Političari me ne zovu

Jedan od bivših direktora „Jumka“ je redovni donator, jedan od bivših direktora „Koštane“ je takođe redovni donator, ali po tom pitanju nisam imao kontakte sa ljudima iz aktuelnog političkog establišmenta

U ovoj zemlji sve je više onih kojima je potrebna pomoć. Mnogi nemaju dovoljno hrane, nedostaje im odeća, obuća, adekvatan smeštaj, zaposlenje… U takvim okolnostima do izražaja bi trebalo da dođu solidarnost građana i humanitarne organizacije. Jedna od takvih je i Crveni krst Vranje, gde mesto sekretara od marta 2000. godine zauzima agroekonomista Tomislav Stefanović. Interesovanje za rad te organizacije je povećano kada je objavljeno da njegova plata dostiže 800 evra.
Vranjske: Čime se Crveni krst Vranje bavi?
Stefanović: – Konkretno, svakodnevna aktivnost je vezana za rad narodne kuhinje, kao i za dobrovoljno davalaštvo krvi, gde smo po postignutim rezultatima među prvima u Srbiji. Imamo i pedesetak vrlo aktivnih i edukovanih volontera koji sprovode obuku iz prve medicinske pomoći, vršnjačke edukacije o bolestima zavisnosti i polno prenosivim bolestima, tu su programi psihosocijalne pomoći za decu sa posebnim potrebama, te edukacija o trafikingu. Važan segment rada je i priprema za delovanje u nesrećama. Imamo i tzv. okružnu terensku jedinicu sa opremom. Sve to spada u mirnodopsko delovanje Crvenog krsta. U vreme eskalacije krize na prostoru bivše SFRJ, bavili smo se zbrinjavanjem ljudi. Podelili smo ogromne količine humanitarne pomoći. Procena je da je oko 15.000 izbeglih i raseljenih lica prošlo kroz Vranje.

DONACIJA JE SVE MANjE

Koliko ljudi u ovom trenutku traži pomoć od Crvenog krsta Vranje?
– Programom narodne kuhinje snabdeva se obrokom 300 ljudi. Takođe, naša ciljna grupa su izbeglice i raseljena lica, kojih sada ima oko 1.000, ali trenutno nema programa humanitarne pomoći, pa te ljude sagledavamo na drugi način. Oni dolaze sa raznim problemima. Ljudi traže sve i svašta, počev od hrane i polovne odeće i obuće, pa do smeštaja. Neki su dolazili i sa zahtevom da im nađemo ženu. Život je to.
Šta sve prikuplja Crveni krst?
– Ljudi uglavnom donose polovnu garderobu. Dobijamo nešto i od hrane, ali da budem iskren, sve manje. U zadnje vreme sve slabije se javljaju preduzeća, koja su ranije davala robu iz svog programa, doduše desortiranu, ali koja je primenjljiva za našu podelu.
Koliko toga prikupite na mesečnom nivou?
– Prošle godine smo sakupili 13.800 kilograma hrane, 580 kilograma higijenskih sredstava i oko dve tone polovne odeće i obuće.
Da li je to na nivou drugih sredina? Koliko su Vranjanci humani?
– Vranjanci se rado odazivaju našim pozivima, bez obzira na to da li se radi o dobrovoljnom davalaštvu krvi ili prikupljanju odeće i obuće. Sagledavajući situaciju u kojoj živimo i radimo, mislim da su Vranjanci humani ljudi.
Kakva je situacija sa preduzećima?
– Najsvežiji je primer „Alfe“, koja nam je uoči Nove godine donirala 15 šporeta, na njihovu inicijativu. Pozvali su nas i rekli da to podelimo po našoj proceni i da ih izvestimo. Toga je ranije bilo mnogo više, ali je bilo i više dobrostojećih kolektiva. Sve je to sistem spojednih sudova. Od nekoga ko nema ništa ili krpi kraj sa krajem ne možete tražiti da podari nešto. Ali, kad god tražimo pomoć, recimo kamion da prevezemo robu, firme nam uvek izilaze u susret.
Da li lokalne javne ličnosti, političari, imaju običaj da kao privatna lica doniraju Crveni krst?
– Jedan od bivših direktora „Jumka“ je redovni donator, jedan od bivših direktora „Koštane“ je takođe redovni donator, ali po tom pitanju nisam imao kontakte sa ljudima iz aktuelnog političkog establišmenta.
U javnim institucijama političari imaju presudan uticaj. Da li su nešto tražili od vas?
– Moram da budem iskren, nikada me niko nije pozvao da traži nešto od mene.
Niti da zaposlite nekog njihovog rođaka ili prijatelja?
Ne. Mi smo samo smanjivali broj zaposlenih.
Kako neko može da pokloni novac Crvenom krstu?
– Mi imamo svojstvo pravnog lica, imamo račun i čovek može da uplati novac i da kaže da želi da se kupi to i to, da odredi namenu. Nepisano je pravilo da se poštuje želja donatora.
Kolikim fondom raspolažete?
– Crveni krst se finasira iz gradskog i republičkog budžeta, ali i od sopstvenih prihoda. Izuzetno sam ponosan na sopstvene prihode, koji u ukupnoj masi ulaze sa 24,08 odsto. Grad nam je prošle godine dao 45,5 odsto, od toga na plate ide oko 33 odsto. Ostalo ide na programske aktivnosti, a većinom na pokriće rada narodne kuhinje. Od Crvenog krsta Srbije, odnosno iz fonda od igara na sreću, dobijamo 30,41 odsto. Prošle godine ukupni prihod nam je bio 9.643.110 dinara.
Koliki deo od tog novca je prikupljen donacijama fizičkih i pravnih lica?
– Donacije u novcu su vrlo male.
Šta imate od imovine?
– Imamo objekat u Lenjinovoj, ispred njega jedan kisok i jedan legat u Vlasu.
Koliko je zaposlenih u Crvenom krstu Vranje?
– Ima nas šest. Tu je, pored mene, šef računovostva, saradnik za akcije, knjigovođa, magacioner i vozač. Kada već govorimo o broju zaposlenih, moram da kažem da je vrhunac distribucije humanitarne pomoći bio nakon bombardovanja 1999. godine. Ciljna grupa tada su bila izbegla i raseljena lica, a pored njih imali smo korisnike narodne kuhinje, lokalnu socijalu i penzonere sa najnižim primanjima. U tom periodu, od druge polovine 1999. i tokom 2000. godine, Crveni krst Vranje je imao od 13 do 15 hiljada korisnika mesečno. Mi smo distribuirali 250-300 tona hrane mesečno. Imali smo distributivni magacin tadašnjeg Jugoslovenskog crvenog krsta u „Poljoproduktu“, koji je opsluživao sve opštine Pčinjskog okruga. Tada smo imali ukupno 25 zaposlenih, što u stalnom radnom odnosu, što angažovanih preko omladinske zadruge. Od tada je posao padao, pa se i broj zaposlenih smanjivao. Kada je 2003. definitivno obustavljen program distribucije humanitarne pomoći, ovde je bilo stalno zaposleno 10 radnika. Tada smo utvrdili da imamo višak zaposlenih u odnosu na potrebe, na posao koji je pred nama, i doneli program koji je trajao od 2004. do leta 2008. U tom periodu smanjili smo broj zaposlenih za četiri, što je za mene respektabilan podatak koji pokazuje da smo već tada gledali u budućnost. Mi smo jedna od retkih organizacija koja se ponaša suprotno od sadašnjih tendencija.

