Svinjske polutke i loša privatizacija

Mitić: Naslušao sam se toga kako moramo zajedno da delujemo. Nema saradnje među nama, i gotovo
Dimitrijević: : Nije tačno da ne postoji saradnja. Samo, mi tražimo da se utvrdi reprezentativnost svih sindikata

Prvi maj u Vranju, osim što je bio kišovit, ostaće upamćen i kao prvi u dugom nizu godina kada nije organizovan nikakav uranak ili slična sindikalna manifestacija. Dok su pripadnici Samostalnog sindikata Srbije (SSS) demonstrirali pred Vladom dva dana pre samog praznika, oni iz UGS „Nezavisnost“ nisu se potrudili ni toliko. Prilika se pokazala idealnom – u trenutku kada u Srbiji više ne postoji radništvo u nekadašnjem klasnom smislu, razgovor sa vodećim lokalnim sindikalcima više je nego opravdan. Mira Dimitrijević, predsednik SSS za Pčinjski okrug, i njen kolega Novica Mitić iz „Nezavisnosti“, pokazali su se kao izuzetno zanimljivi sagovornici. Razgovor, vođen u prostorijama SSS, počeo je ležerno, ali je ipak vrlo brzo došlo prvo do malih, a zatim i oštrih neslaganja, koja su pokazala svu razjedinjenost lokalne sindikalne scene. Dakle, ko je državni a ko demokratski sindikat, ko mažnjava više para i privilegija, ko se bori za vlast a ko za radnike, pitanja su koja sindikalce muče od prapočetaka demokratskih promena u Srbiji. Odgovori koji slede svakako su, ma kako zanimljivi, zapravo potpuno iznenađujući.

