Speknao se kao koruba

-E moj novinare, novinare, znao sam ja da kad tad će završiš na PTO, odavno te mi čekamo, još pa ovako pred fajront. Što kažeš, nisi na PTO, nego u kafanu? Nemaš si ti blage veze, ovo jeste ugostiteljski objekat u okolinu Vranja, skoro otvoren, a i ti zarđao, baldisao, sećam te se, kad beše mlad, nema kafana da se otvara, a ti da ne dođeš na sečenje vrcu, a sad kao neko mrtvo puvalo – ne znaš ni što je PTO, ne onaj medicinski, samo si za tamo, nego kafanski. Aj sedi, što će popiješ pred fajront? A krasan talenat beše, ispuštimo te, nego će se vratiš ti opet, čim si nas ovde našo, Lesi se vraća kući…
-Što nešto teše da ti ispričam… A, jes! Pitaš me zašto sam ovako uilan, pa sam se speknao kao koruba? Pa li, žena mi pre tri dana sprema se u Niš, kod dete, ono tamo kao studira, a išćušpi me s pare, ide po koncerti i kafići, a sve traži novci za nekakvi udžbenici, skripte i priručnici, kao božemski uči. A indeks krije kao zmija noge, daj be, sinko, da vidi tata dokle si dogurao, te osmice i devetke što se fališ s nji`. Pa, tato… znaš… muca on kao nem za mušmulu, indeks mi je, znaš, u sekretarijat fakulteta, treba da mi upišu ocenu što sam pečalio na pismeni onomad, a najmanje će bude osmica!
-I žena mi se loži na takve bajke, će ide kod sinče, dobroga studenta, pa se razvrtela kao da smo cel noć pravili utata. Pa motaj sarme, pa puni mejunke, pa mesi samse i propeći, pa muti torte, pakuje ono jedenje u šerpe i tepsije, kao za izložbu da ga sprema. Gledam ja ono, pitam, kolko će sediš tamo? Pa tako, kaže, nekolko dana, da podranim i operem i opeglam dete, da vidi da ima roditeljsku ljubav, ti sve zabatali na onaj tvoj PTO, dete kao da nema tatka. Kakvi li su ti tamo s koji sediš, kao da su nekakvi akademici, ili barem dopisni članovi?
-Ič tebe, reko, da te ne boli čavka s koga ja sedim, nego kaži mi samo, što ja će radim ta nekolko dana, dokle ti opravljaš carče? Ja li treba ovde da lipčem gladan, da nemam čiste gaće i opeglanu košulju, zaloga da se napravim?! Pa što se ne seti da mi odvadiš u neku šerpenjku dve-tri sarmice, paprike, makar okrajci od samsu, pa će si podgrejem, i nekako će preživim dok se ne vrneš.
-Aaa, ne! – izbulji ona belci – ovo si je za moje zlato, nego ajde u ime starih dobrih vremena će trknem do kafanu prekoputa, što je ti zoveš PTO, pa će ti kupim skaru, to grej u mikrofurnju, pa se lebom rani dok nisam tu.
-Ne idi tamo! – viknem ja u paniku, znam što će zatekne; ne, kaže, idem, ja će platim i ja će ti donesem, da ne kažeš kako te žena ostavila na bezder. Otide, nema je, nema, ja trnem, tugo tugo, samo da nisu tamo stalni gosti!
-Eto je, vraća se, nosi ovoliku tepsiju sa skaru, i ufća. A be, muže, s koga sediš ti to tamo, ono sve produvalo, svi si sede posebno za astal kao Slovenci, i ćute. Dobro je, mislim se, subota je, pa ona samo videla seljaci što čekaju autobus, prodali robu na pijac, pa si piju pivo, nemaju veze jedan s drugoga. A da je videla prvu postavu, kao brazilska navala, sve moj do mojega!
-Koga?! Pa znaš li ti Nerazumenka? Ne znaš, i ti si mi neki novinar! On je remetilački faktor na PTO; recimo, kad se igra neka važna utakmica, a on sedi baš tamo ispod televizor, i ostane dvaes sekunde, mi svi ovako treptimo, naši napadaju da izjednače, odjemput nestane slika, šta bi?! Kad, on drži gajtan, isključio ga iz struju, kaže, dom bre, pa gledajte televiziju, ovo nije kuća, ovo je kafana! Ili, da ne otvoriš novinu pred njega, odma se buni, kao Džems Din, buntovnik bez razloga – „ovo nije biblioteka“! Ako sedneš pored izlog, pa pogledaš ko prolazi, javiš se, on eto ti ga opet – „ovo nije bioskop“. I kad mu kažemo – aj be smiri se, pijan si, on ripne kao poparen: koj bre, pijan?! Gledaj ovo! I stavi pesnicu na čelo i maršira strojevim korakom po kafanu, čaše i meze odripaju, a i mi, gosti. Ili, sve misli da pričamo za njega – ode po napolje, i iz nusprostoriju zviždi i dere se – čujem ve ja, čujem što pričate za mene, a nema veze, mi si pričamo od Zvezdu i Partizana.
-Kad, pre neki dan, zatekna se u kafanu jedan ugledan doktor, a buntovnik odnegde ga zna. Pa domaršira do njega, i pita ga – doktore, što mi je na mene, osećam to i to. Doktor si sedi s neko društvo, pa da ga otkači, pita ga – a voliš li da popiješ? Buntovnik se zamisli, pa kaže – volim da pijem, al ne razumem da pijem! Doktor se nađe u čudo, vidi se da mu je to prvi takav slučaj, dećeštaće – pita ga: a imaš li još nekoga takvoga u familiju? Pa, kaže buntovnik, imam brata, i on voli da pije, ali on razume da pije! I sad ih zovemo Nerazumenko i Razumenko.