Ubice su mirne kao jagnjad

„Drukarama“ lupamo šamare. Pritvorenici niti jedni drugima ne priznaju da su krivi. Izvan ćelije sat dnevno. Mobilni u bureku

– U pritvoru imaš TV, čitaš novine, znaš ko je postao predsednik Amerike ili šampion u košarci. Ali kad izađeš, tek tada vidiš nove ljude „u poslu“, nove kafiće, vidiš šta se sve izgradilo. Shvatiš da je kada si stupio u zatvor vreme za tebe stalo – svedoči na početku ispovesti za „Vranjske“ donedavni „stanovnik“ Okružnog zatvora, čekajući na slobodi ishod sudskog procesa za vlastiti sukob sa zakonom iz prošlosti.
– Brate, znam da ljudi koji mnogo gledaju filmove misle kako su okorele ubice žešći momci u zatvoru. Treba da odeš da ih vidiš. Odležao sam robije za pozavideti, po pritvorima proveo mesece i godine čekajući koliko će me odrapiti, ali ne vidoh takve. To ti je, bre, jagnjad. U Vranju ih i sada ima. Petorica-šestorica… Glas im ne čuješ. Najmirniji su i najkorektniji.

KRIVI I NEVINI

Ovaj čovek pristao je da pod velom anonimnosti govori o detaljima iz života ljudi s one strane zakona. Konkretno za one koji u najpoznatijoj zgradi u ulici Cara Dušana u Vranju tek čekaju da pravosuđe odluči o njihovoj sudbini.
– Iz pritvora sam pušten nedavno. Bio sam tamo duže vreme, pa odlično poznajem situaciju. Među optuženima za krivična dela pokušaja ubistva, ubistva ili teškog ubistva, samo mi je jedan priznao da je zaista nekoga ubio. Čak mi do detalja objasnio na koji način i sa kojim motivom. Čudno, jer ti tipovi ni u pritvoru ništa ne priznaju. Priča se završava time što kažu da su nevini – tvrdi naš sagovornik.
Pritvorski dani su, po rečima ovog čoveka, izuzetno teški. Pokušava da nam dočara detalje vlastite teorije po kojoj je „pritvor teži od zatvora“.
– U ćeliji si dvadeset tri sata dnevno. Samo je sat predviđen za šetnju. Tokom tog sata opet su ti pred očima ljudi sa kojima provedeš i preostala dvadeset tri sata. I nebo… Monotonija! Pošto se u pritvoru malo krećeš, ne radiš, mišići atrofiraju. Ceo zatupljuješ. Nikad ne znaš koliko ćeš ostati u „buvari“. To nekad bude godinu, dve, a ovde ima ljudi i sa tri godine pritvora. Kad izađeš, očekuješ da je „napolju“ sve isto kao onog dana kad su te strpali u bajbok. U pritvoru imaš TV, čitaš novine, znaš ko je postao predsednik Amerike ili šampion u košarci. Ali kad izađeš, tek tada vidiš nove ljude „u poslu“, nove kafiće, vidiš šta se sve izgradilo. Shvatiš da je kada si stupio u zatvor vreme za tebe stalo.
Prema rečima našeg sagovornika, pritvorenika najviše zatupljuje atmosfera u samoj ćeliji.
– Ćelija je mala, svega par metara. To stvara fizičke smetnje. Osim nemogućnosti da hodate, osetite vrlo brzo da vam slabi vid. Oko nema perspektivu, nema vidno polje kao ranije. U zatvoru ima svakakvih likova. Prinuđen si, hteo ne hteo, da tokom celog dana slušaš uglavnom nebuloze. Čak i kad ti se spava. To su obično glupe „priče o slobodi, nadi“ i slično.
Naš sagovornik dodaje da život u pritvoru mogu da olakšaju neke „privilegije“. Za to je, međutim, potreban novac.
– Mogu da svaki dan dobijam novine, hranu, sokove iz kantine, ali samo ako imam „kredit“, odnosno uplatu za kantinu. Ponekad nam komandiri kupe i povrće na pijaci. Kad je Nova godina, pravi se gozba. Tu bude i pečenja. Sve može da se nabavi regularno, osim alkohola naravno.
Ovaj čovek kaže da pritvorenici na nelegalan način najčešće pokušavaju da u pritvorsku jedinicu unesu mobilni telefon.
– U tome retko ko uspe. Rođaci su ti koji im asistiraju. Stavljaju telefone u pogaču, kačkavalj, čak i u burek. Ako i prođu detektor metala na ulazu, komandiri kasnije pretresom brzo pronađu telefon.
Prema njegovim rečima, pritvorenici se međusobno retko sukobljavaju. Barem fizički. Verbalne rasprave su češće.
– Koji su razlozi?! U ćelijama, gde provodimo ceo dan, nema dovoljno prostora. Fali nam kiseonik. Zato nije čudno kad neko hoće da se „isprazni“. To ne traje duže od dvadesetak minuta. Razlozi za svađu su, naravno, glupi.
Počinju rečenicama tipa „što si toliko omako TV“, „što ovo stoji ovde, a ne ovde“ i slično. Kad sve prođe, opet smo svi u sobi „srećna porodica“. Klasične tuče, barem dok sam ja boravio u pritvoru, nije bilo. U tom pogledu smo živeli kao složna braća.
Sagovornik „Vranjskih“ kaže da je u pritvoru, dok je on boravio tamo, u jednom momentu bilo više od četrdeset narkomana i narkodilera. Nije čudno, kaže, što među njima ima problematičnih osoba i što ti ljudi najčešće prave probleme.
– Ima mnogo tipova koji „pevaju u policiji“. To vam je bukvalno kao na filmu. Smeste vam igru i vi završite u pritvoru. Posle se čude i žale što su diskriminisani kad vam dođu „na noge“. Njima za dobrodošlicu podelimo par vaspitno-popravnih šamara. Niko ih ne voli. Ako ti u ćeliju dođe „pajtaš“ sa slobode, kleo si se u njega, a on ti smestio pritvor, onda je logično da ne možeš da se suzdržiš. „Drukare“ su uvek na udaru, ma koje da su nacionalnosti. A neraspoloženje prema svima gaji se sa zadovoljstvom u svim ćelijama. Često im tvoj dug vrati neko drugi.
Naš sagovornik otkriva zašto su obično narkoamni inspiratori i vinovnici problema u pritvoru.
– Ti ljudi, brate, ne očekuju dužu robiju. Jel ti onda čudno što se tako ponašaju?! Ako razmišljaš u stilu „sutra ću napolje, boli me“, onda praviš probleme. S druge strane, njima retko ko dolazi u posetu. Ili niko… Zaboravljeni su od svih. Isfrustrirani, uvek spremni da se svađaju. Obično galame, traže lekove, žale se da im je pritvorska terapija nedovoljna. Hteli bi još koji „bensedin“. S druge strane, ima onih kojima je baš lepo u pritvoru. Ponavljaju kako imaju sve što nemaju na slobodi. Nekome će biti čudno ako kažem da su to TV, struja, topla voda, redovna hrana. Ako i izađu, kad se sretnu sa sivilom od svojih života, jedva čekaju da ih ponovo uhapse i vrate u zatvor. Tu im je najlepše. Takođe, često ujutro slušaš kako se neko kune da više nikada neće da krade, da prodaju drogu, da će voditi miran život. Posle dva sata se predomisle, pa pričaju u stilu „ma, samo kriminal i ništa više“. Sve zavisi od raspoloženja.
Informacije se u pritvoru brzo šire.
– Često to ide tajnim kanalima, pošto se pritvorenici iz različitih ćelija nikada ne viđaju, osim na kratko prilikom poseta. To je jedina prilika kad možeš sa nekim iz druge ćelije da razmeniš par reči, iako je razgovor zabranjen kao i u svim zatvorima sveta.