ZASLUŽIO SAM SVOJU PLATU

Koliki je fond za vaše plate i ko ih finansira?
– Za razliku od javnih preduzeća i ustanova u kojima je uredbama vlade jasno propisan način obračuna zarada, Crveni krst je formalno-pravno nevladina organizacija. Tačna definicija glasi da smo mi „humanitarna, nezavisna, neprofitna i dobrovoljna organizacija“. Imamo sopstveni pravilnik o radu i sistematizaciju, kao i način obračuna zarada, koji je usaglašen sa pravilnikom Crvenog krsta Srbije. Grad nam na osnovu njegovih koeficijenata prenosi deo plate, ali mi na taj način ne možemo da je obračunavamo, već to radimo na način koji je propisan našim aktima.
Koliko daje Grad?
– Prema našem finansijskom planu za 2009. za zarade zaposlenih je planirano 5.150.000. Od Grada smo tražili 2.511.823 dinara. U prošloj godini Grad nam je finansirao 56 odsto zarada. Preostali deo smo finansirali od Crvenog krsta Srbije i iz sopstvenih prihoda. Od ukupnih sredstava koja su nam bila na raspolaganju, na plate smo potrošili 48,87 odsto.
Kako je u drugim sredinama?
– Imamo korektno sagledavanje od strane našeg Grada. Velika je šarenolikost na nivou Srbije, kako po sredstvima koje izdvajaju lokalne samouprave, tako i po broju zaposlenih. Imate organizacije Crvenog krsta koje mesecima ne primaju platu jer imaju veliki broj zaposlenih. Ja sam razgovarao sa čovekom koji je prvi napustio posao po našem programu. Bio je čistač, a zaposlio se kada sam se ja rodio. Čoveku su išle suze na oči, ali me poslušao. Mi sada nemamo dostavljača pošte, daktilografa, nemamo ni čistača. Imamo spisak redarstva za čišćenje prostorija. Ja sam pošteđen toga, ali dajem sve od sebe kada se istovara kamion, a vozim često i komercijalne ture našim kombijem. Nije to foliranje, to je princip. Ja sam domaćinsko dete i ako se nisam najeo i napio na drugom mestu, neću ni u Crvenom krstu.
Koliki su zarade u Crvenom krstu Vranje?
– Moja plata je oko 71.000, a ostali imaju oko 31 hiljadu.
Smatrate li da vam je plata u skladu sa okolnostima u kojima živimo?
– Smatram da svoju platu zarađujem do poslednjeg dinara, zaista. Za 13 godina koliko sam ovde, nikome nije isplaćen ni dinar za prekovremeni rad. A, dolazi se svake subote da bi se radilo sa mladim ljudima, non-stop smo na terenu, naročito ranije, posle bombardovanja, kada smo radili od jutra do sutra.