Sanjam na engleskom

Eko Taxi Vranje

Sanjam na engleskom

Danas mi se bar pet puta dnevno desi da ne mogu da se setim reči na srpskom. Zato koristim engleski i van fakulteta, što mi nije teško jer knjige na tom jeziku čitam još od treće godine srednje škole



KAKO SE KAŽE HVALA: Kao da je moje detinjstvo bilo pre milion godina. Toliko ga pamtim. Ali se i sada često osetim poput deteta. Odrasla sam uz mlađu sestru i brata. Pošto smo ja i sestra bliže po uzrastu, dosta smo vremena provodile zajedno. Pamtim da nismo propuštale crtane filmove na nemačkom i engleskom koje je prikazivao lokalni TV kanal. Postoji jedna stvar koje se jasno sećam. I ona je, osim crtaća, vezana za ono što danas studiram. Često sam kao dete sa ocem gledala filmove. Stalno ga terala da mi čita prevod. To njemu nije uvek bilo lako. Od muke je odlučio da me nauči da čitam. Iz nekog razloga većina titlova je u to vreme bila ispisana latinicom. Zato sam prvo naučila da čitam latinicu, a tek u školi ćirilicu. Tata me naučio i prve reči na engleskom. Stalno sam zapitkivala: „Tata, a kako se kaže hvala na engleskom? A kako dobar dan?“
REČI I SLIKE: U OŠ „Svetozar Marković“ imala sam fenomenalnog učitelja. Svaku njegovu lekciju pratio je crtež. Sam je crtao. To mi se toliko sviđalo da sam, umesto da samo prepišem tekst, u svesku precrtavala i njegove crteže. Nastavnici matematike i likovnog bili su sjajni. Metod rada im je bio perfektan. Oduvek sam volela da crtam. Žao mi je što zbog obaveza ne mogu više da se posvetim toj umetnosti. Engleski sam počela da učim u petom razredu. Promenila sam pet nastavnika u toku osnovnog školovanja, ali mi je to oduvek bio najlakši predmet. U osmom razredu sam na opštinskom takmičenju osvojila treće mesto. Na okružnom bila četvrta. Nije mi teško palo to što nisam otišla na republičko. Takmičenja mi i onako nikada nisu bila preterano bitna. Važno je bilo da radim ono što volim i koliko volim. I pored takvog odnosa prema učenju, osnovnu školu završila sam sa odličnim uspehom.
ENGLESKI U SVAKOJ SITUACIJI: Bilo je nekako logično da se odlučim za društveno – jezički smer vranjske Gimnazije. Srednju školu sam doživela kao i većina mojih vršnjaka. Bilo je dobrih, ali i loših stvari. Zvučalo bi licemerno kada bih rekla da nije bilo bežanja sa časova. Ali je isto tako bilo predmeta koje sam rado slušala. Posebno psihologiju, francuski, likovno, istoriju. I danas sam u kontaktu sa nekim drugovima i drugaricama iz gimnazije. Jednom sam, još u srednjoj školi, u Narodnoj bibloteci otkrila policu sa knjigama na engleskom. Tako sam počela da čitam na tom jeziku u trećoj godini gimnazije. Mi, studenti engleskog, često se šalimo kako poslednjih par godina razmišljamo i sanjamo na engleskom. Meni se to dešavalo mnogo pre toga. Danas mi se bar pet puta dnevno desi da ne mogu da se setim reči na srpskom. Zato koristim engleski i van fakulteta.
TOPLI AMERIČKI KUTAK: U gimnaziji sam se čak dvoumila da li da upišem engleski. Paralelno su me nteresovali fotografija, istorija umetnosti. A onda je u Vranju otvoren Američki kutak. Moram da priznam da je to bilo presudno u vezi moje odluke za studije. Tamo su organizovani časovi jezika (gramatike i vokabulara) i mini book club. To je pokrenula Biljana Dodić. Na tim časovima sam neverovatno mnogo naučila. To su zapravo bili moji jedini privatni časovi engleskog. Na sastancima pomenutog kluba smo čitali i razgovarali o delima američkih pisaca i pesnika. Počev od Henri Dejvida Toroa, Vašingtona Irvinga, preko Edgara Alana Poa, Emili Dikinson, do Roberta Frosta, E. E. Kamingsa i Silvije Plat. Tu sam stekla novi pogled na književnost.