NEKIMA JE U PRITVORU LEPO

Naš sagovornik tvrdi da u pritvoru Okružnog zatvora nije kao na filmu u pogledu statusa pritvorenika kod komandira, odnosno čuvara.
– Nema privilegovanih. Postoji uzajamno poštovanje. Komandiri imaju više poverenja u iskusnije pritvorenike, mislim na one sa dužim stažom iza rešetaka. Ukoliko ostanete bez cigareta ili kafe, radi su da ih na vaš zahtev nabave od nekog koga poznajete u drugoj ćeliji. Ako je ekipa u ćeliji ok, onda je ponekad i zabavno. „Gađamo se biserima“, neko ih u ćeliji beleži, pa ih posle čitamo i smejemo se. Ponekad igramo „zu“ i razne društvene igre – šah, domine, „ne ljuti se čoveče“. Ima i bizarnih momenata. Jedan moj „cimer“ nije bio čuo za kivi. Mnogi ne razmeju za šta su optuženi. Ne mogu danima da im objasnim, pa dignem ruke.
Među pritvorenicima ima i zavisti, ljubomore.
– Desilo mi se mnogo puta da se u ćeliji dvojica, čak i dobrih prijatelja, prepiru, jer jedan smatra da mu je prijatelj bio privilegovan u određivanju kvalifikacije dela, odmeravanja kazne, ukidanja ili neukidanja presude, ishoda procesa. Mnogi tvrde da su manje krivi od vas za isto delo. Ljubomorni su ako imate pare za boljeg advokata od njega, kad imate bolju garderobu. Ima ljubomore i kada razgovaramo šta koga čeka kod kuće.

BROJKE
Sagovornik „Vranjskih“ kaže da je svih trinaest soba Pritvorske jedinice Okružnog zatvora trenutno prebukirano.
– Deset soba ima po 4 kreveta. U njima trenutno spava i po 5-6 pritvorenika, dok u sobama sa po 6 kreveta često ima 7-8 ljudi. U ćeliji sa 9 kreveta je po 12-13 ljudi. Višak pritvorenika spava na dušecima na podu. U sobi provodimo 23 sata, a 1 sat je predviđen za šetnju. Svaka soba šeta posebno.