Kineski zid je mali za mene

Pre dvadesetak dana bila sam učesnik Petnaestog studentskog bijenala crteža. Na vlastito i oduševljenje kolega dobila sam nagradu za najbolji studentski crtež u konkurenciji osam akademija i 122 učesnika

HENDIKEP: Detinjstvo sam provela u Vranjskoj Banji. Ne mogu da kažem da to nisu bili lepi dani. Obično su me nazivali nestašnim detetom. Spremnim da radi sve što mu se sviđa, bez obzira na posledice. Uprkos takvoj svojeglavosti, roditelji i ljudi oko mene često su me nagrađivali. Kao osnovac nisam mogla da bežim iz škole. Postojao je hendikep. Moj otac je radio upravo u toj školi. Čak mi predavao fizičko vaspitanje. Mama je sve posmatrala iz ambulante preko puta škole. Nisam imala kud. Morala sam da posećujem sve časove. Bez izuzetka. Nagrade na likovnim konkursima došle su već u trećem osnovne. Otad me apsolutno ne interesuju matematika, hemija, fizika. Zapravo, ništa me nije interesovalo osim likovnog i fizičkog. U tome sam bila najbolja, to me jedino činilo srećnom.
VUKOV DIPLOMAC: Dok su se moja braća i sestra (sada vojni akademci i odlični matematičari) igrali, vreme sam provodila besomučno crtajući. Prvu veću nadu svojim roditeljima i samoj sebi, dala sam kada su me pozvali na devetodnevnu likovnu koloniju u Grzu, nedaleko od Paraćina. Kao nagradu, škola mi je poklonila besplatne časove crtanja u Likovnoj radionici u Vranju. Učila sam da crtam uz akademske umetnike – Gorana Stankovića i Vesnu Marinković – Stanković. To su bili dani za pamćenje. Neobično zanimljivi časovi, nenategnuta radna atmosfera, mnogo mladih talenata svuda oko vas. Jednom rečju – nešto potpuno novo za mene. Po završetku osmog razreda dobila sam Vukovu diplomu i onda sam naišla na „kineski zid“. Kad sad razmislim, on i nije bio tako veliki za mene.
DOBIJAM ONO ŠTO HOĆU: Ogradila sam se u startu. Želela po svaku cenu u srednju umetničku školu. Roditeljima nije bilo svejedno. Nije im zvučalo logično da puste dete u drugi grad. Takve škole nije bilo u Vranju, ali jeste u Nišu. Tamo su „nepoznati ljudi“. Na kraju, dobila sam ono što sam htela. Godine 2002. upisala sam se na „nišku umetničku“. Odvojila se od porodice, društva, svega dotad bliskog. Brzo sam se adaptirala. Osetila veliku sreću među vrsnim predavačima. Shvatila sam da sam u školi za odabrane. Ali i da je talenat svega dva odsto. A da ostatak znanja morate sticati na trnovitom putu, uz mnogo znoja i truda. Tamo sam naišla na divne ljude.
SOBA SA ŠEST KREVETA: Srednjoškolske dane u Nišu, iz finansijskih razloga, provela sam u internatu na Panteleju. Godinu dana živela sam u šestokrevetnoj sobi, godinu u četvorokrevetnoj i dve godine u dvokrevetnoj sobi. Nije bilo lako učiti u takvim okolnostima. U domu su postojale razne sekcije. Svakog marta naš dom učestvovao je na republičkim susretima domova i osvajao pregršt nagrada i priznanja. I tu sam redovno nagrađivana. Pokupila dosta odličja u stonom tenisu i crtanju, naravno. Retko sam išla kući pa sam mir, kada mi ljudi postanu naporni, tražila na čairskom bazenu. Za svoju školu na nivou grada Niša osvajala sam medalje i u ovom sportu. Budući da grad Niš ima svoj plivački klub, mogla sam samo da budem ponosna na svoje uspehe u sportu.
ZNANjE JE NOVAC: O nama su u školi brinuli divni ljudi. U najdražem sećanju ostali su mi Bojan Milošević i Mirjana Resanović. Pošto roditelji nisu mogli da dolaze na sve roditeljske sastanke, ti ljudi su nam često bili zamena za njih. Bez obzira na vanškolske aktivnosti, škola je bila na prvom mestu. Atmosfera u njoj je takva da i nemate previše želje, a ni potrebe da izlazite iz nje. Bila sam u jakoj grupi crtača. Bukvalno smo motivisali jedni druge na što naporniji rad. Na savladavanje raznih crtačkih veština. Na trećoj godini prvi put sam unovčila svoje znanje. Škola me je odabrala za dobitnika nagrade jedne američke fondacije. Tako sam dobila dobar honorar na račun svog uspeha u školi. U isto vreme, zapravo tokom čitavog srednjoškolskog školovanja, bila sam državni stipendista.