JEZIK I FILM: Odlučila sam se za Niš. Prvenstveno iz razloga što su sva predavanja na engleskom. Pogodilo se da je moja generacija prva na Filozofskom fakultetu koja studira po Bolonjskom procesu. I pored početne zbunjenosti, lično sam bila potpuno oduševljena onim što sam tamo zatekla. To su ljudi koji znaju o čemu pričaju i od kojih može puno da se nauči. Predavanja i vežbe nisu puki monolozi profesora i asistenata. Studenti vrlo aktivno učestvuju u diskusijama i drugim aktivnostima. Na kraju, ako se prati na času, pored tih beleški i preporučene literature, ne treba još mnogo da bi se uspešno spremio ispit. Često i ceo dan provedemo na fakultetu, ali se nijednom nisam pokajala zbog svoje odluke. Sada ima sve više izbornih kurseva. Na primer, na drugoj godini sam pohađala kurs Američkog filma i bila oduševljena.
AMERIČKA DRAMA: Ovog semestra kod iste profesorke imamo predmet Američka drama. Osim analize tih drama, imamo priliku da se oprobamo kao glumci u nekakvim našim interpretacijama tih drama. U okviru jednog studentskog projekta otkrila sam svoj glumački dar. Čak igrala Toma Sojera. Jedna od mojih kolegenica „oživela“ je čuveni govor Martina Lutera Kinga „I have a dream“. Dopada mi se i praktični deo Metodike nastave. Već na prvim časovima prakse u školi sam od jednog učenika na poklon dobila svoj portret. Čuvam ga sa ponosom. Rad sa decom je pravo zadovoljstvo. Mada je u isto vreme i jako naporan. Počela sam da shvatam koliko je, zapravo, naporan posao profesora. Tu usavršavanje nikad ne prestaje. Ipak bih volela da predajem književnost, ali sve u svoje vreme.
LONDON, KENT I DEVON: Otkad sam krenula na studije, upoznala sam mnogo stranaca iz Amerike, Velike Britanije, Australije, Kanade, čak i sa Novog Zelanda. To su mladi ljudi sa kojima ja i moji prijatelji imamo dosta toga zajedničkog, iako dolazimo iz različitih kultura. Pre par godina smo imali jednu grupa iz Amerike. Odveli smo ih na koncert Ortodoks Keltsa i par svirki lokalnih bluz bendova. Bili su oduševljeni. Dopala im se Srbija, opušteni način života u našoj zemlji. Neki od njih će uskoro opet doći ovde. Moje društvo i ja stalno dobijamo pozive da ih posetimo. Volela bih da u bliskoj budućnosti odem u London, Kent i Devon u Engleskoj. Privlače me i druge zemlje. Francuska, Italija, Kuba… Spisak je dug, a ja obožavam putovanja. Obećala sam sebi da ću jednog dana posetiti barem polovinu tih mesta i tom prilikom oživeti svoju ljubav prema fotografiji.
STEP BY STEP: Ovo je prvi put da sam dobila pomoć od svog grada. Iskreno, nisam ni znala da se dodeljuju te stipendije, iako sam čula da postoje u drugim gradovima. Mislim da su one dobar podsticaj. Kako nama koji smo već na studijama, tako i budućim akademcima. Meni je stipendija puno značila. Prvenstveno kao dodatni motiv da budem još bolja. Da idem krupnijim koracima dalje i opravdam ukazano poverenje. Pri kraju sam treće godine. Sledeća je završna, a nakon toga imam u planu master studije, ovde ili u inostranstvu. Ali, kao što sam već rekla, da ne žurim. Ide se korak po korak.


PROFIL
Anđela Stošić rođena je 31. marta 1987. godine u Vranju. U Vranju je završila osnovnu školu „Svetozar Marković“ i gimnaziju „Borisav Stanković“ sa odličnim uspehom. Student je treće godine Filozofskog fakulteta u Nišu na studijskom programu anglistike. Dosadašnji prosek ocena joj je 9.27, računajući prve dve godine. Ima motiv da ubuduće dobija još bolje ocene i nakon master studija eventualno radi u prosveti.



  • Ostavi komentar