Vedar kao lubenica

– Kh! Kh! Vvv! Pu be, novinare, kad te vido, kao nekoga aveta da sam video! Khhh! Zadrgna se, što mi se u moju višedecenijsku kafansku karijeru nije desilo; zna se red – prvo pineš rakiju, pa oladiš s vodu. A ti sad kad uđe, ja prvo pina vodu, pa je ladim s rakiju, teše da se udavim, kh! Kh!
– Ček da povrnem dušu, dete, daj ovako pred fajront na mene i na novinara, kuća časti, pa da ti pričam zašto sam te zvao ovako kasno. Znam da se čudiš i krstiš, još ste vi za mene opoziciona novina, još iz ono vreme, Slobino, lelke, mil moj Sloba pa premil, ti i takvi kao tebe, vi mi ga utepaste! Nego, radi se od komšiju mi, a pošto je opštinski i simpovski bilten prdnuo u tikvu, mora na vas, dušmani, ovo da ispričam, da izađe u javnos; što ćeš, nužda zakon menja, morao sam i za pokojno nane kod vas da dam čitulju, sad se obrća u grob kao ventilator, presvisna, sirota, a velika je srpska pravoslavka bila, ono kad vaše novine nabediše njegovu smernost za neki dečišta. „A, džigerica gi izela novinari“, kaže nane pred mrečku u stošestu godinu, „pa čovek mene li će gleda, u ove godine, normalno da će mava omladinu! Nego, novinarska rabota“…
– I preko sve to sam prešo, ali ovo za komšiju mi mora da iskoči, pa makar i u opozicione novine, jebali ve Mladić, Karadžić i Šljivančanin… Izvini, al mora da ti ga kažem… Čekaj, ne ripaj odma, će popijemo još po jednu, kuća časti, da ti ispričam za komšiju mi, al ako ne objaviš, dabogda hronični triper da dobiješ, ili svinjski grip!
– Ne li, komšija mi prati ženu mu u nekakvu banju lanjsku godinu. On pa trgovački putnik, pa po ono idenje ovam-onam po Srbiju, pokupi negde i neku švalerku, ali to ispadne prilično ozbiljno, veza be. Pogodi se da i švalerka zaglavi banju, šta li im radi, na luster li ih kačuje, na bojler li, ili na mašinu za pranje kad centrifugira, kakve lib su to erotske egzibicije, bog ti zna. I švalerka se vrati iz banju, cmok, cmok, jao dragi što si mi nedostajao, sreća te beše jedna fina ženica s mene, pa smo se povremeno družile; povremeno, jerbo ona povela i muža, nisu raskalašni ovako kao ti i ja, nego domaćini ljudi, sveta tajna braka, pa kad se zatvore u sobu, po tri dana ne izlaze, terapija. Jedna idila, kao u prvu mladost! U pauzu od njihovu terapiju pili smo kaficu, pa se i slikasmo, za uspomenu, evo je ta ženica i njen muž, da vidiš sliku, zamolismo konobara da nas slika. Oni, doduše, nisu hteli, skromni neki ljudi, ali ja znaš kad insistiram kakva sam, ne mož me odbiješ. I slikasmo se, evo fotografija.
– Lelkee, kad ti on pogleda onu fotku, do tad beše vedar kao lubenica, a kad vide ono, pa kad pocrvene, pa pobele, pa pozelene, kao bugarska zastava. Pa trlja oči, nešto mu se čini zaumno, pa traži đozluci od mene, božem ne vidi dobro. Pa kad ufati da se trese, kao prvoborac, i vikna vilica da mu se trese! Što mu je na ovoga raspopicu, mislim se, stra` me ufati, dragi, dragi, da zovem li nekoga, hitnu pomoć ili nedajbože policiju?! Kad ono što bilo? Pa ta ženica, počna da se čepati kao nedodrgav, ta ženica na sliku, znaš li ko je?! Žena mi, ulo, žena mi!!!
– To za komšiju mi, to da napišeš, a ovo sad si pričamo, onako nezvanično, pred fajront. Znaš da sam bio direktor u društvenu grafičku firmu, a znaš i kakve su cvećke tamo radile; majstori, prva liga, ali bekrije i popilice, superliga. Dobro, ni ja nisam neka cvećka, ali opet, direktor. I pođem ti ja jemput na službeni put, beše još stara seferjot, negde kod Leskovac, pokvari se auto. Otud-odovud, vidim ja od to nema ništa, ostavim šofera da čuva limuzinu, a ja prvi autobus, pa za Vranje, pravo u firmu. Ima što da vidim – kad je mačka nema, miševi kolo vode! U krug fabrike bije goč, trube, oro se vije, reko, svadba li je neka, što li je? Kad, radnici doveli muziku, sve mrtvo pijano, a be, direktore, pa kad pre se vrna, što će popiješ, pet pare ne daju! Ništa, pustim ja to, odem si u kancelariju, i u to nevreme, stigne mi delegacija iz Zagreb, poslovni partneri, zapucali iz lijepu našu čak u Vranje, ovde našli da štampaju, kao da kod nji tamo nema štamparije, nego ova razdragana radnička klasa treba da pečata.
– A golema rabota, dobre pare! Zovem tehničkog direktora, on mrtvosan; finansijski, kažu, odvezla ga hitna pomoć, prima infuziju; nađem nekoga Disu, referenta, dođe on da ugovori rabotu s braću hrbi. Te ti ga Disa, šenjka se otuda, počeše ovi ljudi nešto da pričaju, a nadvor, od trube i gočevi orljak! Kažu purgeri – „gosn Diso, niš ne čujemo“. A on odgovara – „pa ne mož ni da čujete Niš, ovo je Vranje“!
– Dokle u neko vreme, Disa ne počna da štuca, kao ono stare žene – „aiii! aiii“! Vidim ja će povraća, će izbljuje poslovni partneri, trk po čistačicu – brgo, mori, lavor donesi! Eto ti je ona trčečkim, nosi lavor, podnosi ga na Disu do usta. Kad, on se digna, pa počna da otkopčuje šljic! Ona pa, pritrna, to kad vide, bangauuu! Disu s onaj lavor po čuturu – gospod te porazija, dere se, ja li će ti držim lavor da močaš!
Oni ljudi se zbraše, keliiv keliiv, zapališe za njin Zagreb. Pa se posle čudimo, zašto je Jugoslavija razbucana? I svi krivi, a mi pravi. Znaš kako kaže stara vranjska poslovica – „svi pošteni, a snaška onodena“!
glosa
Zovem tehničkog direktora, on mrtvosan; finansijski, kažu, odvezla ga hitna pomoć, prima infuziju; nađem nekoga Disu, referenta, dođe on da ugovori rabotu s braću hrbi. Te ti ga Disa, šenjka se otuda, počeše ovi ljudi nešto da pričaju, a nadvor, od trube i gočevi orljak! Kažu purgeri – „gosn Diso, niš ne čujemo“. A on odgovara – „pa ne mož ni da čujete Niš, ovo je Vranje“!