE
Dubnica je jedno od najstarijih sela koje se u turskim tefterima spominje još u Srednjem veku. Više puta selo je menjalo lokaciju, spuštalo se iz planine prema plodnim poljima.
– Selo je više puta opustošila čuma, čije smtronosno grne i odapeta strela nisu štedeli ni staro ni mlado. Uprkos tome, Dubnica se kao dub (hrast) iz zemlje podizala i život je bujao zahvaljujućiu vrednim domaćinima iz brojnih familija – kaže Vlada JOVIĆ iz familije Lisičarci.
Selo je od uvek bilo po naočitim momcima i devojkama.
– Nekada su sreću mladencima birale navodadžije u dogovoru sa njihovim roditeljima. Dok Dušan Čola, Krsta Ćoja, Nikola Mitrovski, Stojko Šop i Vlada Žaca ne utanače rabotu, ženidba teško da je mogla da bude. Imali su njuh da nasete koja kuća što traži i koja što daje. Kod Proke Pikavca, šnajdera koji je imao 10 do 15 čiraka, mogli su uvek da saznaju sve što ih interesuje u Dubnici i okolnim selima – navodi Milan Kostić, nekada poznati užar u selu.
Pričalo se da su navodadžije jednom prilikom dobile zadatak od domaćina bogate zadružne familije da im nađu snaju. „Da je iz bogatu kuću, da se ne brukamo pred svet i da je jaka jerbo u kuću treba odmena za golemu rabotu. Gledajte da je zastanala sa godine, tu da je oko dvadeset do dvadeset jednu. Da ima razvijeni kukovi i miške koje se tresev ispod ruke. Dar će dobijete bogat, samo greška ne sme da je, ako stane puška prelamača će je poništi, a sa nju i vas“.
Navodadžije su se samo nasmejale, odmah su razmišljali o darovima: novim čakširama, prtenim belim košuljama, svinjskim opancima. „Na kojeg gazdu još nismo stavili samar“?, reče jedan. „Taj se nije rodio u Dubnicu. Nego, dve su strane, isto će nude, jednu ako zadovoljimo na konja smo, od pretnje može da pukne prazna puška“, opdgovoriše ostali. „Kaži Čolo, što da rabotimo, na koga žegru da stavimo u ular, al i da ne ogrešimo dušu“, savetovali su se. „U familije ne smemo da diramo jer tad mora da begamo u ajduci, u Čestelinske planine. Deca što će spojimo u početak će uzdišev za ono što im je srce telo, će sanjav trepetlike, zvezde i mesečine dole u bašče pored ševari. Kad gi pritegne rabota u konopljišta i kad kačiv koš sa sitan duvan na leđa sve će zaborave. Pa, kad dođev deca samo jedno će im teknuje: da i oni udese rabotu na nji kao što je i njihova bila udešena“, pravdalo se navodadžisanje.
Kad su u šnajderskoj radnji Koste Pikavca dobili spisak potencijalnih udavača znali su koju da odaberu. Devojka je imala 22 godine, iz bogate kuće, njeni su čekali pravu priliku, a trebala im je za rad po kući, pa nisu žurili. „Slušajte ljudi“ – odmah su navalili još od kapije – „gazda Mitre rešija da ženi sina, oće iz vašu kuću, veselite se, bre, pade vam kašika u med“. „Lele, lele, zar našu Talku oćev? Stasala je, ima 15 godine, ali još nije ni za sukaljku, a kamoli za njive“, nisu znali šta će od sreće. „Ma, kakva Talka, Sutku oćev, zrelu devojku“, prekinuli su dvoumljenje. „Sutku, ona nam je najbolja, kravče Mare nije joj ravno, ama čekaj za koga će je udajemo, gazda Mitre ima puno sinovi. Nisu li svi oženjeni“, bojali su se da se ne sprdaju s njim. „Vi, dobro znate ko smo mi. Gazda Mitre ima sina za kojeg bi nam sve dubničke gazde koji imaju ćerke za udadbu cunale ruku. Prevarili li smo koga do sad“ – ljutito su prekorevali. „Koga, pa niste“, nije se čulo, jer su domaćice šaputale. „Što traže, na miraz mislimo“ – odmah se prešlo na stvar. „Junicu, bivolicu i dvadeset ovce, ali da nisu jalove. Potom, spremu i to onakvu kakvu selo još nije videlo. Znate li koliki je njihov dvor? Cel mora da se prostre sa ćilimi“!, tvrdio se pazar. „Dobro, de, nismo od juče. Kovčeg za ruvo naručili smo u Vranje od Stropljanci. Prepun ima da je. Davamo reč. Sutka je njihova, samo da se utvrdi svadba. Devojka je poštena, iz kuću nije iskočila, ni na sokak, ni na sobor ni na slavu, a da joj u pratnju nije bila baba, tetka ili ujna. Čaršav će je dokaz, evo dve godine svaki ponedeljak opremo ga na bunar sa sapun od belu svinju“, prihvatili su ponudu. „Kad je tako, pošto popismo šiše rakiju sa šljivku od crvenu džanariku, da ne idemo sa prazne ruke. Natočite jedno balonče, eve Žaca je poneo njegovo i jedno ubavo jagnje da izdvojite, od 25 do 30 kila da se ne brukamo“, završili su pogodbu. „Kakvo brukanje, pa oni to neće odnesev kod gazda Mitre nego će popijev i izedev gore u planinu, kod crkvu na Svetoga Petra i Pavla“, govorile su starije žene.