VRANjSKE: Kako vi danas ocenjujete sindikalnu scenu u Vranju?
MITIĆ: Mi smo od 45. nakaradno nasađeni, i sindikat je ranije bio veštačka tvorevina, koja je služila ljudima na vlasti. Ni danas nemamo sindikalno obrazovanje radnika, i sve što se danas radi ide u korist političkih partija. Radnici često i ne znaju šta je to sindikat. Sve se shvata kao jedna komercijalna stvar, gde ljudi treba da primaju plate, da dobiju svinjske polutke, pa se čak i protesti prave iz trenutnog gneva. Ljudi se sete toga tek kad im firme potpuno propadnu. Mi nemamo sindikalnu kulturu.
DIMITRIJEVIĆ: Ovako razjedinjeni sindikati samo koriste onima na vlasti i poslodavcima. Radnici su u ovom času uplašeni za svoja radna mesta. Iz straha za egzistenciju oni su spremni da rade poslove za koje nisu stručni, da rade duže od propisanog, bilo šta, samo da bi na neki način obezbedili egzistenciju. Sve se zna, ali se ljudi boje sindikalnog organizovanja.
Koji su bili vaši razlozi za prvomajske proteste pred Vladom?
DIMITRIJEVIĆ: Sve sindikalne centrale su trebale da se uključe, a ne samo SSS. Međutim, neki su kasnije odustali. Mere vlade pogađaju najsiromašnije kategorije radnika. Želeli smo da pokažemo kako nismo zadovoljni ovakvim ponašanjem Vlade. Po procenama, bilo nas je više od 20.000. Žao mi je što smo ostali sami u ovom protestu.
MITIĆ: Sve glavne odluke se donose na Socijalno ekonomskom savetu. I tamo je SSS prihvatio sve ponuđeno, i nije bilo reči o protestima. Uostalom, niko nas nije zvanično zvao. Mislim i da jednom zauvek treba da se prekinu ti odlasci za Beograd, jer je sve to farsa. Zašto da se ne protestuje i ovde u Vranju? Ovako, sve je to bila reklama od koje nema neke fajde, jer su naši političari ljudi sa đon obrazom. Smatram da ovi protesti moraju da budu mnogo radikalniji.
Kakvi su danas odnosi između vaša dva sindikata?
MITIĆ: Smatram da su neiskreni, jer ima mnogo unutrašnjih trvenja. Sve zemlje u tranziciji izvršile su podelu imovine, osim nas. SSS je uzeo sve, a nama nije ostalo ništa. Ovde na terenu vodimo rat sa predstavnicima SSS, koji vrše hajku na naše članove. Mi u „Simpo“ ne možemo da uđemo i naši ljudi koji tamo rade uglavnom zbog šikaniranja završavaju na psihijatriji. Tu je i „Si market“, pa poslodavci u javnim preduzećima, stalno doživljavamo torturu. Mislim da saradnje neće biti sve dok je to tako. SSS ima jednu mekšu varijantu, a mi smo ekstremniji.
DIMITRIJEVIĆ: Nije tačno da ne postoji saradnja. Samo, mi tražimo da se utvrdi reprezentativnost svih sindikata, i tek kada to uradimo, mi ćemo se vratiti u Socijalno ekonomski savet. Eto, Novica je napomenuo „Simpo“. Ko god nije zadovoljan našim radom, može da se isčlani iz sindikata, jer je članstvo u sindikatu dobrovoljno.
Ali, vas ipak bije glas da ste „državni“, dok su oni nekako „demokratskiji“ sindikat?
DIMITRIJEVIĆ: Ako smo bili državni od pedesetih godina do kraja veka, kako to da smo i sada „državni“? Sada je demokratska vlast, i ako tako gledate, onda je UGS državni sindikat. Ako smo mi državni, kako to da smo protestovali protiv države, a oni nisu?
MITIĆ: Kladim se da su u tih tri autobusa bili isti oni koji su podržavali tu vlast od 1990. do 2000 godine. Ali, nisi mi odgovorila kako je zabranjen naš rad u „Simpu“?
DIMITRIJEVIĆ: Ne znam, odakle ja to znam?
MITIĆ: Kako to da gospoda iz „Si marketa“ neće da čuju za nas? Ili oni iz onog nazovi fakulteta? Vaši imaju jednu izrađenu šemu, dobijaju velike privilegije od strane svojih šefova. Posle vrše veliku presiju na naše članove. Poverenik SSS u „Si marketu“ je čak i meni pisao i pretio mi! Odnos vlasti prema nama je nipodaštavajući. Eto, kad se razgovaralo o „Zamberu“, Buda Mihajlović i Mire Stojčić su bili u ministarstvu, i poveli su Miru Dimitrijević, ali ne i mene. Ovde u Vranju je još ostatak komunizma, i zato se na UGS vrši konstantan pritisak.
DIMITRIJEVIĆ: Tvrdim da ni jedan predsednik organizacije SSS nije plaćen, nego poslove radi volonterski. Sve su to radnici, i nemaju nikakve privilegije.
MITIĆ: Imaju, imaju. Ima ih koji rade i pošteno, jedan vrlo mali broj. Ali, onaj najveći broj uživa ono staro, i toliko su povlašćeni da je to čudo. Ja sam zaprepašćen šta sve vaši ljudi rade po firmama.
Ovo su teške reči na vaš račun. Da li zaista tako nekako stoje stvari?