DOLE KORUPCIJA: Škola je svake godine organizovala nastavne ekskurzije. Pamtiću obilazak srpskih srednjovekovnih manastira. Nezaobilaznu Grčku – Meteore, Akropolj, Grčki nacionalni muzej, Mikenu i tamošnju Atrejevu riznicu. Bilo je vremena za putovanja, žurke, izlaske. Međutim, bližio se završetak srednje škole i krenule su priče o studijama. Nisam želela da nastavim školovanje u Nišu. Osetila sam potrebu da upoznam neki novi grad, nove ljude. Želela sam u Novi Sad na Likovnu akademiju. Roditelji su uvažili moju želju. Prijemni je trajao čitavih dvadeset dana. Uzeli su nam „brdo“ para. Naravno da nisam prošla. Bilo je za očekivati. Shvatila sam da su ljudi tamo korumpirani, da se unapred zna ko će upisati studije.
ZVEČAN NA DRUGU LOPTU: To me nije omelo da nastavim školovanje. Probala sam odmah na Fakultetu umetnosti u Prištini, koji sada radi u Zvečanu. Položila sam prijemni iz cuga. Upala kao druga od četiri mesta na budžetu. Zvečan, međutim, nisam doživljavala kao mesto za mene. Ne kao grad gde bi trebalo da studiram. Studirati umetnost na Kosovu nije lako. Događaji i vreme u kome se tamo živi nisu baš blagonakloni prema slikarstvu. Čak ni prema životu. Vremenom, Zvečan je postajao sve prijatniji. Previše ljudi na malom prostoru, poznata lica, to je postala moja svakodnevnica. Sada sam na trećoj godini Fakulteta umetnosti, na likovnom smeru – odsek slikarstvo.
SOBE MALE, ALI NAŠE: Treću godinu zaredom živim u studentskom domu. Sa pedesetak ljudi. Svi su studenti Fakulteta umetnosti. Sobe su male, ali su naše. Mnogo umetnika na jednom mestu. Verujte, to nije lako. Na fakultetu imam fenomenalne kolege. Ono u čemu smo u prednosti u Zvečanu u odnosu na ostale fakultete je da imamo toliko vremena da prosto moramo više da radimo. Studenata i profesora ima sa svih prostora Srbije. Predavači su priznati akademski umetnici. Čast je napredovati uz njih. Po ceo dan sam na fakultetu. Čak i vikendom. Ljudi koji vode naš fakultet pobrinuli su se da nam fakultetske prostorije budu stalno dostupne. Za naporan rad često dobijamo nagrade na državnim i međunarodnim likovnim konkursima.
NAJBOLjI STUDENTSKI CRTEŽ: Kao student sa visokim prosekom u poziciji sam da primam državnu stipendiju. Ove godine sam i od svog Vranja dobila novčanu nagradu za uspešno studiranje. Nisam ostala dužna ni svom gradu, ni fakultetu. U aprilu 2008.godine učestvovala sam na otvaranju izložbe crteža u Galeriji fakulteta umetnosti u Zvečanu. Maja iste godine, u istoj galeriji sam sa još troje kolega izlagala kolaže izrađene u saradnji sa profesorom crtanja Nebojšom Miloševićem. Pre dvadesetak dana bila sam učesnik Petnaestog studentskog bijenala crteža. Dobila sam nagradu za najbolji studentski crtež u konkurenciji 122 učesnika sa osam akademija. Kao nagradu na bijenalu dobila sam pravo da organizujem prvu samostalnu izložbu u Beogradu.
POMERANjE GRANICA: Ono što bih poručila budućim studentima jeste da se na pravim fakultetima ceni samo njihov rad i upornost. Moraju naći način da demonstriraju vlastite specifičnosti i talenat. Da budu otvoreni za ljude, da imaju mnogo interesovanja. Onima koji izaberu fakultet umetnosti želim da poručim da je bavljenje umetnošću način komunikacije koji pruža najbolji uvid u stanje naše savremenosti. Umetnost ispituje i pomera granice, a ispitivanja se „čitaju“ na vašem autorskom radu. Umetnost je način da budemo orginalni, zanimljivi, otvoreni ka celom svetu. Umetnost zahteva neprekidan i naporan rad. Permanentnu želju ka ostvarivanju samo nama znanih ciljeva. Ja nastavljam da radim, jer ih nisam ostvarila ni upola. Dok ne uspem u tome, moram biti zahvalna mojoj porodici i prijateljima što su me sve vreme podržavali. I, naravno, samoj sebi, što sam takva kakva jesam.

PROFIL
Branka Lalić rođena je 24. decembra 1987. godine u Vranju. Završila je OŠ „Predrag Devedžić“ u Vranjskoj Banji kao „vukovac“ i srednju Umetničku školu u Nišu. Bila je polaznik Likovne radionice u Vranju. Student je Fakulteta umetnosti u Priština, sa sedištem u Zvečanu. Prosek ocena joj je 9,65. Prima stipendiju države Srbije za uspešne studente. Osvajač je više nagrada na likovnim konkursima. Na nedavno održanom Petnaestom bijanalu studentskog crteža, njen rad je proglašen za najbolji u konkurenciji 122 crtača sa osam likovnih akademija. Već je učestvovala na grupnim izložbama. Uskoro će imati samostalnu izložbu u Beogradu.