RIPNI SINKO
Sutka je bila vesela, došlo vreme da i ona izađe iz kuću, da gu dokače muške ruke da oseti da je žena. „Mamo, kad će je gledanje, da operem kosu sa umu na Terzikino bunarče. Tamo je voda pucka, a od nju kosa sija, će mu zaslepim oči na budućega domaćina“, Sutku je tresla je groznica. „Kakvo gledanje ćerko, toj nekad beše, sad dođe novotija iz Beligrad, čak odozgor. Sad ti je mladoženja mačka u džak, moli Boga da je ovaj tvoj, a gazda Mitretov, čist u mozak. Svi mu deca znam, na mesto su, ali u bogatlk može da bidne i greška. Valjda neće si sa tuj sreću“, tešila ju je majka. „Pa, ja neću za čaldisanoga, će se vrnem dom“, pretila je Sutka. „Nema vraćanje, mori, ćerko! Čim ulegneš u tuđu kuću kao nevesta kako možeš da izađeš? Samo, kao obeležena. A, kad si obeležena od tatka ne gine ti manastir, savetovali su je.
Došla je vreme svadbe, darovi su sa Sutkom ušli u Mitretovu avliju. Navodadžije su zadovoljno trljale ruke. Ljubenje sa domaćinima, pregled miraza, a onda pod trem na bogatoj trpezi gde su ih čekali poznate dubničke dudukdžije: Srba Tupe, Rade Spasinski Tobošar i Dobrosav iz familije Vuci. Dudukdžije i gočobija, neki Ciganin iz Pavlovaca Sutu su, piskavim visokim tonovima, odveli u sobu kod mladoženje. Kad je otvorila vrata, nasmejala se i pitala petnaestogodišnjeg dečaka: „Ti li si malečko bate na mojega budućega muža“? „Jok, mori, ja sam ti muž“, odgovrio je omanji, koščat momčić. „Lele, pa ovi me uzedoše za rabotu, a sa ovo dete koje je pomalečko od mene za čitavu glavu ima da se igram dok ga ne naučim kako svira svirala sa dvanajes rupe“, razmišljala je u sebi dok se momčić kikireščić primicao uza nju i smejao. „Tate, vika, samo ripni sinko, sve si nađe svoj put“, reče joj. „Ako tate vika tako, onda ripaj, ali prvo da prostrem čaršav. Što dade Bog to će je, što ne dade ja će doturim“, pomirila se Sutka sa sudbinom. „Važno da je kuća bogata, da deca nisu gladna, a sve ostalo je upisano na treći dan na rođenje. Će porasne, će se raskrupni, samo da ne popuštam dizgini, da je u moje ruke i sve će je potaman“, razmišljala je.
Svadba je trajala do sutradan ujutru sve dok starog svata nisu skinuli sa krova kuće, nahranili ga kačamakom i otpratili. Popodne su izneli miraz, posebno ćilimove i prostrli ih po čitavoj avliji. Celo selo se okupilo da vidi. „Ne dzvirite, dignite glavu na duvar, ulegnite u dvor da vidite što sam dobila. Ćilimi, golemi, srednji, malečki, prostirke, fute, rekle, košulje i tendžere sirenje, mori“, sijala je od sreće svekrva. „E, zašto li se muči, da čekam dan kad će gu svekrvu vidim uramljenu na topolu pored reku i dok vijem po nju samo jedno da mislim: „Fala ti, Bože, i ja dočeka da postanem domaćica“, razmišljala je Sutka.
-Tako je bilo u staro vreme, ama bile su i zavedojke. Ripnev preko duvar i pobegnev kod onoga što su mu oči videle dok je igraja u kolo i pet para sukane bele čarape iscepija. Fucali su roditelji, pretnje su bile svaki dan, dok se ne rode deca, a onda izokola počne mirba. A, kad padne mirba na veselje kraj nema. Nego tako beše nekad, a danas..? Niko od mladi neće da se ženi, samo se istrzav po kreveti kako rasonica u prolet. Umesto devojku za ruku da uhvate oni ne ispuštav flašu pivo u prodavnice. Kad nesu u selo u u Vranje su po ceo noć, što li tamo rabotiv, barem devojke da mavav, a oni prodavav zevala, bistriv utakmice i frljav pare da dobijev leba bez motiku – priča Stojadin TOLjIĆ iz familije Lisičarci koji se približio devedesetoj godini.
-Čika Dine, sede po kafići, čekav da im se padne odozgor, a neće da se uhvate za rabotu. Gledaš li polja, vide li nekoga pomladoga da kopa i ore – odgovara mu Mile Kostić.
– Mnogo ljudi ima prihode radeći u Vranju. Živi se od sitne poljoprivrede, svako da namiri svoju kuću. Nemaština zakucala na mnoga vrata u Dubnici. Neće mladi da sade duvan jer se to ne isplati. Ne vide perspektivu, gluvare po kući i u Vranju i zavise od roditelja. Ako im pruže imaće za kratak espreso, ako ne ležaće i slušati zvezde Granda – kaže Milorad STOILjKOVIć, profesor u Vranju koji živi u Dubnici.
FAMILIJE IZ DUBNICE
Abdžinci, Akinci, Baljci, Ćuskijini, Gugci, Veđanci, Gusinci, Djoronci, Djokinci, Dromsanci, Živkovci, Jovinci, Ćulci i Pipci, Kolarci, Lisičarci, Cvetkovići-Kekini, Mosinci, Mirtini, Sapundžici, Spasinci, Oljačinci, Šamdžici, Šorejci, Bećarci, Čolci, Cigani, Ovčarci, KIselci, Dukinci…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.