DIMITRIJEVIĆ: Ja se ograđujem od ovakvih izjava, i ne želim da ih komentarišem. Jedino znam da naši ljudi nemaju nikakve privilegije. Smatram da danas treba da se razgovara o zaštiti radnika, a ne da se međusobno optužujemo.
MITIĆ: Naslušao sam se toga kako moramo zajedno da delujemo. Nema saradnje među nama, i gotovo.
Ali, vi ste ovde optuženi da ste državni sindikat?
MITIĆ: Poznato je da se UGS borio protiv Miloševića i za to da na vlast dođu proevropske partije. Ali, sada nas ni oni ne žele, nego žele SSS, sindikat koji je ovde sve ove godine. Novim direktorima SSS više odgovara nego UGS, jer niko ne želi ravnopravnost i demokratski razgovor. Trebali bi da budemo sindikat proevropskih snaga, ali nismo.
Da li vi to priznajete da je SSS jači sindikat od UGS-a?
MITIĆ: Da, ekonomski su jači. Moja plata je 7.000 dinara, bez osiguranja. Mi smo materijalno poniženi, ali smo borci. SSS ubire sve. Mi samo za kiriju dajemo onoliko hiljada evra. Da to ne plaćamo, verovatno bi i naš standard bio bolji.
DIMITRIJEVIĆ: Zgrada u kojoj je Smešten SSS nije naše vlasništvo. Učestvovali smo u njenoj izgradnji, ali devedesetih godina to je pripalo SPS-u. Ne traže nam zakupninu, ali mi sami plaćamo svoje troškove. U SSS u Vranju radi sedam ljudi, a moja plata je 38.000 dinara.
MITIĆ: Sindikat „Nezavisnost“ samo zakupninu poslovnog prostora u Srbiji plaća oko 30.000 evra.
DIMITRIJEVIĆ: Odakle tolike pare? A mi se jedino finansiramo od članarine i nemamo drugih prihoda.
MITIĆ: Pa i mi od članarine.
DIMITRIJEVIĆ: Ako nemate i neke donacije?
MITIĆ: Ti primaš 40.000 dinara, a ja sedam, neosiguran. Tvrdim, nama niko ne plaća ni jedno povereništvo u Srbiji.
DIMITRIJEVIĆ: Sigurno? Nemoj, Novice, molim te. Tolika sredstva da dajete za poslovni prostor, a ti znaš da niste reprezentativni sindikat. Prvi put kad ste priznati, to je tražila EU jer su morala da postoje dva sindikata. E sad, videćemo.
Da li to postoji mogućnost da padnete „ispod crte“?
MITIĆ: Pa neka nas gurnu. Ako nemamo, nemamo.
Kako vi gledate na pojavu novih sindikata koji su usko specijalizovani ili esnafski. Da li je reč o vašoj slabosti?
MITIĆ: To je kao kad igram za Dinamo, zove me Zvezda, a ja kao neću. Mislim da oni grdno greše, jer je intencija Evrope da se i naša dva sindikata ujedine. Mi često nemamo snagu da pomognemo, a ne oni. To su sitne šićardžije, koji ne misle dobro radnicima.
DIMITRIJEVIĆ: Sindikati su interesne organizacije, i svako ko vidi interes doborodošao je. Ima mnogo ljudi i van svih sindikata. Smatram da svako treba da ima svoj interes, i da ga do kraja brani. Svako sam treba da proceni kojoj će se organizaciji privoleti, a mi ni na koga nismo vršili pritisak. Izbor sindikata, što se nas tiče, potpuno je slobodan.
Koliko vi računate da u Okrugu imate članova?
DIMITRIJEVIĆ: Verujemo da imamo oko 23.000 članova.
MITIĆ: Mi imamo oko 4.000. Lepo bi bilo da u okrugu ima 27.000 zaposlenih ljudi. Ja to ne verujem.
Na kraju, ima li nade za radnike u Srbiji?
MITIĆ: Nažalost, mi zavisimo od vlasti i partija. Kako ja vidim, perspektive za zaposlene nema, i svi moraju da stave prst na čelo, da na izborima naprave zaokret i da Srbiju daju na upravljanje ljudima koji su sposobni da je vode na pravi način. Ovi koji su nas od devedesete naovamo vodili jednostavno ne nude nikakvu perspektivu.
DIMITIRIJEVIĆ: U Srbiji je na delu kriza loše privatizacije. Izlaz iz ove situacije vidim samo u pokretanju privrede. Ne vidim više velike sisteme, jedino ukoliko neka velika firma uzme neke delove Srbije i da oni rade za nju. I tu jedino i vidim šansu za zapošljavanje, ne samo mladih, nego i onih koji su ostali bez posla.

PROFIL MIRE DIMITRIJEVIĆ
Mira Dimitrijević rođena je 1955. godine u Dubnici. Završila je prava u Skoplju i do dolaska u sindikat radila je u „Simpu“, u sektoru pravnih poslova. U SSS radi od 1994. godine, najpre dva mandata na funkciji sekretara Veća, a sada je u drugom mandatu predsednik SSS za Pčinjski okrug. Nikada nije imala ni jednu političku funkciju. Udata, majka dvoje dece.

PROFIL NOVICE MITIĆA
Novica Mitić rođen je 1949. godine u Rataju, živi u Donjem Žapskom. Završio ŠUP, pa posle Građevinsku školu u Crnoj Travi. Neprekidno je u Skupštini grada od 1989. godine, a u više navrata i predsednik Saveta MZ. Bio je član republičkog odbora SSS. Od 1990. godine naovamo član je UGS-a, a već četiri godine je Poverenik za Pčinjski okrug. Odbornik je Skupštine grada, kao nestranačka ličnost na listi G 17 plus.